Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

Приказивање постова са ознаком љубав. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком љубав. Прикажи све постове

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

                                              

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.
Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.
*
Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.
(Посвећено Матији)
*
То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.
*
Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.
*
Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.
Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

Како су ме етикетирали!

 Пише: Игор Ђурић


Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810. године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.
*
„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.
Албер Ками
*
Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.
*
Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.
*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.
У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!
Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.
Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.
Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', јер сам читао књиге. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.
На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.
А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.
После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.
Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').
Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара и невладиних организација да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер'', "политички некоректна бараба", "мрзитељ дајгуза"...
Једном сам, на једном месту у Метохији, бранио нечије нешто, за време рата. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.
ПС
Уз курац је Митру кад попије литру! 


Насиље у породици не постоји!

                                        

Пише: Игор Ђурић
13.07 2017. године

Насиље у породици не постоји! Постоји насиље и постоји породица. Уколико је породица како треба, у њој не може бити насиља. Уколико има насиља, онда то није породица. Мешају се појмови брака и породице – а то није исто. У браку може бити насиља – у породици никад!
Породица није регистровани брак мушкарца и жене, којима ето није било потребно много ''памети'' и ''знања'' да још и направе децу. Не!!! То још увек није породица. На добром је путу, али није. Породица је нешто много комплексније иако у суштини веома просто. Пре свега темеље породице чини оно што људи уносе у брак из домова из којих су дошли: васпитање, поштовање, пожртвовање, навике, традицију, дух. Породица се гради на поверењу, љубави, солидарности и патриотизму. На култу мајке. На култу очеве жртве за одбрану кућног прага. На култу предака. На култу потомака.
Деценијама се систематски руши култ породице и омаловажава се њен значај, не води се рачуна какав је човек који проси вашу ћерку већ му се завирује у новчаник, синове васпитавамо да ће их женини силикони довести до среће - а сада се чудимо што се све распада пред нашим очима и чак не одвајамо битне терминолошке разлике када хоћемо да укажемо на проблем насиља. Најважније је направити свадбу, што већу параду кича, пребројати новац, скрцати га што пре а онда већ при првом проблему настаје хистерија. Не постоји спремност да се заједно суочавају са недаћама, нису спремни за одрицање, за пожртвовање. У тој заједници не желе да дају већ само да узимају.
Доносимо бесмислене законе који отуђују људе, дивимо се протестантској етици која подразумева да се појединац мора бринути само о себи, појам и значај солидарности више не постоји у нашим навикама и делима, пропагирамо истополне бракове, педерлук и лезбејство, којима је главни противник породица – и сада, ајте молим вас, проблем: насиље у породици! Чујем неке ових дана: криза, нема се пара, ратни ветерани, свуда около оружје - прдњавина! Чиста прдњавина. Нема људи! Нема породице!
Отац и муж, мајка и жена, деца, браћа и сестре, бабе, деде, родбина – много је тога што чини породицу. Кумови. Комшије. Пријатељи. Некад је било овако: дигнеш руку на жену – имаш посла са њеном браћом, стричевима, кумовима, комшилуком. Данас? Како бранити сестру ако је у истополном и лезбејском браку. Шта, тући другу жену?! Ово последње није конкретан пример. То је пример апсурдности друштва које градимо рушећи традиционални породични поредак.

АКО! (одговор Киплинговом империјализму)

                                                            



АКО – Игор Ђурић
(одговор Киплинговом империјализму)

ако мислиш
да се ласте неће вратити
у гнездо
под стре'ом дедине штале
и никад се не сетиш
прве љубави и првог пољупца
растанака и састанака
сланих мајчинских суза
и мргодног погледа оца
што ти ћушка паре у џеп
и кад си плакао
у војничком клозету

ако сматраш
да немаш ни једног друга
да немаш кога да издаш
да немаш брата и сестру
ако си заборавио
прву тучу на игранци
због оних плавих очију
као Дунав дубоких
и хладне воде са чесме
док си крвав нос прао

ако те нечија смрт
до сада
није дирнула
и сваки дамар ти померила
и не сећаш се црвене јабуке
из руке храпаве
тежачке и жуљаве

ако ниси прочитао
ни слова
ни песме
нити једне једине књиге
макар и на немуштом језику
ако ти слово није лепотно
већ латинско

ако никад ниси
дрво калемио
шљиву миловао
најлепши грозд детету бирао
и кроз нишан
прелепу срну гледао
а ниси ороз повукао

ако ниси ратовао
док су ти народ убијали
ако ниси био клан
но си ти друге смртио
уколико ниси жртва
како доликује народу
којем припадаш
него џелат какве су ти комшије

ако ниси срео жену
вреднију од целог света
и најлепшу од постанка
(и ниси нашла мужа
који мало прича а много љуби)
и ако нисте породили дете
постали отаџбина
и мајка земља
а пород искрено зајеца
над вашим одром

ако Вук Роми
и Његош Високи
и Свети Праотац
што је камење од ледених синџира отимао
и Црни да црњши не мож' бит'
и лукави кум му
и Пера задужени
нису твоји
или ти ниси њихов

ако немаш најмање
четири престона града
од којих је
један Бео
други Под Гором
трећи Лука
а четврти царски испод Каљаје

ако никад ниси газио хладан поток
освајао жену
на брдо се пео
ако ниси жито жњео
и песму појао
ако ти вуци никад
нису тор поклали
и три пута се кућио
ако књигу никад ниси купио
и хлеб који бацаш љубио
ораницу у руци крунио
ако те суша није убила
и вода није однела

ако влас' ниси пцовао
и порезу редно плаћао
ако ниси био на моби
кад сте најсиромашнијем кућу градили
на слави ниси седео
и са људима мудро зборио
на свадби ниси пуцао
и јабуку погодио
ако ниси краву хранитељку
нежно мазио
ако стоци у обору ниси тепао
жену псовао
децу грдио
и Жујова на ланцу држао

ако школе ниси завршио
земљу изорао
башту окопао
књигу написао
песму опевао
слику намалао
човека излечио
мост саградио
дрво засадио
цвеће поклонио
свећу запалио
гробље обишао

ако сматраш
да ћеш вечно живети
и свакога дана мрети
да си сам на свету
и ако не волиш некога
више од себе
и ниси спреман да за љубав мреш

онда

ако све ово ниси
или нећеш
онда ниси ништа
иди тамо
дај Космет
нико га неће узети од тебе
јер не дајеш своје

КУВАРИЦЕ МАЊЕ ЗБОРИ - ДА ТИ РУЧАК НЕ ЗАГОРИ!

                                  

Пише: Игор Ђурић

Нисмо у потоњем бесконачном времену српске транзиције добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају!
Али нисам хтео само о томе. Није све било црно а ни бело - никада. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем. 
     Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежама, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.
Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почели да јавно, и све безобзирније, пропагирају како су мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје (или их има много више од два), па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе с тим ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.
Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.
Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку, некад и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).
Мудра жена мора знати
мужа волети и кувати
Или:
Која жена мужа чува
њему добар ручак кува
Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! (Феминизам, то је служити корпорацијама, банкама, шефовима, бити роб наратива, и као јеси "слободна", али, ако скуваш ручак мужу и детету онда си "неслободна" и "угњетена"). Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.
У кујни мужу места нема
где му жена ручак спрема
Или:
Кад у кујни влада ред
жена слатка као мед
Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.
Куварица добро кува
али опет новац чува
Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:
Зашто гледаш ти у лонац
кад ми ниси дао новац
Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:
Куварице мање збори
да ти ручак не загори
Наравно, где је љубави и хране, ту је еротике и страсти. Права жена је она која се више обрадује кад је муж у пролазу шљапне по дупету него да јој купи букет цвећа. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо еротски подсете мужа на његове обавезе:
Гости наши могу сваког часа доћи
Зато ме пољуби па ћу ти помоћи
Или:
Ручак скуван све у шали
ал' ће мужић да га хвали
Или:
Мани се шале човече
изгореће ручак шалићу се довече
Или:
Добар ручак мужу дај
у кући ће бити рај
Или:
Мудра жена мора знати
мужа љубити и кувати
Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи  опуштање и награда:
Сада имам лепе дане
муж ми кува кафу
а ја читам романе
Постоје теорије, а, и пракса потврђује да је ручак онолико добар колико је куварица мешала дупетом. 
Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци (који не читају романе). Али, то је време помало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера и лезбејки, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци морају да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међу собом?! Нажалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а, и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:
Од шпорета компјутер јој слађи
шта у њему домаћица тражи?
Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама иако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим седну, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, после носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи о томе која је најбоља храна за бебе, који пудер користе кад окупају дете или колико пута пресвлаче упишаног бебушана.
Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!
Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Ко треба да меша дупетом док кува ручак?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у кревету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.
Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте и на славља тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.
Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:
Добар вече, Цвето,
С допуштењем мало бих прошето
И:
Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“
И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако понекад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.
Припадам генерацији чији је идеал жене био: дама на улици, домаћица у кухињи и "оно" у кревету (срамотно је).
У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којега је жељан. И једно, и друго, су му сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.

Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи: САМИ!


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a