СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

   

Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до  Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер  (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

                                          

        Пише: Игор Ђурић         

Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.

Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...

И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 

Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).

У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)

Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.

Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?

Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)

Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!

И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.

Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.

Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.

Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.

На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.

Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 

Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.

Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. 

Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!

После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 

За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 

Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.

У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.

Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 

Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.

Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.

Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.

Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.

Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".

У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“. 

Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.

Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.

Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.