Воли ме - не воли ме!

Пише: Игор Ђурић

Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.

АВЕТИЊЕ

Пише: Игор Ђурић

Неко се роди ко аветиња и цео живот буде аветиња.

Шта је то и ко је то аветиња?!

Тешко је дефинисати а још лакше схватити без икакве дефиниције.

Аветиња је онај ко између осталог авета: памећу, кроз живот, са људима.

Аветник је онај који је у памети исти и са пет и са педесет година. То је неко коме никада не дође из дупета у главу. А најчешће, споља, изгледа као нормалан човек.

По горе поменутој дефиницији аветиње углавном нису опасне али знају да буду напорне и штетне. Поготово ако су још и шер-будале.

Аветињу, кад сретнеш после неколико деценија видиш исто како си је последњи пут оставио: остарео а ништа није научио, нити се за јоту промудрео.

Једина корист од аветиња јесте што после сусрета са њима себи увек даш на важности.

КРАЉ ЈЕ ГРБАВ, или: у цара Тројана козје уши

Пише: Игор Ђурић

Енглески краљ Ричард III био је погрбљен човек, да се изразимо колоквијално: грбав!

Дворска свита, племићи, слуге, сви они који су се из неког разлога налазили у његовој близини, стављали су јастучиће на раменима и леђима, те ходали сагнути како би и они изгледали као да су грбави и погрбљени, то јест, да би изгледали као краљ пред којим се појављују, којему служе и којему се клањају.

У случају Ричарда III грба је била очигледна, физички постојећа и од природе дата.

Међутим, и пре и после тога, до дана данашњег, па и код нас (поготову код нас) ти јастучићи и даље постоје, само мењају место у зависности где се налази краљева физичка или ментална грба, чак и када он није грбав никако, чак и када се ти јастучићи ни не виде јер не постоје фактички већ само у главама оних који желе да се додворе господару

И, док се плишани јастук и може скинути с леђа, а место њега може се ставити црвена ружа било где, када рецимо Хенри Тјудор убије Ричарда, онај ментални јастук, због менталне грбе у глави, траје довека. 

Владари се мењају а тај јастук у свести остаје.