Пише: Игор Ђурић
Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.
Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.
Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.
Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.
Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.
Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.
Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.
Шалтер има своје законитости и неписана правила?
Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.
Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).
Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.
Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!
Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.
Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.
Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.
Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).
Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.
Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.
Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.
Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.
Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.
Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.
Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.
Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.
Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.
Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.
Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).
Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.
Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.
Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.
Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.
Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.
Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).
Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!
Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.
