БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ - МАЧИСТА

  

 

Роман Сељаци, Бранко В. Радичевић почиње реченицама:

Мај изневери. Бејаше влажан и ветровит. Свети Ђорђе освану у среду, паде на посан-дан. Узнемирише се се свечари. Свети Ђорђе је чувен мрсан светац. И сад његови свечари, као Никољци зимус, ишли су чак у Београд и, још даље, у Ечку. Нису нашли шаран рибу.

Тако ћу и ја почети!

Реч је о писцу мрсне а не посне речи!

Неправедно запостављен и гурнут у страну а један је од значајнијих српских књижевника у другој половини двадесетог века. Поред тога што је био велики писац, он је и сакупљач народних умотворина и боем. Ово последње му додатно даје на значају, што се мене лично тиче. Дан му је био кратак. Ноћ: дуга!

Рођен у Чачку, сада већ далеке 1925. године, упокојио се у Београду 2001. године. Био је, за време Другог светског рата, партизански курир и логораш. (Отац му је био артиљерац и солунац). Правник. Новинар. Књижевник српски. Кривац што данас постоји Сабор трубача у Гучи. И Дисово пролеће у Чачку. И Меморијал Надежда Петровић. Био је председник Српске књижевне задруге. Уредник Дуге. Радио је и у Борби, и уређивао је. Оставио иза себе разнолико, обимно и вредно дело. Објавио је око 70 књига, романа, поезије, прича, народних умотворина. Он је један од најплоднијих српских писаца у другој половини прошлог века!

Сви су му остали помало дужни, и родни град, и критика, и читаоци. Он није остао дужан никоме (икоме). У данашње време, нажалост, није ни читан, ни прочитан! А, био је културна експозитура Чачка у Београду. Критика се углавном бавила његовом поезијом, фразеолошки, досадно и без елана. Има радова о њему али мало који говори о његовом месту у српској књижевности.

Покојни Мачиста има времена да чека да га помену, вели Момо Капор.

Има ли? Питање је. Омладина више не чита ништа дуже од твита.

Завичај има важно место у његовом стваралаштву. Из његових редова о руралном проговара урбани пустињак, чини се, понекад, и циник. Своја дела, као и сви писци, црпео је из детињства. Уз помоћ тешке речи и црне слике, у својим књигама брани жене. Можда: мајке?! А сигурно очеве, синове и кћери – кроз причу о жени! Михиз је написао о његовом роману: роман о жени, толико женски да је право чудо да га је написао мушкарац!

У свом приповедању Радичевић увек иде до краја. То, понекад, плаши читаоца и згрожава критику. Или: супротно: није важно! Чини се, да је то и хтео.

Као код Достојевског, тако и код Бранка В. Радичевића, у његовим делима тешко се могу пронаћи срећне жене и задовољни мушкарци. Не зато што он тако воли, већ зато што он тако види. Неиспуњени и искомплексирани мушкарац искаљује свој бес над немоћном женом и чини је несрећном. И, нису они несрећни једно због другога већ због своје природе и места у заједници. Такви људи, своје ближње, чак и своју децу, повређују својом љубављу. У роману Ноћ тела вели писац: ...неко живи и постаје честити само да не би увредио родитеље који су били честити. Исто то касније захтева од свог детета. Породична част. Изводећи на пут свога сина, није свестан да му у крв и месо утискује судбоносни печат своје трагике...

Жена није срећна и склона је самоубијању чак и кад је бела! Самоубица сам и крв је моја отрована! Жена је увек сама и најчешће бира својом вољом своје мучитеље. Код Бранка она чак не може бити силована него досилована, јер је самим постојањем и местом у друштву већ на неки начин понижена. Исто тако, у нас има села али нема града, осим можда и само полуграда!

У роману Ноћ тела, ликови, и мушки и женски, достојни су ликова Фјодора Михаиловича, али на српски начин, мада нису лишени словенског фатализма. И, као код Достојевског, на крају романа се појави крвави нож.

Суровост мале средине, паланке, мазохизам и садизам паланчана, погана реч која разједа у човеку његову вољу за животом, а онда све те провинције и ружне речи његови ликови понесу и у велики град и дају им још већу димензију – о томе говори писац, поготово у романима Ноћ тела и Бела жена. Провинција је равнодушна према туђем болу тек за нијансу мање од великог града који је циничнији.

Он брани жену и онда када је по карактеру поставља на само дно, када је описује као курву најгоре врсте, ону што пљује хлеб који је храни и брука дом, породицу, децу.

Лепа жена је увек крива и увек несрећна. Њу лепота не брани већ напада. Никада није довољно вољена, говори писац, а ми то знамо и без њега. Како ли је тек оним женама које нису лепе, оним самим и незаштићеним, са дна, то не знамо?! Има таквих жена: роде се као старице, вели писац.

Углавном, ни код Радичевића, а ни у стварном животу несрећни људи никада не заврше срећно. Само: трагично!

Жудња! Похота! Инцест! Сарказам! Парадокс! Гротеска! 

Дела превратничка! Мрсна реч!

Посан живот и масна страст!

Његова стварност је оно што он осећа а не оно што он види!

Његова слика је натуралистичка!

Поред несрећне жене најчешће је ту мушкарац кукавица а поред несрећног мушкарца је жена којом господари сопствено тело. Ипак, мушкарци су слабији јер су принуђени да стално доказују своју мушкост!

Одрастање девојчице уз блудну мајку, у кући која је, уистину, јавна кућа, и њен каснији однос са својим сином (када девојчица постане жена и роди), у тематском центру збивања је код романа Бела жена. То је траг Набокова или траг Радичевића, свеједно је и више симболично и упоређења ради него ради стварне паралеле, јер су оба романа (Лолита и Бела жена) објављени исте 1955. године, али ова наша српска Лолита није предатор већ је жртва. Она је пола девојчица, пола блуд, вели писац. Српска Лолита не заводи – она пати. Она се не нуди, њу отимају и нуде други. Похотници који више не гледају мајку већ траже ћерку која још није сазрела као жена. Боже, како си само безобразно израсла, размишља њена мајка!

Пут Беле жене у пропаст започео је вирењем девојчице кроз кључаоницу! Приморана, а после и опседнута, да кроз кључаоницу гледа своју мајку са разним мушкарцима, девојчица је остарила пре времена и изгубила илузије (невиност) и без физичког контакта и акта (...први пут сам видела себе кроз отвор кључаонице). Решила сам да постанем жена. Јер било је превише оних виђења у кући. Мајчини гости су постали нестрпљиви. Тражили су да и ја седим у њиховом друштву. А моји грозничави снови, праћени јавом иза зида, доносили су ми изјутра модрице испод очију, изгрижене усне и изломљена рамена. Нисам могла више. Ја сам одавно све то већ доживела, у својим сновима; већ одавно сам постала жена.

Перспектива ћерке па мајке, то је роман Бела жена.

Чим је мајка – није човек, пише у роману Сељаци!

Жена је прво мати. И љубоморна на одраслу ћерку, пише у роману Бела жена.

Бела жена није вољена. Бели човек не зна да воли. Дође му на исто. Али, и једна и други гаје у себи клицу самодеструкције и суицида. Бели човек је роман о немоћи... написао је Слободан Марковић.

Радичевићева порнографија је еротска а еротика му је лирска (књижевна). Колико је Чарлс Буковски иза Филипа Рота, толико је Бранко В. Радичевић испред обојице – у књижевном смислу. И не упоређујем их без основа и икакве везе, упоређујем их због књижевног у еротици и еротског у књижевности. Еротика не може бити уметничка уколико не кокетира са порнографијом.

У данашњем времену, времену лажне политичке и родне коректности и још лажније бриге о људима, добар део књига Бранка В. Радичевића нико не би смео ни да штампа а критика би га разапела као мушког шовинисту и болесника, и то пре свега што су ти романи сурово реалистични и говоре истину која постоји ту негде међу нама али се ми правимо да је не примећујемо. Михиз је 1971. године написао: ...блеснуо је најпре као нада младе поезије, па брзо после тога елиминисан из књижевности нечијим „указом“, поново се пробијао на малу сарајевску капију, долазио у Београд, враћао се у Сарајево и цело време писао стихове... Било је ту добрих стихова... Али су одавно наступила времена да добра песма не значи много, да добар песник значи све... Боје су му од земље и од страсти... Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија је код нас најпутенија љубавна лирика коју знам... Готово је чудо како се  спасио порнографије, корачајући на самим ивицама где се страст у блуд сусрећу...

Михиз је писао да у Мачисти постоји крепка снага у којој он тражи боју за своје небо! Са Михизом је, педесетих година, становао на Старом сајмишту. Већ тада је био писац и ноћобдија. Ишао је и у УДБУ на саслушања јер је у пићу знао свашта да говори. Саслушања су се претворила у послушања. Михиз је волео да му аутор говори песму Љубомора!

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

 

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

...брдовита од паса, ливадаста под пасом...

Оно што је Живојин Павловић снимао у својим црноталасним филмовима то је Бранко В. Радичевић писао у својим романима. Социјални моменат у његовим делима је важнији од еротике, само, мало ко то види на прави начин. Па и секс је у његовим књигама социјални и друштвени феномен. Мак Диздар 1956. године пише: Двије књиге које су изашле једна за другом – Земља и Бела жена створиле су популарност Радичевићу, али, у исто вријеме, и једнострано мишљење да је његово поетско поднебље искључиво секс, еротика. То је, међутим, само релативно тачно. Та два дјела (једно у стиху а друго у прози) представљају само једну фазу у развитку овог писца у којој је еротика развијена до грубости, али она има и других наговештаја. Ти наговештаји освојили су у Вечитој пешадији нове поетске просторе...

Добро, да се не помисли погрешно, није Бранко В. Радичевић само тмуран, суморан приповедач који приповеда о несрећним и изгубљеним људима. Несрећни и изгубљени људи знају да буду и срећни и остварени јер они за боље не знају и не треба им. Често он у својој тмурноћи потражи хумора и ироније, понекад и сарказма. Уме он на весео начин да пише о нашим манама и врлинама. Такав је, рецимо, у роману Грубићи и нежнићи, где је у причу уведена плејада ликова, станара зграде у Возачкој број 63, специфичних и живописних људи и веселих ситуација са тужним завршетком. Сваки лик овог романа прича је за себе. То је та паланка у граду, свет официра, ситних превараната, трачева, парадокса и болесних ситуација. То је прича о љубомори која се манифестује кроз мазохизам (а каква би иначе била љубомора?!). Жена може да буде болесна и од великог здравља, тврде ликови ове књиге. А, и кад је болесна, треба је лечити батинама или мушком снагом. Истући жену било је као „добар дан“. Оне су то прихватале као нешто нормално и образлажу следећим речима: Какви су, такви су, без њих не можемо... Бију нас, то је тачно. Али, ни њима није лако живети. Треба лебац зарадити... Свака је од нас била бивена, па опет лепо, живе смо, здраве, ништа нам то није наудило... Неко бије што воли, а неко – опет – досадно му, па зато бије. Шта би друго чинио... Не ваља кад је муж само наоко као гром. Шта би са њим: у иглу да га уденеш?... Он: глава, она: врат. Па, куд врат, тамо глава...

Разговарао је са људима и крајпуташима (којима је лично кумовао). Слушао је шта труба има да му каже о његовом народу. А, опет, читаву збирку прича посветио је гуслама. Мораву је посебно поштовао, одмах иза тога колико је волео Овчар и Каблар. Јер, волео је српски језик, пошто му је био матерњи а мајка му је била неизбрисиви траг у сваком написаном слову. Та, стотине стихова посветио је мајци!

Крајпуташи су камени војници и окамењени сељаци, они стоје на бранику отаџбине, части и породице као последња линија одбране. Иза њих нема више ничега! Уједно су и опомена! Плава линија живота (византијско плаво са крајпуташа) је линија којом се српски сељак успиње на небо плаво! Српска сељачка, војничка и орачка гробља су осветнички летописи свога времена... пише Бранко В. Радичевић.

Маргина је центар јер народ је на маргини. Елита не постоји осим оне квази. Уосталом, осврните се око себе и све ће вам бити јасно, како је и њему, ономад, било јасно. Један од ретких српских књижевника, из његове генерације (плус – минус), који није био однарођен, напротив, а опет, у његовим књигама има мало тога популистичког и „народног“ у демагошком смислу (иако се, често, не чини тако). Јер, он је о својим људима и своме народу похвално говорио описујући његове мане али је тај народ у потпуности разумео и био уз њега. Романи су му пуни несреће, рекох, можда је зато он тражио од трубе да га разгали и развесели?!

Успео је да својом личном поезијом створи народне песме! У свом његовом елитизму књижевног он је био народни умотворац!

Стихове ја најчешће низао о мајци, оцу и сељаку, завичају, у свим својим варијацијама и хиперболама, да не кажем парадигмама, и увек користећи српски изворни језик! Оба Бранка својом поезијом су нешто нарушила и дрско начела неке теме о којима се није смело гласно говорити, написао је Предраг Палавестра 1958. године.

Његове кратке приче су игра речима народних умотворина. То су питалице, ругалице, надгорњавања, здравице, загонетке, одгонетке, пословице... ето, то су његове кратке приче...

Бранко В. Радичевић је важан по томе шта је писао, како је писао, о чему је писао али и, по томе, какав је човек био, колико је постигао у људскости?! Важно је његово место међу људима, оно што је представљао (поготово у завичају). Важно је где је остао недоречен, где је претерао?! Све је важно! Јер човек је, није само писац.

Његови сељаци мисле на земљу и стоку, или на пичку, ретко на све истовремено. На пород мисли свако ко га има, свако ко га нема и свако на свој начин. Потомство и пород нису једно исто. Потомство и пород постану исто само ако син остане на земљи и настави тамо где је отац стао. Дочим, пород може да буде и копиле, док је потомак онај који ће родити унуке за опстанак бабовине. У роману Ноћ тела пише: Важно је да очеви живе. А кад су они живи, деца на смрт не помишљају. Прво умиру очеви. Они су на то добровољно пристали. И нико с језом не говори о њиховој смрти. Свакако, то је тако обично и потребно. Такав је ред умирања, ред који би било немогуће пореметити. И док очеви живе, деца, ма колико била стара, могу бити безбрижна.

Сељак стоички подноси све муке и срамоте уколико зна да постоји наследник који ће орати земљу у зноју лица свога и чувати стоку више од жене и деце. Отуд сељак, код Бранка, има тај наизглед незаинтересован и фаталистички став према грубости, непоштовању и неприхватљивом понашању синова, кћери, снаја и зетова, неретко и властите жене. Сељаку ништа није важније од порода који ће постати и остати потомак. Јер, чак ни синови нису увек потомци, поготову они синови што само мисле како да се домогну имања и како да га што брже распарчају и продају. Не, нису то потомци сељакови, то су душмани његови! Јер, по сељаку, Бог је ружно створио човека! Поред тога ко ће на имању остати и увећати га, питање свих питања сељака је: ко ће свећу да ми пали?

Бранко В. Радичевић - Мачиста је писац кристално поетске кратке реченице и дијалога који ништа не значе а све говоре. Радичевић је писац кратке форме чак и у дугим формама а кратка форма му је ионако кратка. Рекох, дијалози: подужи. Завереник секса, по Михизу! Уопште, поставља се питање, као код Андрића, јесу ли романи Бранка В. Радичевића кратки, или су у питању подуже приповетке, или су његови романи збирке повезаних прича?! Суштина целовитости његових романа јесу фрагменти. Слика можда није увек јасна али делићи слике јесу! Како рече критичар Миодраг Максимовић: његови романи се не могу препричавати!

Изгубљени град, то је роман атмосфере и језичког богатства!

Ћорава посла – како рече Предраг Протић – инат су и севап! Додао бих: и праштање. А говор опет сочан и мрсан. Рањен а недорањен. Чује се тај говор кроз замандаљен прозор са сокака црних ратних ноћи препуних страха и смрти.

Сујеверице и друге приче су ласцивна сведочанства народних схватања и прихватавања:

Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да.

У његовим књигама (записима) наилазим на оно што и сам често радим и замера ми се: стављам две тачке набрајања: по неколико пута у истој реченици: јер не желим да себе ограничавам: у ономе што желим да набројим: и колико пута то желим да учиним!

У његовим делима војници и сељаци марширају у историју и књижевност уз звук трубе која зове у јуриш!

Он не пише теме ради - већ језика ради!

На Сабору у Гучи, тридесетом по реду, 1990. године, Бранко В. Радичевић био је домаћин. Ево његове беседе на отварању:

Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.

То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.

Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?

Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.

И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.

Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.

Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.

Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.

Добрило Ненадић  је говорио о почецима празника трубе за Политику: Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба.

Бранко В. Радичевић је писао о патњама свога народа, о епопејама и страдањима, о усташама, онолико колико се могло и смело (у прикрадици) у времену када је то радио. И страдању других, о жртвама и џелатима! Али и у таквим случајевима, као у роману Четврта ноћ, он пре свега прича људску причу. И зликовци су људи. И курве су жене. Једино жртве немају своје јасне контуре већ су безлични духови. Драган Јеремић за Четврту ноћ каже да је то атмосфера помраченог ума.

Четврта ноћ нам говори: Те године Руси пробише мађарски фронт. Надкапетан се вратио у земљу. Пред пропаст, болестан, стиже у манастир Светог Крижа. Умолио је да га прими фра Јуре Јукић. Говорило се за њ да је уман и праведан човек... Затече фратра како чисти некакву пиштољчину... Пред запрепашћеним надкапетаном отвори велики сандук и показа му гомилу малих, посивелих, одсечених дечијих ушију... А фратар се насмеја.

- Сад знаш да ти је унапред опроштено.

Приказао је усташе као зликовце, онакви какви су и били. Они силују чак и мртве жене под Стаљинградом и јебу своје сестре. Мало је то ко смео у нашем времену. И то, ни мање ни више, него у психолошком трилеру.

Сад, питање врло важно: како је писац ласцивних реченица, чији су се редови додиривали са порнографијом, и писац грозоморних сцена људског зла, могао да пише онако нежне стихове о мајци и да пише лепе приче за децу?!

Одговор је: таленат свестраности!

Кратко јасно!

Причу Бајка о дечаку и Месецу завршава речима:

Ето: испричах. Али, да сте чули моју мајку кад она то прича! Тако лепо нико на свету не прича. Ви бисте је пажљиво слушали и никад причу не би заборавили.

Тако лепо прича моја мајка.

Тако ћу и ја завршити!

АТЛАНТИДА

                   Пише: Игор Ђурић                  

                                АТЛАНТИДА

                               Борислав Пекић

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада:

Цивилизације су најспољашњија и највештачкија стања до којих може доспети једна виша врста људи. Оне су свршетак. Оне долазе после постојања као нешто што је настало, после живота као смрт, после развитка као кристалисање. Оне су - крај...

Тражење Атлантиде, по Пекићу, јесте тражење земаљског раја. Ако постоји Еден (ако је постојао, да ли Рај може нестати?) онда је он тамо где је ''скривена'' Атлантида. Или је све то фикција, како рече Пекић цитирајући Аристотела: „Платон је измислио Атлантиду, па кад више није знао шта ће са њом, онда ју је потопио“. Тако то увек бива када је Рај у питању: никад човек није начисто и то је најјача сугестивна снага идеје о Рају и Паклу. Ту негде, наравно, треба тражити и сакривену вечиту наду у постојање живота после живота.

„Можда је уметност дубљи депо меморије од људског памћења а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности“.

Уметност јесте, без ''можда'', највећи извор из кога се црпе сазнања о претходним траговима људског битисања на овој планети. Трагови старих цивилизација јесу трагови уметничких покушаја, и то оних најбоље могућих у том времену. Шта су древни остаци којима се данас диве туристи до уметничка дела архитектуре, сликарства и нешто мање писаних трагова.

Када су српски народ и његова историја у питању, горе наведена Пекићева мисао у целости је тачна. Да није било народне поезије и прозе, не би постојало ни интерпретације српске историје. Историја је описана кроз песму. То јесте сећање, сећање које се брусило и преносило са колена на колено, у виду уметничког дела: народне поезије. Песма није само одржавала, песма је и чувала. Чувала сећање, писала историју. Нисмо ми Срби нити први, нити специфични, по томе, али смо свакако добар пример да је уметност најважнија тековина једног народа у времену и простору.

Отуд, можда је трагање за Атлантидом, трагање за уметничким траговима који доказују постојање и континуитет. Можда је уметност најближа Рају. У човеку, ако је Рај, јер постоје тврдње да су и Рај и Пакао унутрашња људска стања, онда се и једно и друго кроз човека испољава у уметничком. Трагање за Атлантидом је онда трагање за оним што је у човеку духовно повезано са уметничким. Како објаснити потребу човека да се изражава на начин који није свима јасан и доступан? Чему та компликација? Чему тражење и тежња ка уметничком изражају, ка нечем што се не да лако дефинисати, описати, најчешће ни: видети? Зашто тражимо Атлантиду? Зашто пишемо песму? Да преваримо историју. Да преваримо Ђавола? Или: да спознамо шта нам се дешавало, како смо доспели ту где јесмо и да победимо Врага?!

„Цивилизације су пропадале зато што никад успешно нису решиле загонетку елиминисања својих отпадака. Духовне су отпадке депоновале у обичаје, нарави, подсвест потомства; умне у историју; физичке су сахрањивале под земљу. Умирале су у властитом ђубрету, уместо да, као природа, од њега живе“.

Да. Ми ћемо се удавити у сопственом ђубрету. Било које врсте. А природа од тога живи. То је Пекић. Провуче велику мисао, онако успут, круцијално важну, а уопште се у перу не прави важан. Само, мала контрадикторност, не Пекићева већ општа, неки мисле да је и историја ђубре којег се треба решити да би народи живели срећно. Тврди се да историја, поред религије, изазива и дан данашњи највећа крвопролића и злочине. Видите, духовне отпатке, по Пекићу, цивилизације нису депоновале у уметност, већ у обичаје и нарави, што се опет сведе на историју, личну историју - памћење народа, породице, појединца. Умни отпаци су историја. Нису духовни. То је зато што интерпретација није ствар духа већ ствар ума и образовања. А опет, образујемо се на основу интерпретација написаних у разним књигама. Не образујемо се читајући песме већ учећи историју. Историју, коју најчешће, различито пишемо и тумачимо. Онда, да трагање за Атлантидом, можда, није трагање за истином?

„Оригиналност је политичару корисна колико и рупа у глави. Од оригиналности у политици скупља је једино безумност, оригиналност доведена до њене природне границе. Да би некажњено био оригиналан, политичар мора бити свемоћан, мора бити Хитлер или Стаљин“.

Атлантида је визија пропасти цивилизација, било којих. Међутим, она је и критика садашњости која претходи успону и паду ове цивилизације. Подела на роботе и људе, при чему су роботи већина човечанства у садашњем облику а људи тек шачица одабраних, подела је на уметнике, ствараоце и филозофе са једне стране, и, са друге стране, остатка човечанства. Увек је, и данас, мање људи, много мање у односу на роботе који су дужни  да раде, нису само дужни већ за друго и не знају, да подлежу рутини коју свако време и свака цивилизација поседују и која је гарант очувања система. Они који се исказују кроз много рада а ни мало стваралаштва јесу роботски део цивилизације. Људе представља онај мањи, стваралачки део.

Јебеш писање...

Пише: Игор Ђурић

Јебеш писање о политици кад не можеш њиме било шта променити на боље.

Јебеш, уопште, писање кад њиме не можеш утицати на свет који те окружује.

Јебеш неписање – зашто постојати?

Како рекох: какво јебено писаније. Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“; трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо кренули.

Изливаш свој бес и немоћ у перо, па су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.

Реплика из неког америчког филма коју изговара покојни Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако: Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно.

Браун против Шчедрина!

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.

1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!

Пише: Игор Ђурић

                      ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.

                                             

                                                                   

Рат је мир!

Слобода је ропство!

Незнање је моћ!

Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.

Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за„вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.

Главни јунак, Винстон Смит, своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.

„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.

Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.

Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.

„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.

1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.

„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.

Орвел је можда мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:

„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.

Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.

                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.

„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.

„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.

„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.

                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.

„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.

Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?

Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...

Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље.„Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.

„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.

- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.

- Како си дошла до свега овога?

- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.

Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.

„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.

Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.

Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.