СТАТУС КАНДИДАТА ЗА ЕУ!

 Пише: Игор Ђурић, март месец, 2012. године

Жена је напокон донела дуго ишчекивану вест:

- Пробило је!

То нам се редовно дешава, нама на задњем спрату, кад падне снег и буду велики мразеви. Елем, кад је отоплило, на плафону се појавила влажна флека. Постали смо због тога већ параноични. Чим почне да пада снег цео последњи спрат у згради, сви станари, иду искривљеног врата, што је последица гледања у таваницу. Мајку нисам видео данима, јер она углавном седи на каучу а ја гледам само горе.

- Бем ти Србију - процедих кроз зубе.

- Шта ти је крива Србија - пита жена.

- У Европи кровови држе!

Не водимо љубав више, ја и жена, јер би то подразумевало (углавном) да један гледа у таваницу, а кад гледаш у плафон у време снегова а на задњем си спрату, онда ти није ни до чега а најмање ти је до секса.

- Шта да радимо?! – виче жена.

- Не брини, све је под контролом – смирујем је ја.

Па настављам:

- Јел' има још кобасице и масног сира?

- Има – одговара ми збуњено.

- Добро – рекох – пристави то на астал а ја одо' да наточим ракију.

Учини она то, мада јој беше нејасно какав ми је план. У тај ма', ја наточих мученицу, омезих парче сира, наздравих мрљи на плафону (која ми се покварено плазила), испих на екс и рекох:

- Е, нећеш га више мајци! Србија се сагињати (искривљавати врат) више неће! Сутра је дан одлуке!

Он нека влажи одозго (плафон) а ја ћу изнутра. Па ко дуже издржи. Има да ходам право и да тако гледам. Од сад ћу да подижем главу само кад ексирам. Кад љуљнух још једно и стресох се, најзад погледах право:

- Добро вече мајко, како си, фиска ли те на ово време?

Мајка се прекрсти видећи да сам спустио поглед са плафона и да гледам право.

- А, ти, жено! Вечерас идемо раније на спавање.

Моји ближњи пожелеше да нам свакога дана прокисне бар по мало крова.

Ипак сам ја прво човек па тек онда власник стана на последњем спрату у Србији. Доста ће прокишњавати кад постанем власник парцеле на градском гробљу, а тад ћу бити у „приземљу“ па ће ипак прокишњавати.

СУТРАДАН! ДАН ОДЛУКЕ!

 Рекапитулација:

Прокиснуо ми кров јуче. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.

Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са ратлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:

- Честитамо! Јууууупиииии!

А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.

- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.

Увредише се подоста и сви.

- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!? 'Бем ти човека – заврши отац тираду.

- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.

Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:

- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!

- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.

- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.

- Статус – исправи је отац очински строго али правично.

- Шта?

- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.

Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.

Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.

- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.

- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.

- Глупости! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.

Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скроз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.

- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.

- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!

- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.

Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:

- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.

Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.

Нахрлише и комшије из зграде, исте они који неће да учествују у оправци крова који нам прокишњава.

- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.

Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.

Неко викну у већ пуном стану:

- Да живи статус кандидата наших народа и народности!

Сложно му се одговори из десетине грла:

- Живео!

- Цике, цике, цај!

- Ај, ај, ај!

Чујем жамор и гласове са свију страна: Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!

Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозор, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скинхедси из чисте и добронамерне зајебанције ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.

Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све само захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљица у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.

Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.

- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.

- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можемо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.

Уђе жена љута.

- Шта је, наопако?

За њом мајка још љућа.

- Оће и она силиконе! – сикће моја драга.

Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.

Исто мисли и моја жена:

- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.

- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентира моја стара мати.

Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.

У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:

- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.

То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.

- Морам нешто да те питам.

- Ништа ме не питај.

- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.

Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...