Један обичан школски дан у Метохији...

 Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА

                              

Пише: Игор Ђурић

Почео сам да пушим у средњој школи, у време када је у тим годинама већина нас почињала да пуши. Крао сам очеву нишку Мораву, која се потом трошила брзином светлости, јер је ретко ко из генерације имао цигаре а скоро су сви пушили. На два велика одмора иза школе отишла би цела паклица. Колико су цигаре биле ретке говори и чињеница да су се тада још могле купити у трговинама - „на комад“.

Још нешто, знам да је правилно написати „цигарета“ али ми једноставно, па ни до дана данашњег, никад нисмо користили тај назив. Био нам је некако педераст.

Елем, свакога дана сам узимао по кутију цигара из кутије за ципеле која је стајала испод брачног кревета у спаваћој соби и у којој је отац држао своје залихе. И увек је, следећег дана, у тој картонској кутији био исти број паклица. Отац је неприметно попуњавао залихе и правио се да не примећује а, уистину, ми је куповао цигаре, вероватно да не бих долазио у искушење да се гребем.

Моја пушачка каријера, током пола века живота, имала је своје успоне и падове, али то није тема овога текста. И сада запалим по неку, не редовно, најчешће у друштву. Кад кренем на неку седељку, то јест, пијанку, а ја купим кутију цигара. И то скоро увек различитог типа. Међутим, често ми је долазила жеља да попушим коју без филтера и тада бих куповао Дрину. За време мог боравка у Америци пушио сам искључиво Lucky Strike без филтера. Тако ми је скоро дошло, па рекох себи, ајде да узмем једну паклицу Дрине без филтера, те иконе правих пушача и бренда српске дуванске индустрије, најстарије цигарете ових поднебља по времену колико је опстала на тржишту.

Од трафике о трафике, од трговине до трговине, нигде нисам успео да нађем Дрину без филтера. Углавном ми говоре да је више не добијају, те да се највероватније више не производи. Још једна жртва транзиције и глобализације. Још један атак на својственост и идентитет. Ја то тако доживљавам. Уништити све што нас може подсетити ко смо и шта смо, да смо били своји и да смо имали нешто своје. Све се, надаље, мора униформисати по њиховим правилима а која се своде на идиотизацију појединца.

Неки су се скоро бунили када је у питању квалитет производа који се производе за различита тржишта, па се тако установило да се за Немце или Французе праве најбоље чоколаде, за Чехе и Пољаке нешто лошије, а за фукару са Балкана оно најгоре што остане – нуспроизвод. Не треба много памети па то увидети. Најбољи пример су цигаре. Ово што се данас продаје у Србији под звучним, славним и скупим брендовима је по квалитету најгора класа дувана и некадашња Зета са белим филтером је за све њих прва лига. (Пушиш ли Зету? Понекад, што питаш? А, он теби? – била је стара дуванска пошалица). Где се изгуби добри стари сарајевски Марлборо или словеначки "седам-ин-педесет" (колоквијално називан "феферони"), за које(г) се говорило да га Босанци купују јер верују да има педесет и седам цигара унутра (којих додуше има на тржишту али више то није исто), и чије су цигарете биле окренуте наопако у паковању (што је имало логике са хигијенске стране)!?

Рекох, Дрина без филтера је најдуже опстала од тих некадашњих дуванских икона и старих брендова Србије и Југославије. Морава без филтера је давно нестала, иако је имала лепу зелену кутију. 

Дрину без филтера су пушили најстраственији пушачи, посебан сој, секта. То су били људи којима је пушење поред потребе и задовољства представљало ритуал и животну филозофију. Јер та цигара није припадала скоројевићком урбаном миљеу и убрзаном начину живота. За Дрину без филтера је био потребан филозофски став, духовни мир, балканска успореност, склоност ка севдаху и уживању. Уз Дрину без филтера је ишао разговор и седење, пауза између димова, кафе, мученице и изговорене речи. 

Не иде Дрина без филтера уз неолибералне радничке пелене и протестантску етику – то је цигара слободног човека који не верује жени која пуши Дрину без филтера. 

Зато је више и не производе. Нема више слободних људи у Србији и сви верују женама.

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

КУВАРИЦЕ МАЊЕ ЗБОРИ - ДА ТИ РУЧАК НЕ ЗАГОРИ!

                                  

Пише: Игор Ђурић

Нисмо у потоњем бесконачном времену српске транзиције добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају!

Али нисам хтео само о томе. Није све било црно а ни бело - никада. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем. 

     Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежама, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.

Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почели да јавно, и све безобзирније, пропагирају како су мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје (или их има много више од два), па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе с тим ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.

Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.

Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку, некад и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).

Мудра жена мора знати

мужа волети и кувати

Или:

Која жена мужа чува

њему добар ручак кува

Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! (Феминизам, то је служити корпорацијама, банкама, шефовима, бити роб наратива, и као јеси "слободна", али, ако скуваш ручак мужу и детету онда си "неслободна" и "угњетена"). Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.

У кујни мужу места нема

где му жена ручак спрема

Или:

Кад у кујни влада ред

жена слатка као мед

Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.

Куварица добро кува

али опет новац чува

Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:

Зашто гледаш ти у лонац

кад ми ниси дао новац

Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:

Куварице мање збори

да ти ручак не загори

Наравно, где је љубави и хране, ту је еротике и страсти. Права жена је она која се више обрадује кад је муж у пролазу шљапне по дупету него да јој купи букет цвећа. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо еротски подсете мужа на његове обавезе:

Гости наши могу сваког часа доћи

Зато ме пољуби па ћу ти помоћи

Или:

Ручак скуван све у шали

ал' ће мужић да га хвали

Или:

Мани се шале човече

изгореће ручак шалићу се довече

Или:

Добар ручак мужу дај

у кући ће бити рај

Или:

Мудра жена мора знати

мужа љубити и кувати

Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи  опуштање и награда:

Сада имам лепе дане

муж ми кува кафу

а ја читам романе

Постоје теорије, а, и пракса потврђује да је ручак онолико добар колико је куварица мешала дупетом. 

Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци (који не читају романе). Али, то је време помало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера и лезбејки, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци морају да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међу собом?! Нажалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а, и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:

Од шпорета компјутер јој слађи

шта у њему домаћица тражи?

Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама иако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим седну, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, после носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи о томе која је најбоља храна за бебе, који пудер користе кад окупају дете или колико пута пресвлаче упишаног бебушана.

Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!

Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Ко треба да меша дупетом док кува ручак?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у кревету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.

Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте и на славља тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.

Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:

Добар вече, Цвето,

С допуштењем мало бих прошето

И:

Таман све то – кад залаја псето!

Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“

И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако понекад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.

Припадам генерацији чији је идеал жене био: дама на улици, домаћица у кухињи и "оно" у кревету (срамотно је).

У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којега је жељан. И једно, и друго, су му сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.

Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи: САМИ!

ЧИТАЈ ОВДЕ ТЕКСТ: О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ!

Брат из Европе пише брату на Косову...

 

Пише: Игор Ђурић

Deutschland via UNMIK, prva decenija ovog veka

добио сам писмо од тебе брате тражиš да ти пишем ручно и на артију велиш немаш компјутор а ида имаш немаш струју која нестаје код вас поприлично ти знаш брате да ја са писмом слабо стојим не заврши šколу ал ни ти ниси бољи па ћеш разумет шта ти причам мој син дарко зна по мало ал боље зна немаčки а да ти пишемо немаčкинеćеш да разумеш пошто ти од страни језика добро причаш само šиптарски којиовде називају албански за комјутор могу ја да ти пошаљем стари дарков он дарко добро ради на компјутору зна све можеш и слике да гледаш и музику да слушаш и какво ће време да буде ал ко велим ако немаш струју он не може да ради на ветар тачка. нови ред каже сад дарко

како је тамо јел кулек беzбедније него што је било ми овде гледамо ферсехен телевизију све знамо боље од вас све јављају пре ми чујемо него ви кад је било bомbардовање требало да буде ми смо одма знали и ја сам пробо да те назовем али су линије биле у прекиду али ви тамо не треба дасе дате него треба да се борите за светусрпскуземљу косово и метохију метохија увек треба да се каже јер овде поп каже да то значи да је црквено ал и о европе треба да мислите и србија и европа и кина и русија таки ти је данас свет мораш са сваким гледо сам преко сателита имамо и пинк и све и струју

косовоје срцеsрбије и ти знаш да сам ја морао да одем трбухомзакрухом иначе сам увек био за српску ствар и велики србин и давао сам кад год су тражили абогме су тражили доста свакакв лопов је дошо да тражи гелдес а криза је иовде него мене gазда цени јер сам добар иначе многи су остали без посла ал нисмо ни ми најпаметнији тешко ћемо без европе нећемо добити паре и бољи живот мада ви не живите толико лоше колико се жалите

зато не могу ништа да урадим за синовца јер нема папирензи тешко је и нема посла да ти кажем а овде се и ради није он навико него иде у таверне а овде то нема и није ко некад кад сам ја долазио али ни мене нико није дочекао него сам све морао сам нек седи доле како ћемо да сачувамо косовоиметохију ако сви ви одете тамо деле паре праве хаус све је đабе дупле плате немојте само да кукате него узмите нешто да радите а не само да зовете мобилним телефонима чуо сам да свако тамо има mobile а ни овде нема свако

знам ја да није баш безбедно ал никад није ни било и ја кад сам ишо у шulen били смосе са kosovaren тако их исто зову али морате сада да будете мирни да вас приме у еуропен апосле ће сунце да вас угреје и нико више не сме да вас бије а брудер сонх може да иде де оће не требам му ја јер ће да будне у европу није то мала ствар сад кад ће то да будне тачно нису јављали овде на наш телеfинкен ал у еуропен сви имају право и дајгузи и кучићи и катцен тако ћете и ви срби тамо да добијете право нема границе ништа не могу да вас теру више овде има педераш у сред бела дана и не мош му ништа ја ако не помилујем газдино куче нема на божић њиов ништа од бонуса и куверте оно око плаца да купиш негде не могу ништа да ти помогнем криза је само што сам ја добро са газдом и куче му лепо па имам посо иначе деца траже овде треба сви да имају кола не могу да их одвајам од друге немачке и туркишен kinder а женини се прикачили па ми јебаше мајку немој снајке ово да причаш а да ти кажем право нисам за то да продајеш малу њиву нисмо нужни то је бабовина нек пукну душмани ко им muter fiken нећемо да дамо да нас купе за паре имамо и ми и колико је то кад поделимо не можеш ништа да урадиш ни ти нија нови ред каже дарко и grosen слово да турим

Ове Реде Нећемо у србије на косовоуопште морам на море деца и жена траже после кад се вратимо из дубровника којег су наши бомбардирен ал сад те нико тамо не дира а и ми имамо дојче таблице и аусвајсе да свратимо до жениних у босну јебо им ја матер де је нађо тврдоглаву kinder повукла скроз на њу и тамо је био рата али они се смирили па гледу своја посла што се за вас тамо на косово не може рећи заборави метохију легните мало на руду и ја сваки дан овде срећем шиптаре па ми ништа не фали бољи су него наши оће да учине а наш само гледа како да те зајебе ставићу 5 еура у писмо части људе испред задруге кажи ово части мој bрат да се људи сете да нисам заборавио свој родни крај посло би више али кредиten ме убише а и ви дринкате доста и без моје čасти лако је вама тамо све одплаћено немате kreditraten и остале зајебанције које нас овде даве ко змија жабу бато и куће вам направили бадава само да уђеш и живиш а она што је изгорела колико се сећам је била заједничка а камо мени моја хаус

зато сам мислио да покренеш у суд да се geriht одвојимо и поделимо да се наша киндер сутра не свађу и да снајке више престану да једу шајзе да се зна шта је чије па ти после продај твој део ако оћеш ако може и мени да се направи тамо хаус да дођем по некад а швистер ја сам за то да не дамо ништа није поштено да зетови развлаче нашу бабовину даћу им ја по хундрет еура кад се одрекну да их помилујем ми сестрама тамо доле никад нисмо давали а што је моја фрау у босну узела део то је друго јер је тамо други обиčај а наша muter је ливаче донела ко мираz а не ко део ја знам да ви тамо причате како нисам ја нужан јер сам у dojčland зарадио и да не би требо да се мешам теби удео није тако и ако сам зарадио ја сам то лично а ово је бабовина у питање оћу да моја деца имају нешто од тог ако ћемо поштено нико теби није бранио да дођеш у немачку и zарадиш па јел бисе ти после одреко него теби било лепше кући само си ишо по слава и кафана и пио шнапс и примао плату на државна јасла а ништа ниси радијо и док је бата тојест ја доносио дојчмарке да се прави кућа ни ти ни fater се нисте бунили got да му душу прости и лака му шварц земља а сад те село подфишкава да брата каљаш и шпрехен против њега тојсет мене

од наšи слабо кога виђам овде се много ради немамо времена само по некад на празник у цркву имамо своју цркву овде правимо грил то ти је на дојче шпрахе значи роштиљ није ко тамо славу славите пет дана ја по некад радим седам дана по десет сати дневно самода све отплатим оне паре што ми дугујеш не брини врати кад можеш до лета има времена рачунао сам на те паре да ми буду трошак за море кад одемо тај дубровник кажу скуп али господски није ко црнагора де те не fuken ни два осто и ако троšиš своје паре јавићу ти коме да пошаљеш за сад толико давно нисам писо рука ме заболе бојо сам се да нисам заборавио ал видиш да ми иде добро поздрави švigetoter и децу и ови моји те поздрављу ево дарко маше  мирсада није није ту ради чисти неку зграду да заради викендом више видиш како је овденаке Твој Брат ако сам мешо слова то је зато што се овде не користи ćирилица само некакава њиова латиница а ја већ и језиком заплићем те мешам српске и швапске речи па како неби и словима лакше би ми било да сам копо цео дан него што сам ти ово састављо