Пише: Игор Ђурић
Чега се сећам? Пре свега старог (тада не) црно-белог телевизора марке Амбасадор (пре тога смо имали један од неког хрватског произвођача али се не сећам како се звао али се тај није показао бог зна како). (Сећам се да сам био мали и поприлично глуп). Телевизор је заузимао централно место у дочецима Нових година мога детињства, а, ако ћемо право, и у свакодневном животу: уопште. Позната је већ она провинцијско-урбана легенда: „Ми смо међу првима у улици имали телевизор, па су се сви окупљали код нас“. (Имао сам потенцијала али сам свој мозак за најобичније резоновање, из мени непознатих разлога, користио једва пар процената). На тај начин хоћемо да подвучемо важност, а то је нормална људска потреба, своје породице некад, поготово ако нам сада слабије иде, а та важност и снага се мерила тиме ко је имао телевизор, а ко није.
Елем, први писани траг о постојању телевизора у нашем клану датира од 23. септембра 1964. године. Ту отац констатује у свом дневнику гледање фудбалске утакмице на телевизији. Играла је Југославија против Европе (ма шта се подразумевало под тиме) и Југославија је изгубила са 7 према 2. Касније, а поготову 1966. године, он већ редовно записује шта је гледао на телевизији, (и које је књиге прочитао), па је тако посебно апострофирана серија Црни снег, коју је гледао сваке суботе, чак и по цену да те вечери не оде у кафану (што значи да је серија била добра чим је он био спреман на такво „одрицање“).
Сећам се Нових година. Празника се сећам. Као онај човек који никада није постигао људску зрелост, већ је заувек остао дете. Као Петар Пан. И то не зато што је тако желео и зато јер је уметничка душа: већ, из разлога, што никада ништа значајно није урадио у каснијем бивствовању, па је „останак“ у детињству имагинарно бежање од неуспеха. И писање о детињству, испада као исписивање својих јединих животних успеха.
Целог тог 31. децембра, још од јутарњих часова, осећало се празнично расположење у програму тада једине телевизије и јединог канала. Приказивано је много авантуристичких и цртаних филмова а водитељи Дневника су били опуштенији него иначе, и све то у новогодишњој декорацији студија. Вечерњи део програма је припадао Мији и Чкаљи и тада се у соби није смела чути ни реч од нас деце, наравно: осим смеха. (Зима је: чека се Нова година. Патио сам што у гаћама и го голцијат не могу да канапом закачим о пас дрвени нож и играм се по дворишту Тарзана. Остајао сам, због зиме обучен и вероватно личио на Ћиту. Фасцинирало ме је то што је Тарзан пријатељ са дивљим зверима и што може да комуницира са њима. Завидео сам му на томе. Као да сам још тада осећао да ће ми комуникација са људима слабо ићи).
Имали смо госте у нашој кући, а, за дочек Нове године. Долазили су пријатељи и рођаци. Делили смо се на оне који славе Божић, Славу и Ускрс, и на оне који су славили Нову годину, 29 новембар и Први мај. И функционисало је. Имало се где отићи. У истом дворишту смо живели ми и, у другој кући, баба и деда. Другим речима славили смо све. Код бабе и деде такозване „верске“, а код тате и маме такозване „државне“ празнике. Тата је био члан Савеза комуниста а деда није много марио за то. Само се за Нову годину, поред богате трпезе и много алкохола, по обрасцу, још гледала и телевизија. За Славу или Божић, телевизор се није укључивао али за Нову годину то је био део ритуала. Без тога се није важило.
Сутрадан је главна тема, поред препричавања Чкаљиних, за данашње време наивних и бенигних гегова, међу нама децом била и та „колико је ко дуго остао будан?“. Тиме смо доказивали колико нам је било лепо и колико смо оматорили од прошлог дочека. Претеривали смо и сви додавали макар сат времена више. „У један сат после ''пола'' ноћи“ – говорили би они најхрабрији. Излазио бих често на терасу у току те вечери (а, до тог „првог сата у поноћи“): много ми се свиђала варош која не спава. Упаљена светла, жамор по кућама и улицама, бар те вечери, све ми је то уливало спокој и осећај безбедности у неспокојним и опасним метохијским крајевима. Отуд мој повратак у детињство почиње са дочеком Нове године. Бежање је то од страхова и траума, потиснутих али евидентних.
Новогодишњи пакетићи су били мајушни, углавном са ситницама: бомбонама и чоколадицама. Украсе за јелку правили смо од стиропора, целофана и омота од чоколаде. Качили смо и шарене бомбоне а од разнобојног папира смо лепили кругове и правили венце које смо обмотавали око јелке. Кад поједемо бомбон онда смо увијали неки ситни каменчић и качили га уместо њега. Јелка је увек била права. Немилосрдно посечена негде у планини, тек у повоју убијена, у јутарњој измаглици „стрељана“ секиром шумокрадице, и купљена за мале паре.
Свиња се већ заклала за 29-ти новембар. Нисмо давали времена месу да се осуши: пржили смо га немилице. Ко није хлеб умакао у мочу од полуосушеног меса тај не зна шта је укусно и масно задовољство! Ту је још бивало домаћих кобасица и сира, киселог купуса, по која гибаница, нешто зимнице. Када се очекивало више гостију клало се и прасе - обашка. Пило се вино, ракија и пиво. Ми, деца: јупи или оне воћне сокове у малим стакленим флашицама, или воћне сирупе разблажене водом.
-5866368296.jpg)
Мајка је увек правила једну те исту округлу торту у коју је гурала велике количине млевених ораха и јаја. Још ми се та торта топи у устима. Док је пекла дебеле коре, препуне јаја и брашна, сањао сам о томе да поједем ту кору онако нефиловану и недопечену. Зато ми је мајка пекла другу и мању како јој не бих дирао главну. Јео бих ту другу, мени намењену, а крајичком ока посматрао ону праву. И ако су биле потпуно исте, и исто спремљене, од истога материјала и по истој технологији, осим димензија, мени ова „дозвољена“ није имала укус који би имала, претпостављао сам, она коју не смем да дирам (и ако не знам тај укус јер је никада нисам пробао док не би била завршена).
Деца, ја и моја браћа, једва смо чекали да гости оду јер смо тек тада могли приступити асталу. Још су се наши родитељи поздрављали са гостима, на тераси куће, а ми смо већ попут фурије празнили остатке хране постављене за дочек. И дан данас се слатко наједем тек када оду гости, кад могу прстима да узмем шта год хоћу и хлебом да шарам по тањирима умачући најмасније делове.
У то време, било је скоро незамисливо да деца седе заједно са старијима за столом. Изузетак би била деца гостију пристиглих из великог града или деца каквог локалног функционера, општинара, лекара и сличних. Тада би се мрштећи ови наши стари смешкали и мазили те клипане по уредним косицама и ако би их најрађе ухватили за зулуфе и шутнули напоље. Као по правилу, таква дечурлија су бивала неваспитана и немирна па је то додатно отежавало ситуацију наших родитеља и осталих конзервативних гостију.
Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време (а, и сада), подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.
Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време (а, и сада), подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.
Било је модерно, тих година, за дочек Нове године имати на глави капу или шешир од картона, који је ластиком причвршћен за браду. Стављао ју је чак и Тито. Дакако, били смо земља кловнова и било нам је лепо тада. (Али, кловнови су тужни кад скину маску). Ми смо правили браде од вате тако да би нам уста била пуна тих влакана. Такође су се могле набавити и пластичне маске за лице које су танким ластиком бивале (такође) причвршћене за теме. Те маске и разне „наките“ за јелке продавали су Цигани на импровизованим тезгама, неких петнаестак дана пред Нову годину. Избор је био мали: врхови за јелку, разнобојне лопте од некаквог материјала сличног стаклу и ресасте те целулоидне траке, које су подсећале на перје које носе курве и кабаре играчице, које су се обмотавале око јелке. Китили смо јелке као старе и олињале курве што се ките, разлог исти: да се покрију недостаци. Као што сам пре напоменуо: ми смо „наките“ углавном сами правили и тек би се ту, и тамо, додао који куповни детаљ.
Отац је сутрадан проводио у кафани, јер се тада данима није радило за празнике, а увече је кући доводио пијану сабраћу на наставак теревенке. Братија је била весела и раскалашна. Пили би до изнемоглости а раздрљене кравате и разбарушена коса показивали су тотално одсуство свесности и нормалног расуђивања. А онда би се неко од њих, у неко време, увређено досетио да нису били код њега и тада би се сви заједно упутили у другу кућу, понављајући већ све виђено претходног пута: буђење уснуле жене и преплашена лица сањиве деце. Отрезнили би се око Божића, тек колико да се одморе па да наставе даље.
О Божићу и Српској новој години, ћемо кад дође време....
