Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:
Заклео сам се пре рођења баш:
кад порастем бићу Србин геноцидаш!
Прво јутро као званично геноцидни човек! Србин сам иако геноцидан сам! Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!
Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!
Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!
Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!
Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!
Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!
Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!
Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!
Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима
Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!
Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!
Убијао сам песму лошим гласом,
убијао сам грациозност лошим стасом,
убијао сам причу досадним тоном,
убијао сам пристојност лошим бонтоном,
убијао сам знање чинећи незнање,
убијао сам невиност правећи друго стање,
убијао сам јутро непроспаваном ноћи,
убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",
убијао сам истину с понеком лажи,
убијао сам тишину узвиком „кажи“,
убијао сам част хотећи маст,
убијао сам веру за понеку вечеру,
убијао сам завичај бекством из њега,
(морао сам бежати после свега)
клали су ме, палили, силовали, драли,
пре него што су ми геноцидно име дали!
Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно?!
Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс).
Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!
ПС
Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!
Какви смо и ко смо?!
Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!
Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!
У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!
Плачемо кад само срећни!
Смејемо се кад нам је нож под грлом!
Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!
Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!
Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!
Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!
Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!
Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!
Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!
Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!
Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!
Својеглави па смо подељени!
Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!
Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!
Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!
Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!
Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!
Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!
Српска ирационалност је доказ наше нормалности!
Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!
Понос: то је Србин!
И: инат!
Рекох већ!
И, знамо ми нас – јебо ти нас!
ПС
Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!
