Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

Приказивање постова са ознаком srpska politika. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком srpska politika. Прикажи све постове

ПОЛИГРАФ

 

Пише: Игор Ђурић


Начула је нешто, осећао је то. Било је очигледно на основу њеног понашања. Није помогло ни цвеће, ни скуп парфем, ни обећање да ће бити љубазан према њеној мајци.

- О чему се ради драга?

- Знаш ти добро, ђубре једно! Зар са њом, највећом профукњачом у граду!!! Променила је више партија и мушкараца него ја чарапа.

„Значи, чула је. Ко ли ме је оцинкарио, да му мајку мајчину“, помисли он и зажали што нема неки свој, мобилни полиграфчић, па да зареди у фирми: од човека до човека. А није било ништа нарочито, тек пар сношаја са колегиницом, заједно раде, па да прекрате време. Радили неки тендер, па се време одужи.

- Драга, кунем се, све је лаж, измислили душмани.

- Лажеш, ђубре једно!

- Кунем ти се мајком.

- Тешка клетва. Мајка ти је мртва.

- Деце ми.

- Не помињи децу, кретену један.

- Ето, ићи ћу у цркву да се закунем над иконом.

- Не верујем ти више ништа!

Није имао куд, био је притешњен до зида, морао је да иде до краја.

- Ето, спреман сам да идем на полиграф.

Она подиже поглед, ублажи изглед лица, примири се.

- Заиста, драги?!

- Да, спреман сам да идем на полиграф.

Она му приђе, загрли га. Поћута, па тихо изговори:

- Осећала сам да злобници лажу, али нисам могла да их одведем на полиграф. Љубоморни су наш складни брак, на наше међусобно поверење. Љубоморни су што је нама непријатно: како нам добро иде. Што је из дана у дан статистички све боље у нашем браку.

Онда су водили љубав. Док су пушили цигарете, у кревету, она му рече:

- Драги, ономад, кад си сумњао да сам те преварила са бившим дечком, кад сам била у гостима код мајке, и ја бих отишла тада на полиграф, али, ко је тада знао за то. Па ми тада нисмо знали ни за ''Београд на води'', сећаш се како смо глупи били?!

- Знам драга, ништа не брини, верујем ти као да си прошла полиграф лично код министра полиције – рече јој и помилова је по коси. Опет су водили љубав.

Увече, породична идила, домаћица се провреднила, па се потрудила око вечере. Само чисти по кући и певуши. Давно није два пута за редом.  То је 200% раста у односу на прошлу годину, и око 0.5% више у односу на комшилук.

- Како је било у школи? – пита отац породице свога сина.

- Онако. Добио сам јединицу из историје.

- Како бре, што ниси учио?

- Учио сам али ме мрзи наставник, припада снагама бившег режима.

- Ма је ли, море?!

- Да, спреман са идем на полиграф и тако докажем да сам знао, да сам га победио у знању са 5 према 0, али да је он онда бацио на сто нове услове у виду питања на које нисам имао одговор.

Схвати отац да син говори истину. Али схвати и да је наставник историје у одбору странке на власти, те да је моћан човек у граду.

- Пре ћу се одрећи очинства него да покварим односе са њим – рече отац сину – иако знам да си у праву.

- Благо мајци – умеша се и мајка – тако млад а већ спреман да иде на полиграф. Док се друга деца старомодно куну у мајку, оне је већ изнапредовао. Има мајка да ти уплати све испите на Униону, па да будеш министар привреде кад порастеш. Можда упознаш и чика Џона Незбита.

- А, ти, ћеро, што си се ућутала. Само једеш те киселе краставчиће и уздишеш. А чула сам те јутрос и кад си повраћала. Да ниси болесна?

- Нисам мајко болесна, трудна сам.

- Шта, море! – цикну отац.

- Нисам крива, силована сам и прислушкивана.

- Ко те прислушкивао?

- Зна се, службе. Хтеле су да сазнају шта ти муљаш са кумом.

- Добро, пусти то – спуста отац лопту – Ко те, бре, силовао?

- Онај лепи младић, што је долазио овде.

- Па како те је забога силовао?

- Чим обучем минић, и одем код њега, још ни врата од собе не успем да закључам а он крене да ме силује.

- Јеси ли се бранила – пита је мајка са неверицом, заборавила је и она како се то ради.

- Јесам. Говорила сам му док ме је силовао: „Силуј, силуј, има полиграфа“.

- Па колико пута те је силовао, несрећо – пита сад отац.

- Не сећам се, тридесет-четрдесет пута. Кад год би отишла код њега. Једном ме је чак силовао и овде, кад сте били на слави код кумова.

- Не помињи ми више кума – викну отац – Ни мамину сестру из иностранства.

- Него – умири се отац – јеси ли спремна да идеш  на полиграф?

- Наравно, никакав проблем – рече ћерка и узе да куца поруку на виберу (или се каже: вајбер?).

Сви чланови ове складне породице устадоше од стола и саосећајно загрлише ћерку и сестру, таман у онај час кад она заврши поруку: „Све је прошло добро, ништа не брини, после полиграфа ме водиш на абортус. Воли те твоја кумица“.

ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

  Пише: Игор Ђурић



Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.



Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.



Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.

ШЕР БУДАЛЕ!

                                               

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!
Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.
Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.
Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.
Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.
Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.
Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.
Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.
Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује будализам) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.
Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a