Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

Воли ме - не воли ме!

Пише: Игор Ђурић

Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.

МУД(Р)ОСТ

Пише: Игор Ђурић
Изгледа да са годинама постајем мудрији јер све чешће чујем из својих уста реченицу: „Не знам“. И немам више мишљење о свему, чак ни илузију да ја све најбоље знам. Све више сумњам да разумем пуно ствари, видим да све има неку дубину и ширину до којих нисам у стању да досегнем, трудим се да не тумачим ствари по првом утиску и онако како наизглед изгледају. Све се више трудим да слушам друге, све мање желим да будем чувен. Старији сам али сам мудрији јер све више схватам како је мудрост релативна ствар и како зависи од много ситница и крупница, то, је ли нешто мудро или није. Мудрост је најчешће непримењива у пракси. Мудрост је знати када треба прећутати мудрост, када је треба заштити од огољености свакодневнице а када је треба положити на пиједестал узвишености.



Еротикон!

Пише: Игор Ђурић

Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани.




Нешто не штима?!


Пише: Игор Ђурић

Једна арапска пословица вели: "Прво вежи камилу, па је после остави Алаху на чување".
Када се разболи неки поп, хоџа или рабин, тај се не предаје лечењу уз помоћ молитве (можда само алтернативно) и не даје своје здравље и свој живот Богу на располагање (а, што би се и лечили ако искрено верују да постоји тамошњи живот и рај који су заслужили својим световним понашањем?!) – већ одлазе на лечење у болнице, да их тамо лече лекари који су у школи учили да је човек постао од мајмуна.
Ту мени нешто не штима?!

АВЕТИЊЕ

Пише: Игор Ђурић

Неко се роди ко аветиња и цео живот буде аветиња.
Шта је то и ко је то аветиња?!
Тешко је дефинисати а још лакше схватити без икакве дефиниције.
Аветиња је онај ко између осталог авета: памећу, кроз живот, са људима.
Аветник је онај који је у памети исти и са пет и са педесет година. То је неко коме никада не дође из дупета у главу. А најчешће, споља, изгледа као нормалан човек.
По горе поменутој дефиницији аветиње углавном нису опасне али знају да буду напорне и штетне. Поготово ако су још и шер-будале.
Аветињу, кад сретнеш после неколико деценија видиш исто како си је последњи пут оставио: остарео а ништа није научио, нити се за јоту промудрео.
Једина корист од аветиња јесте што после сусрета са њима себи увек даш на важности.

Политика као секс!


Пише: Игор Ђурић

Књига текстова Александра Тијанића Шта ће бити с нама, осамдесетих печаћена. Свакако боља од ове нове. Тад је још био новинар. Добар. О политици он вели ту: Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако. 
      Владимир Дворниковић у својој књизи Карактерологија Југословена, по сличној теми пише: Нарочито у политици и трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.
Два цитата и ето вам дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.

Екологија!

Пише: Игор Ђурић


Када се багери и тешке машине зауставе на рубу Амазонске прашуме онда једно наспрам другог стоје (по данашњим стандардима који нам се намећу): цивилизација против дивљине, технолошки напредак против заосталости, тековине либералне економије и демократије против примитивизма и племенске заједнице. 
      Само: је ли то заиста тако? 
      За кога човек да навија: за багере или шуму? 
      За напредак или да ствари остану такве какве јесу? 
      За револуцију или еволуцију? 
      За своју њиву или за европску превару? 
     Наша њива је примитивна па даје здраву храну, таман толико колико нам треба. Европа је технолошки напредна али тражи непрскано поврће и чисту воду.  Има ли средине?
Средина је једино решење!

Сексуално васпитање!

Пише: Игор Ђурић



Читам (опет читам) вест из Америке да је једна 28-годишња професорка оптужена за педофилију јер се сексала са својим ђаком. На слици веома лепа и атрактивна млада жена. 
      Забога?! Треба је наградити а не казнити! Па том младићу је то нешто најлепше што му се могло догодити у животу. Увек ће се тога сећати. Тај момак је срећник а не жртва, макар судећи по слици професорке. Па сви смо ми маштали о старијим лепим женама док смо били клинци (то се у садашњем жаргону каже MILF), поготово о лепим наставницама и професорицама (Teacher), а томе се момку, ето, сан остварио. Какав јебени Деда Мраз и бакрачи?! 
      Па њему ништа друго није на памети осим тога. Ако је нормалан момак. У времену када их у школи уче да су педерастија и против-природни блуд нормалне ствари и да два пeдера могу да гаје мало дете које није њихово (а како би и било?!), кажњава се нешто што је од природе дато: машта о лепој и згодној жени или младом и здравом телу - и испуњење исте. 
      Па онда нас, из моје генерације, треба све похапсити, ретроактивно, јер смо се својевремено као студенти и војници удварали (и не само удварали, већ је било којечега) гимназијалкама, ми имали двадесет година а оне шеснаест-седамнаест.

Божидар Кнежевић

Пише: Игор Ђурић



Читам Божидара Кнежевића (Мисли), историчара и филозофа којега је Уб дао отечеству, (поред Бранислава Петронијевића) - да се не каже да одатле долазе само фудбалери и трафиканти (јер су са Уба и Раша Плаовић, Љубиша Јоцић, Александар Поповић, итд.), па издвајам понеку мисао да је поделим са вама, пре него вас саблазним са неким другим и личним премисленијима:
''У Бога се најбоље, најдубље и најискреније верује ћутке''.
''Религија зида, фантазија слика, ум пише''.
''Религија је филозофија масе људи, филозофија и наука јесу религија само појединих духова''.
''Религија полази од Бога, филозофија га тражи''.
''Душу имају и животиње, духа има само човек, и душу имају сви људи, духа само мало њих, душа се човекова не мења, само се дух мења, који стоји према души као појам према представи''.
''Уметност је филозофија чула; поезија је филозофија осећања; филозофија је уметност ума''.
''Колевка је зора гробне ноћи''.
Удружене државе:
''Ујединити је погрешан израз: разне индивидуалне ствари не могу постати једна ствар, једно; оне се могу само удружити''.

Љубав, то је моја жена!

Пише: Игор Ђурић

''Чекај ме и ја ћу сигурно доћи, да попијемо кафу заједно'' – песнички разиграно је започела реченицу а јапијевски хладно завршила. Онда је отишла на пијацу по зелен и месо. Можда, месо: не!!
Је ли све ово довољно да човек буде срећан? Мислим: кафа, зелен, малограђански однос према браку?! Наравно да јесте. Па то је прави однос и темељ среће. Прво, срећан си због некога а не због нечега. Неко је суштина, нешто је средство. Друго, кад си срећан са неким онда је пожељно да будеш окружен малим и свакодневним стварима које неће сметати да твоја срећа засија пуним сјајем. Треће, и врло важно, не губиш енергију на испуњавање форме, на задовољење спољашности, што зна да буде напорно.
''Чекаћу те'' – рекох – ''приставићу џезву'' – наставих срећан и задовољан.
Шпански писац Мигуел де Унамуно, написао је: „Љубав, то је моја жена! Ако она изненада осети бол у левој нози, истог трена осетим и ја бол и левој нози“.

Минотауров лавиринт или српске раскрснице?!

Пише: Игор Ђурић


Нема нити једне раскрснице где човек може стати и размислити на коју ће страну. Својом вољом. У Србији брале, јашта. Па кад одлучиш, и погрешиш, макар знаш до кога је грешка, и супротно, кад успеш, да будеш задовољан својим избором и поносан сам на себе, а не као данас да мораш да захваљујеш кад ти дају нешто што је иначе твоје.
Српске раскрснице су једносмерне и једноставне. Оне не постоје. Не крсте се, нити крижају, нити клањају Увек је стихија иза човека. Она га гура и не да му да скрене лево или десно, да стане, окрене се и оде назад. Кад лоше прођеш: кривиш друге, гурали те. Кад успеш: није твоја заслуга јер те је маса ћушкала, па је успех општи.
И када се човек у Србији нађе на раскрсници онда је то обично избор по систему бирања мањег зла. Од успостављања парламентаризма у Србији, (да се послужимо тим примером, иначе је то свеопште стање у сваком сегменту бивствовања и делања), до данас, увек су људи били у ситуацији да бирају између два зла, па су мислили да својим избором бирају мање. А, они који би гласали супротно, чинили су то у инат овим првима.
Међутим, пракса је показала, да су Срби „бирајући мање зло“ углавном грешили и бирали горе. А, куд, да од два или три лоша можеш изабрати Милоша?! Не можеш од горег изабрати добро, пита се од гована не прави.
И код других народа је слична ситуација, поготову на просторима бивше Југославије. Све иста говна. Апсолутно не постоје разлике а приче о добрим и лошим момцима су приче за малу децу и глупсоне. Појединачно смо ми добри или лоши, само што се код нас створила могућност да искажемо своје зло. Омогућите безакоње у било којој земљи западне Европе или Скандинавије, па ћете видети шта је зло. Ми би смо изгледали као мала деца горе поменута, наспрам њих, било би крви десет пута више но код нас, јер смо ми овде поред зла имали и нешто људскости у себи - а они то немају.
Раскрснице, дакле?! Нема их. Ништа ми не бирамо, ништа се ми не питамо, ни о чему не одлучујемо. Нама раскрснице служе само да би на њима бивали прегажени. Евентуално, да би залутали и отишли на погрешну страну.

Скаске!

Пише: Игор Ђурић



Мудра и паметна риба је она која не заврши у чорби, схватих читајући скаске. Брз је онај зец који не заврши на ражњу. Али, људи су покварени! Кад не могу да упецају рибу, или ухвате зеца, онда они поједу своје кућне љубимце, оне које у хранили у оборима и рибњацима, давали им имена, присуствовали њиховом доласку на свет. Онда их одеру, изрежу, испију крв. Толико о хуманом друштву.
Није мудро научити сваког човека да лови. Неко треба да лови а неко да чува да се не лови много. Неко треба да лови а неко треба да оре. Неко треба да лови а неко да пише песме. Неко треба да лови а неко треба да рађа и гради. Погрешно схватамо мудрости којима нас засипају са истока или запада. Људи их углавном не разумеју иако су бесмислене. Треба некад дати рибу другоме (у сваком погледу и сваку рибу) и нахранити га, стално га хранити, не морамо сви знати да пецамо. То је хуманост. Јер све друго значи да ће опстати само најјачи, најбржи и најбољи ловци. Слажем се ја и са тим, али онда нека остану старе вредности на снази: мушко иде у лов и рат а женско остаје кући да кува и рађа. 
А не овако, на снази су нова правила која говоре како смо сви једнаки, само су неки једнакији зато што су јачи и богатији. Схватате апсурдност: правила су нова а обичаји стари?!
          ПС
Какво је то праведно друштво (коме тежи западна „цивилизација“ са којом треба да усагласимо спољњу и унутрашњу политику) кад он има крстарећи томахавк са којим те лови а ти немаш ни секирче да се њиме одбраниш или пресудиш куму?

Браун против Шчедрина!

Пише: Игор Ђурић

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.
Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљују, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.
Тако сам ових дана, после десет страна шутнуо Дена Бруна а узео Шчедрина. И један и други су преведени, само Салтиков много пре и те скаске за разлику од Браунових понекад имају у себи уметности и смисла.

Дужина и дубина


                                           
Пише: Игор Ђурић

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.
Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

Грех

Пише: Игор Ђурић

Је ли грех: смрдибубу бацити у говна?
Је ли грех: вратити бубашвабу у домовину?
Је ли грех: бити човек а не бува?

1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!


Пише: Игор Ђурић

                      ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.
                                             

                                                                   

Рат је мир!
Слобода је ропство!
Незнање је моћ!
Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.
Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за„вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.
Главни јунак, Винстон Смит, своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.
„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.
Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.
Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.
„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.
1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.
„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.
Орвел је можда мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:
„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.
Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.


                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.
„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.
„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.
„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.


                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.
„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.
Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?
Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...
Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље.„Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.
„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.
- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.
- Како си дошла до свега овога?
- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.
Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.
„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.
Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.
Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a