АКО! (одговор Киплинговом империјализму)

                                                            

АКО – Игор Ђурић

(одговор Киплинговом империјализму)

ако мислиш

да се ласте неће вратити

у гнездо

под стре'ом дедине штале

и никад се не сетиш

прве љубави и првог пољупца

растанака и састанака

сланих мајчинских суза

и мргодног погледа оца

што ти ћушка паре у џеп

и кад си плакао

у војничком клозету

ако сматраш

да немаш ни једног друга

да немаш кога да издаш

да немаш брата и сестру

ако си заборавио

прву тучу на игранци

због оних плавих очију

као Дунав дубоких

и хладне воде са чесме

док си крвав нос прао

ако те нечија смрт

до сада

није дирнула

и сваки дамар ти померила

и не сећаш се црвене јабуке

из руке храпаве

тежачке и жуљаве

ако ниси прочитао

ни слова

ни песме

нити једне једине књиге

макар и на немуштом језику

ако ти слово није лепотно

већ латинско

ако никад ниси

дрво калемио

шљиву миловао

најлепши грозд детету бирао

и кроз нишан

прелепу срну гледао

а ниси ороз повукао

ако ниси ратовао

док су ти народ убијали

ако ниси био клан

но си ти друге смртио

уколико ниси жртва

како доликује народу

којем припадаш

него џелат какве су ти комшије

ако ниси срео жену

вреднију од целог света

и најлепшу од постанка

(и ниси нашла мужа

који мало прича а много љуби)

и ако нисте породили дете

постали отаџбина

и мајка земља

а пород искрено зајеца

над вашим одром

ако Вук Роми

и Његош Високи

и Свети Праотац

што је камење од ледених синџира отимао

и Црни да црњши не мож' бит'

и лукави кум му

и Пера задужени

нису твоји

или ти ниси њихов

ако немаш најмање

четири престона града

од којих је

један Бео

други Под Гором

трећи Лука

а четврти царски испод Каљаје

ако никад ниси газио хладан поток

освајао жену

на брдо се пео

ако ниси жито жњео

и песму појао

ако ти вуци никад

нису тор поклали

и три пута се кућио

ако књигу никад ниси купио

и хлеб који бацаш љубио

ораницу у руци крунио

ако те суша није убила

и вода није однела

ако влас' ниси пцовао

и порезу редно плаћао

ако ниси био на моби

кад сте најсиромашнијем кућу градили

на слави ниси седео

и са људима мудро зборио

на свадби ниси пуцао

и јабуку погодио

ако ниси краву хранитељку

нежно мазио

ако стоци у обору ниси тепао

жену псовао

децу грдио

и Жујова на ланцу држао

ако школе ниси завршио

земљу изорао

башту окопао

књигу написао

песму опевао

слику намалао

човека излечио

мост саградио

дрво засадио

цвеће поклонио

свећу запалио

гробље обишао

ако сматраш

да ћеш вечно живети

и свакога дана мрети

да си сам на свету

и ако не волиш некога

више од себе

и ниси спреман да за љубав мреш

онда

ако све ово ниси

или нећеш

онда ниси ништа

иди тамо

дај Космет

нико га неће узети од тебе

јер не дајеш своје

Рецепт за чорбу од манића и владање!

 

Пише: Игор Ђурић

Рецепт за владање?! 
Најбоље се влада кад народ којим владате нема снаге да вас тера да будете бољи: једне брига, други се плаше, трећи једном ногом ван овог света, четврти у блату до гуше, пети не постоје (фактички) и нису расположени да режу грану на којој седе а требало би да висе, шести више нису ту. Постоји рецепт, дакле, за владање над Србима. Прост је као и српска кухиња: кољи - па на ражањ. Кроз дупе прободи на уста да изађе. Остало то од Турака. И владање остало од њих.

Нама Србима већ деценијама владају онако како Руси и Банаћани праве рибљу чорбу од манића. 
      Манић је слатководна риба која подсећа изгледом на сома али је генетски више бакалар. Може поприлично да порасте. Код нас га још зову жабар или дерача. Зашто говорим о тој риби? Њена јетра је веома богата рибљим уљем, тзв. омега-3 масним киселинама, те неким други силним и здравим витаминима. Јетра је, дакле, цењени део тела код манића (баш као и код рођака бакалара) и при кувању рибље чорбе, коју Руси називају „јуха“, тај део тела даје посебан укус, шмек и здравствену корист (поготову онима који живе у хладним поднебљима). Зато се руски аласи, када спремају рибљу чорбу од манића, потруде да он остане жив до пред само спремање, па га тако живог пред само бацање у казан шибају и ударају чим стигну по стомаку како би му се од бола јетра увећала и тако је буде више у чорби. Тек када га убију од батина, распоре га и готове за чорбу. 
      Рецепт који следи више није толико важан, мање више је свуда исти, наравно финесе су у питању, па се тако руска јуха од пребијеног манића кува без паприке (туцане, алеве, како вам драго). Иначе, кад се улови пуно манића онда је сама јетра специјалитет за себе. Од батина је пуна крви а како се спрема јетра од манића: не знам даље од исецканог лука, врелог уља и томе слично. О паштетама не знам ништа осим да их једем. Све ређе, у последње време.

Рецепт за чорбу је сличан, као што видите рецепту за владање. Ми Срби живимо и умиремо судбином несрећних манића. То што нас туку, у реду је, по рецепту је. Али то што нас никако не бацају више у казан и скувају нас, то већ није у реду. Јетра нам је већ натекла, била би добра чорба за сладокусце из Европе и Америке, аман заман, бацајте нас више у котао, господо кувари из Немањине, Брисела и Вашингтона. Само, нисмо ми манићи. Не!!! По мозгу ми смо сомчине а по конституцији исушени бакалари. Само нас спремају као маниће.

Риба постоји да би напунила реку и казан. Од човека зависи хоће ли казан турати само колико му треба, чувајући у реци нешто што ће остати и његовој деци?! Деци не остављамо оно у банкама и катастарским књигама, већ оно у рекама, на њивама и у шумама. У океанима и у ваздуху. Њихова будућност не зависи од фискалне консолидације, инвестиција и реформи, већ од онога што ће да плови и да има кој да лови. Зајебано је код нас: нит плови а све мање им ко да лови. Умире нам природа а деца нам се не рађају.

То му дође отприлике оно о чему сада говоре на сва уста. Само, господо кувари и шефови кухиња, нама су и сада казани празни. Сада! И реке су нам празне. И шуме су нам празне. И њиве су нам јалове. Ми већ сада не можемо да размишљамо о томе колико ћемо у казан а колико у реку, већ једино и искључиво да  видимо како ко може да преживи да би се репродуковао са ослабљеним генетским материјалом. Нама је већи проблем ко ће да лови од онога шта ће остати за лов. А потомству, ако га буде, шта бог да, мада само по себи имају некакве шансе јер је тешко да буду неспособнији од нас. Само да их направимо и родимо. То је најважније, пичка вам материна, тамо њима!

Знам, криза је. У буреку „без ништа“ је све више: ништа! Овде се бурек више и не види од: ништа! Види се само ништа од бурека. Криза је. Остадосмо на ништа. Биће свашта. Чувени Јаре кога је глумио Чкаља, својевремено је тражио у кафани празан сендвич. Између два парчета хлеба: ништа. Данас нема више ни тих парчића хлеба. Сендвич који нам је данас доступан се спрема на следећи начин: између два ништа се ставља ништа. Тако је за нас маниће. Шефови кухиња и кувари се сладе натеклом јетром народном.

ШЕР БУДАЛЕ!

                                               

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!

Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.

Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.

Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.

Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.

Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.

Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.

Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.

Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује будализам) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.

Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

АТЛАНТИДА

                   Пише: Игор Ђурић                  

                                АТЛАНТИДА

                               Борислав Пекић

Освалд Шпенглер, Пропаст Запада:

Цивилизације су најспољашњија и највештачкија стања до којих може доспети једна виша врста људи. Оне су свршетак. Оне долазе после постојања као нешто што је настало, после живота као смрт, после развитка као кристалисање. Оне су - крај...

Тражење Атлантиде, по Пекићу, јесте тражење земаљског раја. Ако постоји Еден (ако је постојао, да ли Рај може нестати?) онда је он тамо где је ''скривена'' Атлантида. Или је све то фикција, како рече Пекић цитирајући Аристотела: „Платон је измислио Атлантиду, па кад више није знао шта ће са њом, онда ју је потопио“. Тако то увек бива када је Рај у питању: никад човек није начисто и то је најјача сугестивна снага идеје о Рају и Паклу. Ту негде, наравно, треба тражити и сакривену вечиту наду у постојање живота после живота.

„Можда је уметност дубљи депо меморије од људског памћења а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности“.

Уметност јесте, без ''можда'', највећи извор из кога се црпе сазнања о претходним траговима људског битисања на овој планети. Трагови старих цивилизација јесу трагови уметничких покушаја, и то оних најбоље могућих у том времену. Шта су древни остаци којима се данас диве туристи до уметничка дела архитектуре, сликарства и нешто мање писаних трагова.

Када су српски народ и његова историја у питању, горе наведена Пекићева мисао у целости је тачна. Да није било народне поезије и прозе, не би постојало ни интерпретације српске историје. Историја је описана кроз песму. То јесте сећање, сећање које се брусило и преносило са колена на колено, у виду уметничког дела: народне поезије. Песма није само одржавала, песма је и чувала. Чувала сећање, писала историју. Нисмо ми Срби нити први, нити специфични, по томе, али смо свакако добар пример да је уметност најважнија тековина једног народа у времену и простору.

Отуд, можда је трагање за Атлантидом, трагање за уметничким траговима који доказују постојање и континуитет. Можда је уметност најближа Рају. У човеку, ако је Рај, јер постоје тврдње да су и Рај и Пакао унутрашња људска стања, онда се и једно и друго кроз човека испољава у уметничком. Трагање за Атлантидом је онда трагање за оним што је у човеку духовно повезано са уметничким. Како објаснити потребу човека да се изражава на начин који није свима јасан и доступан? Чему та компликација? Чему тражење и тежња ка уметничком изражају, ка нечем што се не да лако дефинисати, описати, најчешће ни: видети? Зашто тражимо Атлантиду? Зашто пишемо песму? Да преваримо историју. Да преваримо Ђавола? Или: да спознамо шта нам се дешавало, како смо доспели ту где јесмо и да победимо Врага?!

„Цивилизације су пропадале зато што никад успешно нису решиле загонетку елиминисања својих отпадака. Духовне су отпадке депоновале у обичаје, нарави, подсвест потомства; умне у историју; физичке су сахрањивале под земљу. Умирале су у властитом ђубрету, уместо да, као природа, од њега живе“.

Да. Ми ћемо се удавити у сопственом ђубрету. Било које врсте. А природа од тога живи. То је Пекић. Провуче велику мисао, онако успут, круцијално важну, а уопште се у перу не прави важан. Само, мала контрадикторност, не Пекићева већ општа, неки мисле да је и историја ђубре којег се треба решити да би народи живели срећно. Тврди се да историја, поред религије, изазива и дан данашњи највећа крвопролића и злочине. Видите, духовне отпатке, по Пекићу, цивилизације нису депоновале у уметност, већ у обичаје и нарави, што се опет сведе на историју, личну историју - памћење народа, породице, појединца. Умни отпаци су историја. Нису духовни. То је зато што интерпретација није ствар духа већ ствар ума и образовања. А опет, образујемо се на основу интерпретација написаних у разним књигама. Не образујемо се читајући песме већ учећи историју. Историју, коју најчешће, различито пишемо и тумачимо. Онда, да трагање за Атлантидом, можда, није трагање за истином?

„Оригиналност је политичару корисна колико и рупа у глави. Од оригиналности у политици скупља је једино безумност, оригиналност доведена до њене природне границе. Да би некажњено био оригиналан, политичар мора бити свемоћан, мора бити Хитлер или Стаљин“.

Атлантида је визија пропасти цивилизација, било којих. Међутим, она је и критика садашњости која претходи успону и паду ове цивилизације. Подела на роботе и људе, при чему су роботи већина човечанства у садашњем облику а људи тек шачица одабраних, подела је на уметнике, ствараоце и филозофе са једне стране, и, са друге стране, остатка човечанства. Увек је, и данас, мање људи, много мање у односу на роботе који су дужни  да раде, нису само дужни већ за друго и не знају, да подлежу рутини коју свако време и свака цивилизација поседују и која је гарант очувања система. Они који се исказују кроз много рада а ни мало стваралаштва јесу роботски део цивилизације. Људе представља онај мањи, стваралачки део.