ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА

 

 Пише: Игор Ђурић, крајем друге деценије XXI века

Омогућено ми је да се вратим у прошлост. Ко и како ми је то дозволио, то сад није важно. Виша сила је у питању. Она сила којој ни Радикал не може ништа. Нека је зове како коме одговара и онако је различито именују и другачије јој се моле. 

Спустио сам се белим, позајмљеним крилима, на равну метохијску њивицу, тик уз варош где сам рођен, подно винограда, поред реке, са које сам имао предиван видик на планину што је баш тада правила јутарњи 'лад. 

Стра' ме. Би. 

Не знадох у шта сам се упустио. Обећато ми је време, времеплов, али нисам знао како ћу стајати са простором и људима?! Поред тога ми је обећано и неколико временских димензија, пропутовања и зауставних тачака. Тако су то, ови што су обећавања говорили, називали.

Прво што сам приметио, после тог првог слетања, јесте да сам се некако смањио и да ми мозак ради другачије. То је зато што ми је избрисано искуство и сећање. Видим, друго примећивање беше, да је варош окићена заставама. Ја сам десетогодишњи дечак, на себи имам плаве панталоне, од старијег брата, два броја веће, похабану белу кошуљу и црвену пионирску мараму. На глави ми „титовка“ од папира, још влажна јер сам је синоћ воденим бојицама фарбао у плаво и цртао звезду петокраку у црвеној боји. 

Неки је празник. Можда Дан ослобођења или долази штафета. Са бине направљене испред школе, држе нам говоре. Препознајем неке функционере и наставнике, млађи су сада али их се боље сећам (селективно се, дакле, ипак сећам) кад су били нешто старији и кад су кренули еспе-есовским и радикалским стазама. Сада говоре о братству и јединству, те заједништву. Ми вичемо пароле: „Да живи братство и јединство наших народа и народности“ – „Живело!“. Са бине нам аплаудирају. Програм се завршава а ми идемо кућама јер тога дана нема школе. Уз пут се тучемо са Шиптарима.

Таман кад сам био оборен на земљу а неколицина њих кренула да ме шутира, крила ме уздижу и носе и неко друго време. Гимназијалац сам. Срби митингују увелико. Само нема пионирских марама. Све је вешто изрежирана представа. Оно, стање јесте лоше, опет нас Шиптари туку и силују, никада нису ни престајали, само што се сада претерује у томе, па се тражи злочин понекад тамо и где га нема. 

Што је најважније, не траже се решења проблема већ се проблем предимензионира, он се попут балона надувава и само је питање времена кад ће пући. Док ходам међу масом и чешем се крилима о њих, један комшија пева: „Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође.....“ и „Слободане, Слободане ти си комуниста, волимо те, волимо те, ко Исуса Христа“. 

Питам некога од њих „Ко је Слободан?“ и умало не бих линчован. Љутито ми одговарају да је то највећи Србин после Карађорђа и да треба да ме је срамота што то не знам. Срећа моја те сам из коленовићке породице иначе бих видео свога бога. Тај ће спасити Косово, он неће дозволити Шиптарима и домаћим издајницима да га отму од мајке Србије. Мене је, јашта, одмах сврстао међу ове друге, због саме чињенице да нисам букао и певао са њима.

Прелећем, затим, веома кратко, време и простор, свега пар година од тих митинга. Партија Милошевићева влада Србијом, а прљаве послове обављају радикали. Стегли Шиптаре, истина, али се види да је само питање трена кад ће све кренути низ брдо. Не нуде се решења, само демагогија. Власт их тера са посла. Радикали би да их отерају из земље. Видим да моји суграђани воле радикале. Еспе-есовце поштују а радикале воле. Кажу ми за њих да су велике србенде, да презиру Европу и њене вредности, и да су они спремни да бране српске земље до последњег метка и последње капи крви. Посебно ће се обрачунати са домаћим издајницима и страним плаћеницима, саопштавају ми гледајући ме испод ока. 

И, боравећи мало у том времену, заиста примећујем да ти радикали кидишу на сваки помирљиви тон и глас разума. Нема преговора и договора са српским душманима, сикћу они. Ко год жели да разговара са другом страном тај је издајник којег треба по кратком поступку. Није се могло нормално проћи улицом од њиховог србовања и јурњаве за домаћим издајницима те страним плаћеницима.

Однеше ме крила. Спустише ме у шуму. На себи имам униформу, пушка ми у рукама. Бомбардују нас васцели дан, сваки дан, а ми испуњавамо обећања вођа и њихових помагача да ћемо бранити Космет до последњег метка и последње капи крви. Само, иако су они обећали, њих нема међу нама, они владају, а ја као „домаћи издајник“ испуњавам сва њихова обећања и све њихове претње. За то време Радикал утерује дугове новинама и новинарима по централној Србији позивајући се на Закон о информисању и усељава се (баш у време кад се ја исељавам). Понеко и страда.

Кад би Кумановски споразум, да макар стане онај огањ са неба: радикали ни да чују. Не! Издаја! Није нас довољно изгинуло! Никад душманима нећемо признати окупацију, никада нећемо оставити тај народ тамо! Борићемо се док смо живи, само сада немамо тренутно времена, јер је власт тежак посао, иако смо у оставци, још се тада видело да се мора радити и по 25 сати на дан да би се стигло са владање и наплаћовање, итд.

Овога пута не би крила, однесе ме враг. На неко друго место, у неко друго време. Спусти ме у негостољубиву средину која не воли дођоше, чак ни нас који нисмо ту својом вољом, чујем како ме зову именом оних са којима сам се цео живот тукао, ама ни Председника, ни Радикала, не би ту да ме заштите. Првоме се климала столица у Београду а причвршћивала клупа у Хагу, другоме, млађему, се чинило да је време да се мало притаји и чека своје време. Знао је да ће то време доћи пошто има посла са лудим народом.

Елем, би шта би. Пети октобар. Мислили смо да нешто мењамо суштински а променили смо само људе, као и увек кад су Срби у питању променили смо лоше још горим. Дошло је ту од злог оца и још горе мајке. Јесте, руку на срце, имали су лепша одела, нису екстреми, неће да ратују, али ординарни лопови и углавном издајници. Видело се одма' да волу да краду и да издаду. У име демократије и реформи попљачкали су све што се могло украсти али су почели и да се гложе око плена. 

И?

Услед тог лоповског свађања врати нам се еспе-ес. Они бејаху језичак на ваги између две лоповске фракције. Било је питање времена кад ће и Радикал да се појави, пошто Тата радикал принципијелно оде у Хаг да се придружи Председнику, а Стриц радикал би задовољан фотељом председника државе, да мирно грицка плату и гледа своја посла. Ја се више не спуштам времепловним крилима, сад се већ свега добро сећам. Не дамо Косово! Идемо у Европу! То су нам грактали последњих петнаест година, пљачкајући нас до костију.

И док ми надлежни анђели демонтирају крила, јер је путовање кроз време завршено и налазим се у садашњости, неки други надлежни органи ми демонтирају ствари по стану јер нисам платио рачуне. Узима ми Радикал последње што имам, живот ће оставити за крај, јер исти није мој. Мој живот је он обећао још пре двадесет и кусур година и то за високе циљеве, за свете српске земље. А ја преварант: преживео. Не може то тако! Нисам испунио његово обећање, нисам бранио Космет, Крајину и Српску ратујући против целог света до смрти – тако да ће то сада да ми узме и име демократије, реформи и европског пута.

Косово и онако није наше. Реалност на терену. Немамо децу за ратовање јер то више нису туђа деца!

У мислима ми јучерашњи дан, не треба ми времеплов да се у њега вратим. На некој сахрани сретох једног који је прош'о пут од школске бине до радикалског јуришника. Вели ми: то је наш спасилац, Србија неће ратовати више, ми смо за Европу и реформе – ко није са нама: издајник је! А на вестима чујем Радикала како у Немачкој предлаже отварање канцеларије за младе, регионалне, да се млади уче толеранцији, да не буду шовинисти и националисти – рече! А шта ћемо са оним младим људима, са оном децом, што изгибоше у последњим ратовима?! Како њих да „организујемо“? И, ко да их „организује“?

Крила сам раздужио и захвалио се на путовању. Седим за столом и пребројавам се: никад горе нисам живео. Ни људи око мене. Радикал нам отима последњу кап зноја да би вратио дугове онима који су нас бомбардовали, да нас уведе у заједницу која нам је бомбама и санкцијама отела Космет. 

Опет сам ја „домаћи издајник“ и опет је он „патриота“. Једино што сада није баш најјасније ко је страни плаћеник. У земљи у којој скоро и да нема домаћих плаћеника, јер нико не ради и не прима плату, страни плаћеник може бити само онај који ради, обзиром да страни капитал влада и експлоатише народ земље која се сагињати неће. Испада да је страни плаћеник сваки онај који прима плату. Сваки роб код страног инвеститора или банке. Ја не примам плату. Тако ми и треба: издао све што се могло издати последњих тридесет година, издао сам сваку идеју коју су ми Радикал  и њему слични понудили.

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ

  Пише: Игор Ђурић

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности (или: тамни људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и исламске вредности), жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. 

Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.

Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.

Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од деце, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.

Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.

Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао, Руса или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они, су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.