ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 

Пише: Игор Ђурић

Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

*

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ "ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ"

Љубав, то је моја жена!

Пише: Игор Ђурић

''Чекај ме и ја ћу сигурно доћи, да попијемо кафу заједно'' – песнички разиграно је започела реченицу а јапијевски хладно завршила. Онда је отишла на пијацу по зелен и месо. Можда, месо: не!!

Је ли све ово довољно да човек буде срећан? Мислим: кафа, зелен, малограђански однос према браку?! Наравно да јесте. Па то је прави однос и темељ среће. Прво, срећан си због некога а не због нечега. Неко је суштина, нешто је средство. Друго, кад си срећан са неким онда је пожељно да будеш окружен малим и свакодневним стварима које неће сметати да твоја срећа засија пуним сјајем. Треће, и врло важно, не губиш енергију на испуњавање форме, на задовољење спољашности, што зна да буде напорно.

''Чекаћу те'' – рекох – ''приставићу џезву'' – наставих срећан и задовољан.

Шпански писац Мигуел де Унамуно, написао је: „Љубав, то је моја жена! Ако она изненада осети бол у левој нози, истог трена осетим и ја бол и левој нози“.

Браун против Шчедрина!

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.