НВО: Дркаџије Србије

 

Пише: Игор Ђурић

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести:

„Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.

Ако не ваљаш себи - нећеш ваљати ни другима!

Ми смо оличење верности! Никада не мењамо партнере само понекад променимо руку!

Ми смо доследни: све што замислимо то и материјализујемо!

Због нашег деловања сви су задовољни јер је у питању самозадовољавање!

Кад си сам: пријатно је! Кад те ухвате: непријатно је!

Боље је да трљаш полни орган него да дркаш национални понос!

Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.

Нешто размишљам?! Однос између мушкарца и жене, мисли се на секс и све остало, је нормалан. Макар до сада био. Сада нас убеђују (богами и са мерама присиле) да је и однос мушкарца са мушкарцем (или две жене), дакле истополни: такође нормалан и нужно прихватљив. По тој логици онда би и сексуални однос са самим собом био нормалан, што је у истину и тачно. 

Јер како негде речи онај закржљали Јевреј са Менхетна који се вика Вуди Ален: ''Нема ничег лошег у мастурбирању. Па то је секс са неким кога волимо''.

Човек се не би самозадовољавао да има некога да га задовољи!

Дакле, шта је мој предлог? Чим завршимо ово са педерима и лезбејкама, позивам све дркаџије (и дркаџијке, јер ипак морамо размишљати о родној равноправности) у Србији, да се окупе и прошетају улицама Београда, те да се испред зграда државних институција зауставе и одају почаст највећим међу њима.

По самој природи, овај покрет (или невладина организација) неће баш бити пријемчив за старију и пензионерску популацију већ га сачињавати углавном млади људи жељни само-доказивања! Самим тим, изборни капацитет ове организације је природно хендикепиран! Осим, ако због разлога да им углавном дрхте руке... да не лајем...

 Апропо ових размишљања како и дркаџије (дркаџијке) требају имати макар иста права као хомосексуалци: они који воде љубав сами са собом јесу најзаступљенија групација кад су сексуалне и родне оријентације у питању. Јер, када је у питању ова ствар најмање је релевантно којег је пола или рода дркаџија кад већ и онако све ради сам са собом. По некој логици они би требало да имају и највећа права, међутим у пракси није тако. У Србији јесте контрадикторна и апсурдна ситуација иако дркаџије углавном владају, остали, то јест, народ дркаџијски нема никаква права и још су и јебана страна.

За нашу употребу, пошто ћемо се овом темом бавити и надаље, можда оснујемо и невладину организацију која ће се борити са права и сексуалне слободе дркаџија, најпре ћемо поставити неке темеље. „Ванкерси“ (енгл. Wankers) или спонте-сексуалци су људи чија су сексуална стремљења окренута самоме себи. И сама латинска реч sponte значи „без ичије помоћи“, „сам на своју руку“ или „сам собом“.

Спонте-сексуалци су маргинализована група и сматрају се нижом врстом и ако, како већ рекох, такви углавном одлучују о нашој судбини. Али су притајени. Тврдим да у нашим структурама има више скривених дркаџија него хомосексуалаца и лезбејки. Нико не поштује људска и мањинска права спонте-сексуалаца иако су већина у Србији. Њима, на пример, није дозвољено законом да склапају брак сами са собом и да као извесни Пантелија тестаментом све оставе: себи. Спонте-сексуалац може бити и мушко и женско мада је углавном мушко и по сексуалним особеностима и као карактерна особина.

Предлажем да се организује парада која би показала да такви постоје међу нама и да се скрене пажња на права „ванкерса“ (дркаџија). Парада би се звала, као што ови своју зову Парада поноса, рецимо: 

Уздај се у се и у своје кљусе....

а званична слоган (химна, химен):

На преслицу и десницу руку!

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

 Пише: Игор Ђурић

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).

А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.

Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!