СТАТУС КАНДИДАТА ЗА ЕУ!

 Пише: Игор Ђурић, март месец, 2012. године

Жена је напокон донела дуго ишчекивану вест:

- Пробило је!

То нам се редовно дешава, нама на задњем спрату, кад падне снег и буду велики мразеви. Елем, кад је отоплило, на плафону се појавила влажна флека. Постали смо због тога већ параноични. Чим почне да пада снег цео последњи спрат у згради, сви станари, иду искривљеног врата, што је последица гледања у таваницу. Мајку нисам видео данима, јер она углавном седи на каучу а ја гледам само горе.

- Бем ти Србију - процедих кроз зубе.

- Шта ти је крива Србија - пита жена.

- У Европи кровови држе!

Не водимо љубав више, ја и жена, јер би то подразумевало (углавном) да један гледа у таваницу, а кад гледаш у плафон у време снегова а на задњем си спрату, онда ти није ни до чега а најмање ти је до секса.

- Шта да радимо?! – виче жена.

- Не брини, све је под контролом – смирујем је ја.

Па настављам:

- Јел' има још кобасице и масног сира?

- Има – одговара ми збуњено.

- Добро – рекох – пристави то на астал а ја одо' да наточим ракију.

Учини она то, мада јој беше нејасно какав ми је план. У тај ма', ја наточих мученицу, омезих парче сира, наздравих мрљи на плафону (која ми се покварено плазила), испих на екс и рекох:

- Е, нећеш га више мајци! Србија се сагињати (искривљавати врат) више неће! Сутра је дан одлуке!

Он нека влажи одозго (плафон) а ја ћу изнутра. Па ко дуже издржи. Има да ходам право и да тако гледам. Од сад ћу да подижем главу само кад ексирам. Кад љуљнух још једно и стресох се, најзад погледах право:

- Добро вече мајко, како си, фиска ли те на ово време?

Мајка се прекрсти видећи да сам спустио поглед са плафона и да гледам право.

- А, ти, жено! Вечерас идемо раније на спавање.

Моји ближњи пожелеше да нам свакога дана прокисне бар по мало крова.

Ипак сам ја прво човек па тек онда власник стана на последњем спрату у Србији. Доста ће прокишњавати кад постанем власник парцеле на градском гробљу, а тад ћу бити у „приземљу“ па ће ипак прокишњавати.

СУТРАДАН! ДАН ОДЛУКЕ!

 Рекапитулација:

Прокиснуо ми кров јуче. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.

Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са ратлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:

- Честитамо! Јууууупиииии!

А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.

- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.

Увредише се подоста и сви.

- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!? 'Бем ти човека – заврши отац тираду.

- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.

Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:

- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!

- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.

- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.

- Статус – исправи је отац очински строго али правично.

- Шта?

- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.

Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.

Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.

- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.

- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.

- Глупости! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.

Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скроз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.

- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.

- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!

- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.

Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:

- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.

Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.

Нахрлише и комшије из зграде, исте они који неће да учествују у оправци крова који нам прокишњава.

- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.

Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.

Неко викну у већ пуном стану:

- Да живи статус кандидата наших народа и народности!

Сложно му се одговори из десетине грла:

- Живео!

- Цике, цике, цај!

- Ај, ај, ај!

Чујем жамор и гласове са свију страна: Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!

Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозор, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скинхедси из чисте и добронамерне зајебанције ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.

Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све само захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљица у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.

Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.

- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.

- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можемо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.

Уђе жена љута.

- Шта је, наопако?

За њом мајка још љућа.

- Оће и она силиконе! – сикће моја драга.

Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.

Исто мисли и моја жена:

- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.

- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентира моја стара мати.

Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.

У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:

- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.

То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.

- Морам нешто да те питам.

- Ништа ме не питај.

- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.

Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...

Брат из Европе пише брату на Косову...

 

Пише: Игор Ђурић

Deutschland via UNMIK, prva decenija ovog veka

добио сам писмо од тебе брате тражиš да ти пишем ручно и на артију велиш немаш компјутор а ида имаш немаш струју која нестаје код вас поприлично ти знаш брате да ја са писмом слабо стојим не заврши šколу ал ни ти ниси бољи па ћеш разумет шта ти причам мој син дарко зна по мало ал боље зна немаčки а да ти пишемо немаčкинеćеш да разумеш пошто ти од страни језика добро причаш само šиптарски којиовде називају албански за комјутор могу ја да ти пошаљем стари дарков он дарко добро ради на компјутору зна све можеш и слике да гледаш и музику да слушаш и какво ће време да буде ал ко велим ако немаш струју он не може да ради на ветар тачка. нови ред каже сад дарко

како је тамо јел кулек беzбедније него што је било ми овде гледамо ферсехен телевизију све знамо боље од вас све јављају пре ми чујемо него ви кад је било bомbардовање требало да буде ми смо одма знали и ја сам пробо да те назовем али су линије биле у прекиду али ви тамо не треба дасе дате него треба да се борите за светусрпскуземљу косово и метохију метохија увек треба да се каже јер овде поп каже да то значи да је црквено ал и о европе треба да мислите и србија и европа и кина и русија таки ти је данас свет мораш са сваким гледо сам преко сателита имамо и пинк и све и струју

косовоје срцеsрбије и ти знаш да сам ја морао да одем трбухомзакрухом иначе сам увек био за српску ствар и велики србин и давао сам кад год су тражили абогме су тражили доста свакакв лопов је дошо да тражи гелдес а криза је иовде него мене gазда цени јер сам добар иначе многи су остали без посла ал нисмо ни ми најпаметнији тешко ћемо без европе нећемо добити паре и бољи живот мада ви не живите толико лоше колико се жалите

зато не могу ништа да урадим за синовца јер нема папирензи тешко је и нема посла да ти кажем а овде се и ради није он навико него иде у таверне а овде то нема и није ко некад кад сам ја долазио али ни мене нико није дочекао него сам све морао сам нек седи доле како ћемо да сачувамо косовоиметохију ако сви ви одете тамо деле паре праве хаус све је đабе дупле плате немојте само да кукате него узмите нешто да радите а не само да зовете мобилним телефонима чуо сам да свако тамо има mobile а ни овде нема свако

знам ја да није баш безбедно ал никад није ни било и ја кад сам ишо у шulen били смосе са kosovaren тако их исто зову али морате сада да будете мирни да вас приме у еуропен апосле ће сунце да вас угреје и нико више не сме да вас бије а брудер сонх може да иде де оће не требам му ја јер ће да будне у европу није то мала ствар сад кад ће то да будне тачно нису јављали овде на наш телеfинкен ал у еуропен сви имају право и дајгузи и кучићи и катцен тако ћете и ви срби тамо да добијете право нема границе ништа не могу да вас теру више овде има педераш у сред бела дана и не мош му ништа ја ако не помилујем газдино куче нема на божић њиов ништа од бонуса и куверте оно око плаца да купиш негде не могу ништа да ти помогнем криза је само што сам ја добро са газдом и куче му лепо па имам посо иначе деца траже овде треба сви да имају кола не могу да их одвајам од друге немачке и туркишен kinder а женини се прикачили па ми јебаше мајку немој снајке ово да причаш а да ти кажем право нисам за то да продајеш малу њиву нисмо нужни то је бабовина нек пукну душмани ко им muter fiken нећемо да дамо да нас купе за паре имамо и ми и колико је то кад поделимо не можеш ништа да урадиш ни ти нија нови ред каже дарко и grosen слово да турим

Ове Реде Нећемо у србије на косовоуопште морам на море деца и жена траже после кад се вратимо из дубровника којег су наши бомбардирен ал сад те нико тамо не дира а и ми имамо дојче таблице и аусвајсе да свратимо до жениних у босну јебо им ја матер де је нађо тврдоглаву kinder повукла скроз на њу и тамо је био рата али они се смирили па гледу своја посла што се за вас тамо на косово не може рећи заборави метохију легните мало на руду и ја сваки дан овде срећем шиптаре па ми ништа не фали бољи су него наши оће да учине а наш само гледа како да те зајебе ставићу 5 еура у писмо части људе испред задруге кажи ово части мој bрат да се људи сете да нисам заборавио свој родни крај посло би више али кредиten ме убише а и ви дринкате доста и без моје čасти лако је вама тамо све одплаћено немате kreditraten и остале зајебанције које нас овде даве ко змија жабу бато и куће вам направили бадава само да уђеш и живиш а она што је изгорела колико се сећам је била заједничка а камо мени моја хаус

зато сам мислио да покренеш у суд да се geriht одвојимо и поделимо да се наша киндер сутра не свађу и да снајке више престану да једу шајзе да се зна шта је чије па ти после продај твој део ако оћеш ако може и мени да се направи тамо хаус да дођем по некад а швистер ја сам за то да не дамо ништа није поштено да зетови развлаче нашу бабовину даћу им ја по хундрет еура кад се одрекну да их помилујем ми сестрама тамо доле никад нисмо давали а што је моја фрау у босну узела део то је друго јер је тамо други обиčај а наша muter је ливаче донела ко мираz а не ко део ја знам да ви тамо причате како нисам ја нужан јер сам у dojčland зарадио и да не би требо да се мешам теби удео није тако и ако сам зарадио ја сам то лично а ово је бабовина у питање оћу да моја деца имају нешто од тог ако ћемо поштено нико теби није бранио да дођеш у немачку и zарадиш па јел бисе ти после одреко него теби било лепше кући само си ишо по слава и кафана и пио шнапс и примао плату на државна јасла а ништа ниси радијо и док је бата тојест ја доносио дојчмарке да се прави кућа ни ти ни fater се нисте бунили got да му душу прости и лака му шварц земља а сад те село подфишкава да брата каљаш и шпрехен против њега тојсет мене

од наšи слабо кога виђам овде се много ради немамо времена само по некад на празник у цркву имамо своју цркву овде правимо грил то ти је на дојче шпрахе значи роштиљ није ко тамо славу славите пет дана ја по некад радим седам дана по десет сати дневно самода све отплатим оне паре што ми дугујеш не брини врати кад можеш до лета има времена рачунао сам на те паре да ми буду трошак за море кад одемо тај дубровник кажу скуп али господски није ко црнагора де те не fuken ни два осто и ако троšиš своје паре јавићу ти коме да пошаљеш за сад толико давно нисам писо рука ме заболе бојо сам се да нисам заборавио ал видиш да ми иде добро поздрави švigetoter и децу и ови моји те поздрављу ево дарко маше  мирсада није није ту ради чисти неку зграду да заради викендом више видиш како је овденаке Твој Брат ако сам мешо слова то је зато што се овде не користи ćирилица само некакава њиова латиница а ја већ и језиком заплићем те мешам српске и швапске речи па како неби и словима лакше би ми било да сам копо цео дан него што сам ти ово састављо

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА МАРОДЕРСТВО

Пише: Игор Ђурић

Прочитах негде да су неки амерички конгресмени предложили одређену персону из ових крајева за Нобелову награду на пољу мира.

Та награда, већ дуже времена, доприноси миру у свету таман колико курва са ћошка доприноси моралу у граду где ординира.

Тај предлог је више апсурдан него да је неко својевремено предложио Џека Трбосека за награду на пољу хирургије.

То што ради дотична и номинована је чисто мародерство. Иде она по бојним пољима и пљачка мртве ратнике и цивиле. Ако је по томе: заслужује награду. Била је вредна. Додуше, није подједнако мародерисала: Србе је најволела.

Не треба се љутити на друге народе ако се боре за своју државу, ако жале своје жртве и ако желе више за себе а на нашу штету. Не!!! Треба их поштовати и угледати се на њих.

Међутим!!! Мародере, ма са које стране долазили треба презирати.