Јебеш писање...

Пише: Игор Ђурић

Јебеш писање о политици кад не можеш њиме било шта променити на боље.

Јебеш, уопште, писање кад њиме не можеш утицати на свет који те окружује.

Јебеш неписање – зашто постојати?

Како рекох: какво јебено писаније. Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“; трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо кренули.

Изливаш свој бес и немоћ у перо, па су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.

Реплика из неког америчког филма коју изговара покојни Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако: Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно.

Воли ме - не воли ме!

Пише: Игор Ђурић

Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.

АВЕТИЊЕ

Пише: Игор Ђурић

Неко се роди ко аветиња и цео живот буде аветиња.

Шта је то и ко је то аветиња?!

Тешко је дефинисати а још лакше схватити без икакве дефиниције.

Аветиња је онај ко између осталог авета: памећу, кроз живот, са људима.

Аветник је онај који је у памети исти и са пет и са педесет година. То је неко коме никада не дође из дупета у главу. А најчешће, споља, изгледа као нормалан човек.

По горе поменутој дефиницији аветиње углавном нису опасне али знају да буду напорне и штетне. Поготово ако су још и шер-будале.

Аветињу, кад сретнеш после неколико деценија видиш исто како си је последњи пут оставио: остарео а ништа није научио, нити се за јоту промудрео.

Једина корист од аветиња јесте што после сусрета са њима себи увек даш на важности.

Сексуално васпитање!

Пише: Игор Ђурић

Читам (опет читам) вест из Америке да је једна 28-годишња професорка оптужена за педофилију јер се сексала са својим ђаком. На слици веома лепа и атрактивна млада жена. 

      Забога?! Треба је наградити а не казнити! Па том младићу је то нешто најлепше што му се могло догодити у животу. Увек ће се тога сећати. Тај момак је срећник а не жртва, макар судећи по слици професорке. Па сви смо ми маштали о старијим лепим женама док смо били клинци (то се у садашњем жаргону каже MILF), поготово о лепим наставницама и професорицама (Teacher), а томе се момку, ето, сан остварио. Какав јебени Деда Мраз и бакрачи?! 

      Па њему ништа друго није на памети осим тога. Ако је нормалан момак. У времену када их у школи уче да су педерастија и против-природни блуд нормалне ствари и да два пeдера могу да гаје мало дете које није њихово (а како би и било?!), кажњава се нешто што је од природе дато: машта о лепој и згодној жени или младом и здравом телу - и испуњење исте. 

      Па онда нас, из моје генерације, треба све похапсити, ретроактивно, јер смо се својевремено као студенти и војници удварали (и не само удварали, већ је било којечега) гимназијалкама, ми имали двадесет година а оне шеснаест-седамнаест.

Дужина и дубина

                                           

Пише: Игор Ђурић

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.