ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА У СРБИЈИ И СТИВ ЏОБС!

 Пише: Игор Ђурић

„Нећемо вршити испитивања тржишта, о томе шта људи хоће, ми ћемо им рећи шта желе и шта им се свиђа“.

Стив Џобс

*

 Веле ови који се разумеју у економију да никада до сада нека држава није успела да подигне своју економију са страним инвестицијама (поготово непријатељских земаља). Јер, рачуница је проста, тај што инвестира у туђој земљи дошао је ту због неке погодности, пре свега због јефтине радне снаге и пореских олакшица, а код нас и због добраних субвенција тако да му радна снага није јефтина него бесплатна. Дакле, дошао је да би држао у робовском  статусу неке јадне људе који немају другог избора, и које може да их зајебава у њиховој властитој земљи са њиховим властитим парама. То кажу неки стручњаци!

Када се каже да је наша највећа економска размера са ЕУ, треба, истине и поштења ради, рећи да је у питању више увоз него извоз, дакле у дефициту смо, и да смо њихова улагања углавном ми нашим парама финансирали а да они своју добит износе напоље у своје земље а не остављају је овде: тако да је дефицит још већи. Поред тога: задужујемо се код ММФ и Светске банке (и осталих: Кинеза, Арапа) увек под неповољним условима који нису само економске већ и политичке природе. У већини случајева тај што нам позајмљује одлучује о томе где ћемо паре потрошити или поставља услове какви су рецимо ови последњи да се ЕПС и Пошта морају приватизовати а ту су уцене и око Косова.

Оно што се види оком лаика је следеће: не само што може да те зајебава и експлоатише већ може да на тебе врши политички притисак и да ти прети да ће отићи уколико не испуњаваш уцене које ти пласира. И то за твоје паре (јер си га субвенционисао). И то не баш све за твоје паре јер део пара са којима си га субвенционисао задужио си се баш код њега.

Земља из које беже млади и школовани људи не може бити добра и богата земља! Такође ни земља која је традиционално пољопривредна и која је уз помоћ пољопривреде добијала царинске и светске ратове а која не улаже у исто (делимично због уцена а делимично и због нелојалне конкуренције и усаглашавања са ЕУ) исто тако не може бити богата и јаке економије. Србија постаје земља духовно уништених и механички извежбаних људи који мотају каблове или пресују гуме. Не постоји ни једна богата држава на свету а да су у њој радници плаћени мало и третирани као робови, са једне стране, и богати слој политичара и бирократа који живе добро – са друге: какав је случај са Србијом. А кајмак скидају странци!

У Србији: што више радиш мање си плаћен! Што више знаш и имаш школе: непотребнији си! 

2010. године срели су се Стив Џобс и Барак Обама. На Обамино питање„шта је приоритетно урадити у Америци, да би та велесила кренула ка бољитку?“, Џобс је одговорио да је најхитнија потреба за школованим инжењерима и предложио Обами да свакоме ко има диплому или заврши факултет, у Америци или било где у свету, да америчко држављанство. Џобс је, дакле, сматрао да једној Америци фали школованих људи, а ето Србији данас очигледно не требају.

ЕПЛ (APPLE) је те године само у Кини запошљавао 700.000 људи и за тај посао је било потребно 30.000 инжењера. Кина, међутим, није постала економска велесила зато што је склапала Џобсове компоненте, већ зато што је овладала технологијом да производи своје сопствене компоненте и финалне производе. Кина се доказала као велесила оног тренутка када је почела да запошљава јефтину радну снагу широм света а не онда када је свет запошљавао јефтине Кинезе.

„Дај ми тих 30.000 инжењера у Америци и ја ћу производњу вратити кући“ – рекао је Џобс и наставио – „У Америци их не можете наћи толико да би сте их запослили али ти фабрички инжењери не морају бити доктори наука, нити генијалци; треба једноставно да располажу основним инжењеријским вештинама за потребе производње. Најзад, могли би да их обучавају техничке школе, јавни колеџи и стручне школе“.

Наравно, они неће трошити паре да школују те људе, када их могу увести за џабе из земаља као што је Србија. Шта је поента? Док су радници у Србији третирани као јефтина радна снага, исто се дешава и школованим људима који оду напоље?! Знање и радна снага у Србији морају бити на истом месту и на истом задатку: а за властите интересе.

Каква је порука овог текста?  

Филмски режисер Џон Форд је на питање о поруци свога филма, одговорио:

„Кад имам поруку, ја пошаљем телеграм“.

Један други Форд, Алан, каже:

„Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – странка истине“.

Трећи Форд, Хенри, произвођач аутомобила, својевремено је рекао:

„Да сам питао купце шта желе, они би ми рекли: ''Бржег коња''“.

Нема поруке, само треба размислити: да ли наши душмани (и стари империјалисти и експлоататори) овде долазе зато што нас воле или зато што желе да нас експлоатишу и контролишу, и, друго питање, зашто школујемо децу ако смо се определили да будемо земља јефтине радне снаге која призива стране инвеститоре својим субвенцијама задужујући се за те субвенције код њих под каматама?!

А, толика српска земља плаче да буде обрађена?! Ако нам је већ до упошљавања радне снаге!

СТАТУС КАНДИДАТА ЗА ЕУ!

 Пише: Игор Ђурић, март месец, 2012. године

Жена је напокон донела дуго ишчекивану вест:

- Пробило је!

То нам се редовно дешава, нама на задњем спрату, кад падне снег и буду велики мразеви. Елем, кад је отоплило, на плафону се појавила влажна флека. Постали смо због тога већ параноични. Чим почне да пада снег цео последњи спрат у згради, сви станари, иду искривљеног врата, што је последица гледања у таваницу. Мајку нисам видео данима, јер она углавном седи на каучу а ја гледам само горе.

- Бем ти Србију - процедих кроз зубе.

- Шта ти је крива Србија - пита жена.

- У Европи кровови држе!

Не водимо љубав више, ја и жена, јер би то подразумевало (углавном) да један гледа у таваницу, а кад гледаш у плафон у време снегова а на задњем си спрату, онда ти није ни до чега а најмање ти је до секса.

- Шта да радимо?! – виче жена.

- Не брини, све је под контролом – смирујем је ја.

Па настављам:

- Јел' има још кобасице и масног сира?

- Има – одговара ми збуњено.

- Добро – рекох – пристави то на астал а ја одо' да наточим ракију.

Учини она то, мада јој беше нејасно какав ми је план. У тај ма', ја наточих мученицу, омезих парче сира, наздравих мрљи на плафону (која ми се покварено плазила), испих на екс и рекох:

- Е, нећеш га више мајци! Србија се сагињати (искривљавати врат) више неће! Сутра је дан одлуке!

Он нека влажи одозго (плафон) а ја ћу изнутра. Па ко дуже издржи. Има да ходам право и да тако гледам. Од сад ћу да подижем главу само кад ексирам. Кад љуљнух још једно и стресох се, најзад погледах право:

- Добро вече мајко, како си, фиска ли те на ово време?

Мајка се прекрсти видећи да сам спустио поглед са плафона и да гледам право.

- А, ти, жено! Вечерас идемо раније на спавање.

Моји ближњи пожелеше да нам свакога дана прокисне бар по мало крова.

Ипак сам ја прво човек па тек онда власник стана на последњем спрату у Србији. Доста ће прокишњавати кад постанем власник парцеле на градском гробљу, а тад ћу бити у „приземљу“ па ће ипак прокишњавати.

СУТРАДАН! ДАН ОДЛУКЕ!

 Рекапитулација:

Прокиснуо ми кров јуче. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.

Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са ратлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:

- Честитамо! Јууууупиииии!

А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.

- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.

Увредише се подоста и сви.

- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!? 'Бем ти човека – заврши отац тираду.

- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.

Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:

- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!

- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.

- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.

- Статус – исправи је отац очински строго али правично.

- Шта?

- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.

Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.

Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.

- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.

- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.

- Глупости! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.

Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скроз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.

- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.

- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!

- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.

Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:

- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.

Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.

Нахрлише и комшије из зграде, исте они који неће да учествују у оправци крова који нам прокишњава.

- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.

Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.

Неко викну у већ пуном стану:

- Да живи статус кандидата наших народа и народности!

Сложно му се одговори из десетине грла:

- Живео!

- Цике, цике, цај!

- Ај, ај, ај!

Чујем жамор и гласове са свију страна: Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!

Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозор, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скинхедси из чисте и добронамерне зајебанције ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.

Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све само захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљица у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.

Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.

- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.

- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можемо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.

Уђе жена љута.

- Шта је, наопако?

За њом мајка још љућа.

- Оће и она силиконе! – сикће моја драга.

Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.

Исто мисли и моја жена:

- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.

- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентира моја стара мати.

Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.

У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:

- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.

То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.

- Морам нешто да те питам.

- Ништа ме не питај.

- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.

Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...

УКРАЈИНА: СОТОНА ПРОТИВ БОГА!

  

Пише: Игор Ђурић

Ми живимо у времену сатанизма и помрачења ума читавих народа, у времену када је сасвим „нормално“ да прочитате или чујете у медијима како је пацифисткиња и антиратна боркиња поставила бомбу у затвореном простору те њоме побила и ранила људе а да нико на том западу помраченог ума то не осуди.

У исто време испред Кијевско-печерске лавре окупљени лудаци, против православља, величају ђавола и узвикују Сотонино име: у име демократије запада и Зеленског. Притом, тај Зеленски који уопште није хришћанин учи Украјинце о томе шта су праве хришћанске вредности а то свакако није, по њему, православље.

Сматрали смо страшним а после се и смејали томе кад је у време комунизма (свуда где се упражњавао) уведена пракса да се неподобни људи и њихова дела бришу из књига, да се скидају са фотографија и споменика, да се мења историја или садашњост.

Чинило нам се да да је утопија све оно о чему је Орвел писао.

А, данас, без икаквог стида или моралне задршке бришу имена Руса из књига, преправљају књижевна дела чак и њихових писаца, мењају историју, ретуширају фотографије, бришу снимке. Забранили су Чајковског, Достојевског, Пушкина, Гогоља, Толстоја, Солжењицина! Забранили су руским мачкама да се такмиче, руским спортистима да их побеђују.

Енглеска фудбалска лига одлучила је да избрише из историје свога постојања све учинке и статистике руских фудбалера и да из промотивних материјала склоне голове које су постигли Руси?! То је онај исти народ, ти Енглези, који су на Олимпијади у нацистичкој Немачкој поздрављали публику са нацистичким поздравом.

И док се све то догађа на западу, док пљуште забране и санкције, док се свака слобода гуши, ти исти Руси продају енергенте западу и до тога новца финансирају рат против тог истог запада, а , запад и даље купује руске енергенте и помоћу њих производи опрему, оружје и муницију, које користи у свом рату против Русије.

Само, где су у свему томе Украјинци?! За кога се они и против кога се они боре и гину у тој борби империјалне законитости у којој док слонови играју фудбал углавном мишеви страдају.

Ко до сада није схватио због чега се води рат у Украјини, какве су то различите вредности у питању, ко није схватио да се тамо бори добро против зла, Бог против Сотоне, тај се може већ сматрати да припада оним људима којима је мозак већ испран новим западним „вредностима“ која почивају на сатанистичко-лево-либералној-зеленој-ЛГБТ идеологији, која учи да су људи ван тог система мање вредни и да их треба уништити или у робље претворити, а да су породица и породичне вредности највећи непријатељи, да се треба клањати Сотони, е, такви, који нису свесни тога: они више нису слободни у својим главама а то је најтежи облик ропства. Наравно, џаба им сада говорити јер да је будала свестан да је будала не би ни био будала.

Рат у Украјини јесте рат Бога против Сотоне!

Чак и да Бог не постоји, за сваког човека понаособ (и за сваки народ, наравно) важно је да ли припада тај исти човек (или: народ) вредностима Бога или Сотоне, добру или злу (макар као филозофским категоријама), анђелима или ђаволима? Да ли припада, важно је, истини или лажима, да ли је војник божији или је легионар ђаволов?! Важно је какав грб носимо на грудима, под којом се заставом боримо!

Елем, није важно оно у шта човек не верује - већ оно у шта верује!

Важно је, за свакога од нас, шта у животу бранимо а шта нападамо!

Па, и ако не верујеш у Бога, па самим тим ни у Сотону, боље је ипак да по избору своје душе будеш божије чељаде него ђаволов следбеник.

Ако верујеш у добро: Бог је у теби!

И, супротно, да га не помињем више, камен ми у уста!

Живимо у времену глупости и апсурда, са једне стране, и жеље остатака света да се извуче из тог загрљаја.

А, да није било гордости и глупости у том сатанизму, да није било жеље да се што више крви пролије, да се створи што више зла, све је могло бити завршено мирније и чак погубније за Русију и све нас који волимо слободу. Американци су били близу да победе Русију и Русе, и то: кока-колом, холивудом и мекдонадлсом (намерно мала слова), али, рекох, постадоше сувише глупи и арогантни, решише да то учине силом а зна се како прођу сви који то покушају на тај начин са Русијом.

Прва велика грешка у њиховим плановима да поразе Русију јесте бомбардовање Србије 1999. године (Србије, зајебите причу да су бомбардовали Југославију). На тај начин су упозорили Русе шта их чека и ко је следећи. То упозорење је схваћено на први начин тамо где је требало и због тога се догодио Путин. Хитлер је изгубио драгоцених пет недеља због напада на Југославију (опет читај: Србе). Због тога је изгубио рат. Историја се понавља.

Али, и поред појаве Путина и онога што је он започео да ради (па до дана данашњег) и даље је добар део Руса (поготово младих из урбаних средина) гледао са дивљењем пут запад и америчког начина живота. Руско друштво је било на путу американизовања и требало је само бити стрпљив и наизглед благонаклон према Русији.

На сцену је, међутим, ступила агресивна и плиткоумна политика дубоке америчке државе оличена у крупном капиталу који у сврху владања и застрашивања користи идеологију лево – либералне – ЛГБТ - зелене оријентације, и они гурају прст у око Русији преко Украјине (као крајњи потез у мору лоших потеза). Мислили су, глупо, да је Русија попут Србије, Сирије или Либије, мала и немоћна земља, и да ће уз помоћ силе, санкција, обојених револуција, изазивањем мултиетничких сукоба, итд. сломити руску државу.

Толико су арогантни и глупи да ни сада када су на рубу пораза и даље не схватају да не могу Русију победити на тај начин. А резервног плана немају. Зато гурају свет у катаклизму, несвесни да им после армагедона њихове платне картице неће ништа значити и не знају да ће их првога дана апокалипсе побити њихове слуге и њихово обезбеђење а због њихових фрижидера и залиха воде.

Деценијско заглупљивање људи на западу, убијање слободе мишљења и деловања, преко медија и школства, створило је уместо слободних и мислећих људи корисне идиоте и робове неолибералног капитализма. Међутим, негде су се у тој игри преиграли, па су успут створили и идиоте међу елитом која би требало да влада у име њих.

Све то годинама чинећи нису били свесни да полако губе контролу над догађајима и процесима, да неке друге нације и државе постају силе равне њима, да се појављује неки слободарски свет који више неће да робује и да је западна цивилизација достигла врхунац. И уместо да покуша да се реформише и прихвати реалност на трену (како они то воле да говоре) та западна цивилизација хоће да пропадне у крви и страдању читавог човечанства.

Тако је све почело у Украјини. Деца која су 2014. године на Мајдану викала "Ко не скаче тај је Москаљ", сада су у рововима или у гробовима! Начињена је стратешка грешка од стране Американаца. Уз помоћ меке силе и пропаганде, причама у ЕУ и НАТО интеграцијама, и Украјина и Русија би подједнако потпале под утицај Американаца само да су они били стрпљивији и мудрији. Још је Достојевски писао о либералима у Русији који су више волели запад него Русију, дакле, Руси су склони томе и кроз историју (као и Срби).

Хвала Богу, мудрост је одавно побегла са запада.

Напали су Русију преко Украјине и сада ће изгубити.

Само, шта ће после радити са својим корисним идиотима који ће у међувремену постати бескорисни и на терету (враћам се на почетак овог писанија) а који прихватају да је нормално мењати историју, постављати бомбе, лагати, красти, убијате друге?!

Шта ће запад радити са тим бескорисним идиотима када нагрну на њихове границе здрави људи других нација, жељни славе и рата, жељни територија и богатства, спремни на жртву у име онога што верују, а који мисле својом главом, који верују у свога Бога и своју породицу и који нису оштећени погубним идеологијама?!

Окрените се мало, осврните се, забога, премијер Британије је Индијац, премијер Шкотске Пакистанац, у америчком генералштабу све врви од тра(н)вестита а амерички председник не зна где се налази у времену и простору, европске политичарке су или конобарице или оне које би да се Руси окрену у својој политици за 360 степени, конгресмени и посланици из тих земаља се клањају Зеленском, све врви од педера, педофила и лезбејки, а немачки канцелар има толико самосталности и ауторитета да ће кроз који дан рећи да су Северни ток уништили Цигани који су крали секундарне сировине. 

И, они ће да победе Русију?! 

Оће, курац!

Наше жене!

        Пише: Игор Ђурић

 ......Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити..... После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре..... Спавати са рођеном женом, то је чист инцест.

Момо Капор 

*

Бејах на некој забави, прослави, не тако давно, у неком ресторану. Не могу вам рећи који је ресторан јер ћете одмах знати која је забава, а ако знате која је забава знаћете и која је жена у питању. За мене знате већ: ко сам и шта сам, па бих вам тако препоручио да не верујете ни реда од овога што пишем. И, није то најважније у овој причи, мислим, ко је и шта је и где је. Важна је, што би рекли, поента.

Лепо дружење, храна, пиће, песма, игра. Сви се лепо угодили, сакрили гардеробом и шминком недостатке које нам курве-године и издајице-крштенице откривају све више и више. Кад је пиће узело маха а шале постале све ласцивније, пришла ми је једна згодна и средовечна жена (дакле мојих година). По њеној спољашности се видело да јој добро иде, да је рад није „убио“ и да јој је сексуалност на врхунцу. Мало смо се шалили, мало играли, мало плесали. И пили: доста. Око поноћи, најарцана, предложи ми да седнемо у моја кола и одемо „негде“.

Знао сам шта то „негде“ значи и намах ми се учинило невероватно примамљиво. И ја сам почео да се ма'нитам. Жена моја беше у Америци, био сам усамљен, са потребама, али и утрениран. Мислим, утрениран што се тиче пића и контролисања страсти. Давно сам ја изео многе смокве и убрао разне крушке, што би рек'о наш народ: нисам жељан толико да би ми се мозак скроз помутио. (Нема ништа грђе него кад човек сам себе хвали, али пошто други неће, макар нека сам то чини). Одавно сам себи понављам изреку да нема веће будале од старе будале!

Зато се прибрах, стресох, обећах себи да ћу се поиграти кући сам са собом да скинем мрзију, па одговорих на позив:

- Могли би код тебе, до твог стана, колико сам схватио, живиш сама?!

- Наравно, можемо – једва дочека напаљена.

- А, јел' би могла, кад стигнемо, да ми опереш гаће? Мало пре сам био спорад' себе, па се нисам баш најбоље обрисао, фалило папира у клозету. А, после и да спремиш да нешто поједемо, овде није било баш обилних порција а ја брзо огладним.

На ове моје речи она цикну ко љута гуја, поскочи тако да су јој се тресле сапете сисе:

- Нисам ти ја бре жена, пичка ти материна, да те ја перем и да ти кувам!!!

- Тачно – рекох – зато ја легам у кревет само са оном која ме двадесет година пере, кува и трпи ме.

- Ти си луд – рече и оде од мене, а након двадесетак минута изађе са другим бизговом који је сав срећан мислио да је велики јебач јер је пристао на њену понуду.

А, у ствари, велики мушкарци су они којима жена и после двадесет година пере говнаве гаће и кува ручак са истом љубављу и пожртвовањем као и првог дана заједничког живота (овде нема места лажној скромности). Велики мушкарац можеш бити само са великом женом, прави мушкарац си ако делиш кревет са правом женом. Са једном женом. Твојом женом.

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

 Пише: Игор Ђурић

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).

А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.

Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!

Сексуално васпитање!

Пише: Игор Ђурић

Читам (опет читам) вест из Америке да је једна 28-годишња професорка оптужена за педофилију јер се сексала са својим ђаком. На слици веома лепа и атрактивна млада жена. 

      Забога?! Треба је наградити а не казнити! Па том младићу је то нешто најлепше што му се могло догодити у животу. Увек ће се тога сећати. Тај момак је срећник а не жртва, макар судећи по слици професорке. Па сви смо ми маштали о старијим лепим женама док смо били клинци (то се у садашњем жаргону каже MILF), поготово о лепим наставницама и професорицама (Teacher), а томе се момку, ето, сан остварио. Какав јебени Деда Мраз и бакрачи?! 

      Па њему ништа друго није на памети осим тога. Ако је нормалан момак. У времену када их у школи уче да су педерастија и против-природни блуд нормалне ствари и да два пeдера могу да гаје мало дете које није њихово (а како би и било?!), кажњава се нешто што је од природе дато: машта о лепој и згодној жени или младом и здравом телу - и испуњење исте. 

      Па онда нас, из моје генерације, треба све похапсити, ретроактивно, јер смо се својевремено као студенти и војници удварали (и не само удварали, већ је било којечега) гимназијалкама, ми имали двадесет година а оне шеснаест-седамнаест.