Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

Приказивање постова са ознаком seks. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком seks. Прикажи све постове

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

                                              

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.
Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.
*
Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.
(Посвећено Матији)
*
То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.
*
Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.
*
Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.
Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

СВЕ ЈЕ ОТИШЛО У КУФЕР! (Прича до куфера!)

  


Свадила се пица и гузица,

Гуза пици тијо беседила:

"Ао пицо, уда комшинице,

Мени твоји гости додијаше

Тебе јебу, мене с муди туку!"

(В.С. Караџић)

*

Пун ми је куфер ових што филозофирају и иду ми на куфер сви они који мисле да знају боље од мене који ми је куфер и шта ми иде на куфер и чега ми је пун куфер (или се каже: кофер; свеједно је боли ме куфер за то).

Не кажем, не разуме се ни ја ко Марица у крив кофер, или што би реко мој заставник Трки: разумеш ти мој куфер! Али, докуфрчило ми је да више идем на свадбу без кофера и пиштоља.

Баксуз јесам, сто оних женских работа и један кофер да ставиш у џак, до'ватићу се за куфер, али, фала коферу и ови око мене су исти куфер, само друго паковање.

Све што се догађа око мене је го кофер, све мој до мојега. Сви су нешто накофурчени, ускуфурчени, куфчевити, глупи ко куфер. Куфче се!

Попуше ми куфер!

Нису ни за кофер!

Глупи су ко куфер!

Неки од њих ми кажу:

- Отиш'о си у кофер, начисто, чим пишеш овакве глупости.

Ја им одговарам:

- Јесам, куфер. Ево вам кофер! Повуците ме: слободно!

Оде све у кофер, видим ја. Отишло већ, у куфер, види се.

Зато им одговарам преко кофера.

Ионако сам давно у куферу.

Сваки кофер се издркава и шиљи сам себе: на мене! Ко да сам куфер од овце! Или: кофер од човека!?

Размишљам, ударим се куфером по челу, ово није ни за кофер, који је ово куфер, који сам ја кофер, који си ти куфер красни?! Нек иде све у кофер! Ионако ми куфер служи само за пишање!

Неки куфер се догађа, неки се људи куферче, туђим кофером глогиње млате, иду ми на куфер, шиљокуферани, глупи ко кофер, јебем им мајку куфером у...

Хоће ли бити боље?

'Оће, куфер!

Хоћу ли ја бити бољи?

'Оћу кофер!

Скупио сам се ко куфер и 'ладној води, откопчан ми шлиц ('де је покојник у кући врата су отворена). Нисам ни за куфер! 'Оће ме ко будалу кофер! Цео живот: сува куфера!

Попели су ми се на кофер па неће да ми сјашу с куфера. Кад боље размислим: пуца ми кофер због тога!

'Тедо да будем свој на своме (до куфера)!

'Оћеш, кофер!

- Види куфера у сламеном шеширу – рекоше ми, показујући на мене.

- Кофер – палац! – одговорих!

Јесам ли добио шта од судбине?!

Тањир супе и кофер у дупе

Добио сам го кофер!

Који ће ми кофер красни све ово?!

Који ми је куфер?!

Рекох већ: пун ми је кофер свега. Набијем вас на куфер. Ко је све ово смислио – на коферу висио. До куфера.

Мала моја, на куферу села - кад си села што си невесела!

Мала моја, ево ти га - (куфер) на ти - па са њега утакмицу прати!

Мала моја, ево ти га (кофер) ево - па са њега гледај Сарајево!

Шта ће ми куфер, где ћу са њим, ко у царице, ко у магарице!

Питам судбину:

- Који је ово куфер красни?

Одговорено ми је:

- Шта си очекивао, ниси ни за кофер! Који си ми ти куфер?! Ко кофер си.

- Хоће ли ми бити боље? – упоран сам.

- 'Оће, добићеш црначки куфер, очи да ти испадну.

Ћутим ко кофер.

Судбина наставља:

- Јак си ми ти кофер: добар на јелу – слаб на делу! Ни вијагра не може да подигне твој кофер!

- Боли ме куфер о томе шта ти мислиш – рекох.

- Повуци ме за кофер!

- Мрш у куфер!

- Ево ти кофер!

- Пуши куфер!

- Свирај коферу!

- То си чуо још пре рата, мој ти куфер био тата!

- Да тетка има куфер, звали би је теча!

- Диго ми се куфер!

- Е, до кофера!

Схватих да сам већ одавно у куферу.

Ето, додуше преко кофера, испричах шта ми је на души (и куфер ми пуши). Касно је, већ је између седам (на кофер) и осам (на куфер те носам).

Углавно', испричах. И, реко'.

- Кофер си реко'!

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

                        

Пише: Игор Ђурић


Седе два пензионера у парку и разговарају:
- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?
- Како да се не сећам – одговара други.
- Е, изгледа да је почео да делује.
Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.
Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.
Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.
Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:
„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.
Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?


Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.
А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.
ВУКАЈЛИЈА:
Питање: Шта је то БРОМ?
Одговор: Импотентни Ром!
ПС


Наше жене!

        Пише: Игор Ђурић




 ......Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити..... После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре..... Спавати са рођеном женом, то је чист инцест.

Момо Капор 

*

Бејах на некој забави, прослави, не тако давно, у неком ресторану. Не могу вам рећи који је ресторан јер ћете одмах знати која је забава, а ако знате која је забава знаћете и која је жена у питању. За мене знате већ: ко сам и шта сам, па бих вам тако препоручио да не верујете ни реда од овога што пишем. И, није то најважније у овој причи, мислим, ко је и шта је и где је. Важна је, што би рекли, поента.

Лепо дружење, храна, пиће, песма, игра. Сви се лепо угодили, сакрили гардеробом и шминком недостатке које нам курве-године и издајице-крштенице откривају све више и више. Кад је пиће узело маха а шале постале све ласцивније, пришла ми је једна згодна и средовечна жена (дакле мојих година). По њеној спољашности се видело да јој добро иде, да је рад није „убио“ и да јој је сексуалност на врхунцу. Мало смо се шалили, мало играли, мало плесали. И пили: доста. Око поноћи, најарцана, предложи ми да седнемо у моја кола и одемо „негде“.

Знао сам шта то „негде“ значи и намах ми се учинило невероватно примамљиво. И ја сам почео да се ма'нитам. Жена моја беше у Америци, био сам усамљен, са потребама, али и утрениран. Мислим, утрениран што се тиче пића и контролисања страсти. Давно сам ја изео многе смокве и убрао разне крушке, што би рек'о наш народ: нисам жељан толико да би ми се мозак скроз помутио. (Нема ништа грђе него кад човек сам себе хвали, али пошто други неће, макар нека сам то чини). Одавно сам себи понављам изреку да нема веће будале од старе будале!

Зато се прибрах, стресох, обећах себи да ћу се поиграти кући сам са собом да скинем мрзију, па одговорих на позив:

- Могли би код тебе, до твог стана, колико сам схватио, живиш сама?!

- Наравно, можемо – једва дочека напаљена.

- А, јел' би могла, кад стигнемо, да ми опереш гаће? Мало пре сам био спорад' себе, па се нисам баш најбоље обрисао, фалило папира у клозету. А, после и да спремиш да нешто поједемо, овде није било баш обилних порција а ја брзо огладним.

На ове моје речи она цикну ко љута гуја, поскочи тако да су јој се тресле сапете сисе:

- Нисам ти ја бре жена, пичка ти материна, да те ја перем и да ти кувам!!!

- Тачно – рекох – зато ја легам у кревет само са оном која ме двадесет година пере, кува и трпи ме.

- Ти си луд – рече и оде од мене, а након двадесетак минута изађе са другим бизговом који је сав срећан мислио да је велики јебач јер је пристао на њену понуду.

А, у ствари, велики мушкарци су они којима жена и после двадесет година пере говнаве гаће и кува ручак са истом љубављу и пожртвовањем као и првог дана заједничког живота (овде нема места лажној скромности). Велики мушкарац можеш бити само са великом женом, прави мушкарац си ако делиш кревет са правом женом. Са једном женом. Твојом женом.

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                                       

Пише: Игор Ђурић
ПРВИ ДЕО!


 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.
*
Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.
*
Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.
*
Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!
*
Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.
ПС
Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.
*
Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!
*
Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.
Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.
По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.
*
Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!
*
Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!
*
- Како је било на прослави?
- Присуствовао сам веселијим сахранама.
*
Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!
*
Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.
*
Што имам мање цигара - то ми се више пуши.
*
Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!
Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.
*
Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.
*
Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.
*
Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.
*
Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!
*
Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.
*
Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.
*
Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?
*
Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!
*
И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!
*
Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:
БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!
*
Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.
*
Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.
*
Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.
*
Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.
*
Прво тражиш: све или ништа!
На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.
Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.
Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.
„Све“ је бесконачност.
„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.
„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.
„Све“ је сан.
„Ништа“ је смрт.
„Ишта“ је живот.
*
Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.
*
Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.
*
Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.
*
Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.
*
Искуство је кад знаш али не можеш!
Неискусан може али не зна!
Некад искусан зна и може, али: неће!
По некад, неискусан може и зна, али: нема!
Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!
*
Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.
*
Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.
*
Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.
Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.
*
Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.
Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.
Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.
*
Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.
Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.
*
Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.
*
Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.
Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.
Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.
*
Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.
*
Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.
*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a