Пише: Игор ЂурићНисмо у потоњем бесконачном времену српске транзиције добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају!
Али нисам хтео само о томе. Није све било црно а ни бело - никада. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем.
Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежама, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.
Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почели да јавно, и све безобзирније, пропагирају како су мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје (или их има много више од два), па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе с тим ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.
Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.
Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку, некад и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).
Мудра жена мора знати
мужа волети и кувати
Или:
Која жена мужа чува
њему добар ручак кува
Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! (Феминизам, то је служити корпорацијама, банкама, шефовима, бити роб наратива, и као јеси "слободна", али, ако скуваш ручак мужу и детету онда си "неслободна" и "угњетена"). Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.
У кујни мужу места нема
где му жена ручак спрема
Или:
Кад у кујни влада ред
жена слатка као мед
Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.
Куварица добро кува
али опет новац чува
Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:
Зашто гледаш ти у лонац
кад ми ниси дао новац
Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:
Куварице мање збори
да ти ручак не загори
Наравно, где је љубави и хране, ту је еротике и страсти. Права жена је она која се више обрадује кад је муж у пролазу шљапне по дупету него да јој купи букет цвећа. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо еротски подсете мужа на његове обавезе:
Гости наши могу сваког часа доћи
Зато ме пољуби па ћу ти помоћи
Или:
Ручак скуван све у шали
ал' ће мужић да га хвали
Или:
Мани се шале човече
изгореће ручак шалићу се довече
Или:
Добар ручак мужу дај
у кући ће бити рај
Или:
Мудра жена мора знати
мужа љубити и кувати
Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи опуштање и награда:
Сада имам лепе дане
муж ми кува кафу
а ја читам романе
Постоје теорије, а, и пракса потврђује да је ручак онолико добар колико је куварица мешала дупетом.
Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци (који не читају романе). Али, то је време помало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера и лезбејки, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци морају да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међу собом?! Нажалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а, и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:
Од шпорета компјутер јој слађи
шта у њему домаћица тражи?
Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама иако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим седну, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, после носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи о томе која је најбоља храна за бебе, који пудер користе кад окупају дете или колико пута пресвлаче упишаног бебушана.
Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!
Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Ко треба да меша дупетом док кува ручак?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у кревету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.
Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте и на славља тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.
Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:
Добар вече, Цвето,
С допуштењем мало бих прошето
И:
Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“
И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако понекад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.
Припадам генерацији чији је идеал жене био: дама на улици, домаћица у кухињи и "оно" у кревету (срамотно је).
У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којега је жељан. И једно, и друго, су му сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.
Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи: САМИ!
