Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

СВИЊОКОЉ

                                    


Треба да буде крај новембра а најбоље је да је дан облачан али сув. Пожељно је, ипак, да поподне провеје по која пахуља – тек да „окади“ простор и радњу која се у том простору одвија. Потребно је да имате макар једну (најбоље: две) свињу и мноштво беспослених рођака и комшија у дворишту. Ако вода кључа у казану над ватром, ако су домаћице послужиле кафу, ако се испила јутарња врућа ракија: онда нож у руке и на посао!
У Истоку се тај посао, клање свиња, обављао поприлично старомодно и без много помагала онако како су то радили наши дедови и њихови преци. Јурили би се са свињом по обору, ваљали се са њом по блату кад је ухватимо, држали је, лежали на њој – док би један од нас гурао дугачки нож у гркљан и њиме рчкао док не истекне крв и свиња не смалакса. Онда би јој кожу драли на земљи, по двоје најчешће. Никакви ланци, чекрци, подизање, корито испод. Не!!! – ту на земљи би се одрала: никада нисмо користили друге методе, рецимо шурење (осим за прасиће) или паљење сламом – тако да кожа остане читава.
Одрану кожу, уколико је не би много поцепали оштрим ножевима, онда би носили у Задругу и тамо је продавали ''на кило''. У време кад Задруга није откупљивала коже једноставно би је бацили негде у близини (или у реку) па би је после тога пси развлачили данима тамо – амо. Нисмо имали традицију у томе и није ни чудо. У таквој средини смо живели, боље рећи: окружењу. Отуд бацање те коже, не сакупљање крви и неких изнутрица – свега онога од чега се у другим срединама праве одлични специјалитети. Једино је срећа што смо имали воде колико смо хтели па је и у тако лошим условима све било чисто и опрано.
Одрана свиња би тако лежала на својој кожи, на земљи, белила се сланина ко лабуд у народној песми, пушила се својом топлотом, попила би се следећа ракија (пијење ракије не престаје читав дан свињокоља) и онда би се кренуло са вађењем утробе, изнутрица и одвајањем делова меса: шунке, висмирице (печеница), ребра, сланина... И, док се, опет, у другим срединама то изводило много практичније: свиња се обеси о менгеле па утроба и остало пропадне у корито а сечење меса је много лакше тако стојећи поред обешене свиње – код нас се све то одвијало на земљи и клечећи. Вадио се рукама део по део, додавао помоћницима или бацао. Деца су чекала да им неко надува пуирку па да је после шутирају по дворишту.
У некој шупи или кујни се преносило месо, остављало се ту да се хлади на чистом дрвеном асталу, па би се после солило. Ми нисмо знали да правимо класичне саламуре, нисмо остављали месо да стоји у њој, нисмо притезали шунке и цедили воду. После неколико дана ми би месо повешали по сушници и почели би да налажемо испод њега. Још брже смо почињали да га једемо. Одсецали би од тек надимљене висмирице и то месо пржили. Чак и као мезе, ми смо месо увек пржили а сви би се грабили око моче. Ретко би ко сачекао да се месо осуши (осим сланине и ребара) како треба и да може да се једе термички необрађено.
Уједно, док се месо уноси у летњу кујну и слаже на неки астал у току је и сортирање, па резање. Шта ће да иде у кобасице а шта у чварке. И док о технологији припреме и самог сушења меса нисмо знали много, у спремању кобасице и топљењу чварака смо били и остали шампиони. Једино су још средине са јаком свињокољском традицијом, најпре у Војводини, могле да се мере са нама по том питању. А ту нема неке велике тајне, осим у једном: нисмо жалили квалитетнога меса. Наши чварци су били крупни, меснати, меки. Нисмо из њих „вадили душу“ ко што овде што чине. Оставили би их да буду једри и сочни, да буду пола сланина – пола месо. Добар чварак не може да замени нити један свињски производ: првих дана после клања. После се исћефимо.
Кобасица је друга прича али и она веома проста. У њу смо стављали увек најбоље месо, најчешће од бута или плећке. У другим местима у кобасице обично стављају „отпад“, сланина, трбушина. Друго, ми смо увек томе месу додавали доста телетине или говедине. Затим је стављано доста зачина. Коришћена су углавном „домаћа“ црева која би пре тога жене добро опрале и иглама прочистиле. И кобасицу смо немилице трошили и ако је она била цењени производ који се стављао (пржен на колутиће) пред најодабраније госте. Кад отањи са њом онда се склањала и чувала за стидне госте.
                      
         
Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се направе ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. Понеко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.
Ко-год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.
Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.
Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме, па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни препецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.
После тога се нешто на брзину омези, попије још која, можда и пиво неко, људи се разиђу по својим кућама, да се пресвуку, заврше око стоке, па увече долазе на вечеру: на свињску даћу. Позове се још комшија и рођака па се једе и пије до касно у ноћ. Поставиле би се на астал паприке из туршије, сир, проја а главно јело би било пржено месо. Исецкало би се доста лука, па би се он пржио до неког времена кад се у њега додаје ситно исецкано месо и изнутрице. Напунила би се пуна шерпа. Софт који би настао услед тога био је непревазиђен за умакање. На крају би неки удробили проју у кисело млеко уместо десерта.
Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом.
Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.
„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шаргарепа.
Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу, бели лук и першун.
Сутрадан већ коље неко други. Читав циркус се сели у другу авлију. Али све остало остаје исто: људи, ритуали, радње – да, само су свиње друге.
Свињокољ је више ритуал а мање пољопривредни или прерађивачки посао. Долазили су људи, већ давно одсељени, само да присуствују томе а у време „новембарских“ празника. И није то био увек економски моменат, више је то био доживљај, носталгија, емоционални приступ, уживање. Тада смо имали где да се враћамо кад некуд одемо. Данас више: не!!! Одузет нам је завичај као ретко где (и коме) у цивилизованом свету. У двадесет првом веку, у Европи, неки људи ето не смеју да се крећу својим родним крајем.
ПС
Једном смо ја и Љуша клали свиње код њега. Била је једна љута која је кидисала на нас, није нам дозвољавала ни да јој приђемо - после силних перипетија морали смо да је убијемо пушком. Данас би нас због тога вероватно затворили и забранили приступ свињама на најмање сто метара удаљености.


КУВАРИЦЕ МАЊЕ ЗБОРИ - ДА ТИ РУЧАК НЕ ЗАГОРИ!

                                  



Нисмо у потоњем бесконачном времену српске транзиције добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају!
Али нисам хтео само о томе. Није све било црно а ни бело - никада. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем. 
     Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежама, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.
Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почели да јавно, и све безобзирније, пропагирају како су мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје (или их има много више од два), па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе с тим ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.
Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.
Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку, некад и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).
Мудра жена мора знати
мужа волети и кувати
Или:
Која жена мужа чува
њему добар ручак кува
Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.
У кујни мужу места нема
где му жена ручак спрема
Или:
Кад у кујни влада ред
жена слатка као мед
Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.
Куварица добро кува
али опет новац чува
Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:
Зашто гледаш ти у лонац
кад ми ниси дао новац
Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:
Куварице мање збори
да ти ручак не загори
Наравно, где је љубави и хране, ту је еротике и страсти. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо еротски подсете мужа на његове обавезе:
Гости наши могу сваког часа доћи
Зато ме пољуби па ћу ти помоћи
Или:
Ручак скуван све у шали
ал' ће мужић да га хвали
Или:
Мани се шале човече
изгореће ручак шалићу се довече
Или:
Добар ручак мужу дај
у кући ће бити рај
Или:
Мудра жена мора знати
мужа љубити и кувати
Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи  опуштање и награда:
Сада имам лепе дане
муж ми кува кафу
а ја читам романе
Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци (који не читају романе). Али, то је време помало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера и лезбејки, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци морају да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међу собом?! Нажалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а, и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:
Од шпорета компјутер јој слађи
шта у њему домаћица тражи?
Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама иако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим седну, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, после носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи о томе која је најбоља храна за бебе, који пудер користе кад окупају дете или колико пута пресвлаче упишаног бебушана.
Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!
Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у кревету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.
Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте и на славља тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.
Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:
Добар вече, Цвето,
С допуштењем мало бих прошето
И:
Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“
И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако понекад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.
У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којега је жељан. И једно, и друго, су му сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.

Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи: САМИ!!!


Рецепт за чорбу од манића и владање!

 






Рецепт за владање?! 
Најбоље се влада кад народ којим владате нема снаге да вас тера да будете бољи: једне брига, други се плаше, трећи једном ногом ван овог света, четврти у блату до гуше, пети не постоје (фактички) и нису расположени да режу грану на којој седе а требало би да висе, шести више нису ту. Постоји рецепт, дакле, за владање над Србима. Прост је као и српска кухиња: кољи - па на ражањ. Кроз дупе прободи на уста да изађе. Остало то од Турака. И владање остало од њих.
Нама Србима већ деценијама владају онако како Руси и Банаћани праве рибљу чорбу од манића. 
      Манић је слатководна риба која подсећа изгледом на сома али је генетски више бакалар. Може поприлично да порасте. Код нас га још зову жабар или дерача. Зашто говорим о тој риби? Њена јетра је веома богата рибљим уљем, тзв. омега-3 масним киселинама, те неким други силним и здравим витаминима. Јетра је, дакле, цењени део тела код манића (баш као и код рођака бакалара) и при кувању рибље чорбе, коју Руси називају „јуха“, тај део тела даје посебан укус, шмек и здравствену корист (поготову онима који живе у хладним поднебљима). Зато се руски аласи, када спремају рибљу чорбу од манића, потруде да он остане жив до пред само спремање, па га тако живог пред само бацање у казан шибају и ударају чим стигну по стомаку како би му се од бола јетра увећала и тако је буде више у чорби. Тек када га убију од батина, распоре га и готове за чорбу. 
      Рецепт који следи више није толико важан, мање више је свуда исти, наравно финесе су у питању, па се тако руска јуха од пребијеног манића кува без паприке (туцане, алеве, како вам драго). Иначе, кад се улови пуно манића онда је сама јетра специјалитет за себе. Од батина је пуна крви а како се спрема јетра од манића: не знам даље од исецканог лука, врелог уља и томе слично. О паштетама не знам ништа осим да их једем. Све ређе, у последње време.
Рецепт за чорбу је сличан, као што видите рецепту за владање. Ми Срби живимо и умиремо судбином несрећних манића. То што нас туку, у реду је, по рецепту је. Али то што нас никако не бацају више у казан и скувају нас, то већ није у реду. Јетра нам је већ натекла, била би добра чорба за сладокусце из Европе и Америке, аман заман, бацајте нас више у котао, господо кувари из Немањине, Брисела и Вашингтона. Само, нисмо ми манићи. Не!!! По мозгу ми смо сомчине а по конституцији исушени бакалари. Само нас спремају као маниће.

Риба постоји да би напунила реку и казан. Од човека зависи хоће ли казан турати само колико му треба, чувајући у реци нешто што ће остати и његовој деци?! Деци не остављамо оно у банкама и катастарским књигама, већ оно у рекама, на њивама и у шумама. У океанима и у ваздуху. Њихова будућност не зависи од фискалне консолидације, инвестиција и реформи, већ од онога што ће да плови и да има кој да лови. Зајебано је код нас: нит плови а све мање им ко да лови. Умире нам природа а деца нам се не рађају.
То му дође отприлике оно о чему сада говоре на сва уста. Само, господо кувари и шефови кухиња, нама су и сада казани празни. Сада! И реке су нам празне. И шуме су нам празне. И њиве су нам јалове. Ми већ сада не можемо да размишљамо о томе колико ћемо у казан а колико у реку, већ једино и искључиво да  видимо како ко може да преживи да би се репродуковао са ослабљеним генетским материјалом. Нама је већи проблем ко ће да лови од онога шта ће остати за лов. А потомству, ако га буде, шта бог да, мада само по себи имају некакве шансе јер је тешко да буду неспособнији од нас. Само да их направимо и родимо. То је најважније, пичка вам материна, тамо њима!
Знам, криза је. У буреку „без ништа“ је све више: ништа! Овде се бурек више и не види од: ништа! Види се само ништа од бурека. Криза је. Остадосмо на ништа. Биће свашта. Чувени Јаре кога је глумио Чкаља, својевремено је тражио у кафани празан сендвич. Између два парчета хлеба: ништа. Данас нема више ни тих парчића хлеба. Сендвич који нам је данас доступан се спрема на следећи начин: између два ништа се ставља ништа. Тако је за нас маниће. Шефови кухиња и кувари се сладе натеклом јетром народном.

ШЕР БУДАЛЕ!

                                               



У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!
Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.
Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.
Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.
Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.
Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.
Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.
Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.
Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.
Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

Амерички језик

                         



Американци и Аустралијанци могу да говоре енглеским језиком. Канађани, поред тога, и француским. Швајцарци, поред тога, немачким и италијанским. Аустријанци немачким, итд. Дочим, Црногорци морају да говоре "црногорским" језиком. Баш да га јебем!
*
Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!
*
Проблем наше културе је што многи читају Беснило а нико не чита Златно руно!!!
*
Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!
*
Код нас се говорило: „Да си жив и здрав, и, уз брдо брз“.

Жељи за животом и здрављем нема шта додати. Ништа се не може упоредити са здрављем и од тога нам живот зависи. Здрав човек има све, болестан нема ништа сем лабилног голог живота.

Чему онда додатак: „И, уз брдо брз“?
Живели смо вазда у непријатељском окружењу и стално смо били нападани те се у тим нападима борили за голи живот. Најчешћи вид борбе, обзиром да нас душмани никад нису нападали уколико не би били сигурни да су многоструко надмоћнији, јесте био бежање. Бежанија. Да се утекне испред мача и огња. Да се спаси живот укућана и нејачи. Зато је било важно бити и уз брдо брз.
Ми смо више територија освојили бежањем, неголи офанзивним ратовањем. Најбољи примери за то су наше лепе - Шумадија и Војводина.
*
Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.
Шта је лажна уметност?
Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.
Права уметност је када живите своје стварање.
*
Шта год овде напишем: углавном се погрешно схвати. Када говорим критички о књижевној стварности у нас, онда кажу: да је то типично понашање искомплексираног скрибомана. Када критички говорим о режимима, онда кажу: да је то типично за губитника транзиције и бедника који није успео у овим временима да скрпи ни милиончић нечега. Када говорим против уласка у ЕУ онда ме чашћавају етикетом примитивног Србина који се плаши напретка још од времена кад су прве пруге ницале по Србији. Када говорим о неправди, прогласе ме националистом. Када поганим језиком желим да омаловажим прихваћено опште малограђанско стање, онда ме прогласе за безобразника. Када се изјасним против геј олидања по улицама, онда узрок томе виде у мојој импотенцији, Едиповом комплексу и притајеном али латентном хомосексуализму. Кад се, пак, изјасним за ту параду прогласе ме (опет) педером.
Како год окренеш и шта год да кажеш нећеш бити исправно схваћен. Па онда: како вам драго, ја против тога не могу, као што не могу ни два јунака из два вица која ћу вам испричати.
Виц први:
Отишао Мујо у шталу да помузе краву. Таман почео, крава се ритне ногом и преврне канту. Мујо узме конопац па веже крави ногу за дирек. Хоће да настави али крава се ритне и другом ногом, Мујо опет конопац па и другу ногу за дирек. Чим је наставио са мужом, крава мане репом: просипа млеко. Мујо бесан ухвати реп па га подигне у вис да га привеже за греду, не може да дохвати па се попне на столицу на којој седи док музе, нема више канапа па скида каиш са панталона, услед тога му спадну панталоне, а у тај мах улази Хасо у шталу, види Мују како стоји иза краве којој су ноге привезане за диреке, на столици, држи јој реп у вис, са спуштеним панталонама, па га пита:
- Шта то радиш, болан, Мујо?
А Мујо ће:
- Јебем краву.  Шта год ти друго рек'о ти ћеш опет то около причати.
Виц други:
Чува чича стоку у планини, негде по Србији, Други светски рат у току. Тек један дан, ето ти је нека војска уз брдо. Један од њих га приупита:
- За кога си ти чича?
- За краља и отаџбину – викну чича ко из топа и добије за то грдних батина.
Тако пребијеном, у одласку му кажу:
- Ми смо партизани, од сад си за Тита и партију.
Извида чича ране, би неко време миран, кад у зло доба, ето ти је опет нека војска уз поток.
- За кога си чича?
- За Тита и партију – вели чича подучен горким искуством.
Још није завршио реченицу а они већ почеше да га крвнички туку. Лежећи крвав само је чуо да му је неко у одласку рекао:
- Ми смо четници, од сад си за краља и отаџбину.
Пребијен и оронуо, дочека чича и трећу војску седећи на прагу своје бачије. Кад је немачки војник заустио да га пита за пут до суседног села, чича га прекину и рече му:
- Удрите браћо, ништа не питајте.
Тако и ви драги моји читаоци: јебите, удрите и ништа не питајте – али макар бар по некад ово моје читајте.

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a