Свадила се пица и гузица,
Гуза пици тијо беседила:
"Ао пицо, уда комшинице,
Мени твоји гости додијаше
Тебе јебу, мене с муди туку!"
(В.С. Караџић)
*
Пун ми је куфер ових што филозофирају и иду ми на куфер сви они који мисле да знају боље од мене који ми је куфер и шта ми иде на куфер и чега ми је пун куфер (или се каже: кофер; свеједно је боли ме куфер за то).
Не кажем, не разуме се ни ја ко Марица у крив кофер, или што би реко мој заставник Трки: разумеш ти мој куфер! Али, докуфрчило ми је да више идем на свадбу без кофера и пиштоља.
Баксуз јесам, сто оних женских работа и један кофер да ставиш у џак, до'ватићу се за куфер, али, фала коферу и ови око мене су исти куфер, само друго паковање.
Све што се догађа око мене је го кофер, све мој до мојега. Сви су нешто накофурчени, ускуфурчени, куфчевити, глупи ко куфер. Куфче се!
Попуше ми куфер!
Нису ни за кофер!
Глупи су ко куфер!
Неки од њих ми кажу:
- Отиш'о си у кофер, начисто, чим пишеш овакве глупости.
Ја им одговарам:
- Јесам, куфер. Ево вам кофер! Повуците ме: слободно!
Оде све у кофер, видим ја. Отишло већ, у куфер, види се.
Зато им одговарам преко кофера.
Ионако сам давно у куферу.
Сваки кофер се издркава и шиљи сам себе: на мене! Ко да сам куфер од овце! Или: кофер од човека!?
Размишљам, ударим се куфером по челу, ово није ни за кофер, који је ово куфер, који сам ја кофер, који си ти куфер красни?! Нек иде све у кофер! Ионако ми куфер служи само за пишање!
Неки куфер се догађа, неки се људи куферче, туђим кофером глогиње млате, иду ми на куфер, шиљокуферани, глупи ко кофер, јебем им мајку куфером у...
Хоће ли бити боље?
'Оће, куфер!
Хоћу ли ја бити бољи?
'Оћу кофер!
Скупио сам се ко куфер и 'ладној води, откопчан ми шлиц ('де је покојник у кући врата су отворена). Нисам ни за куфер! 'Оће ме ко будалу кофер! Цео живот: сува куфера!
Попели су ми се на кофер па неће да ми сјашу с куфера. Кад боље размислим: пуца ми кофер због тога!
'Тедо да будем свој на своме (до куфера)!
'Оћеш, кофер!
- Види куфера у сламеном шеширу – рекоше ми, показујући на мене.
- Кофер – палац! – одговорих!
Јесам ли добио шта од судбине?!
Тањир супе и кофер у дупе
Добио сам го кофер!
Који ће ми кофер красни све ово?!
Који ми је куфер?!
Рекох већ: пун ми је кофер свега. Набијем вас на куфер. Ко је све ово смислио – на коферу висио. До куфера.
Мала моја, на куферу села - кад си села што си невесела!
Мала моја, ево ти га - (куфер) на ти - па са њега утакмицу прати!
Мала моја, ево ти га (кофер) ево - па са њега гледај Сарајево!
Шта ће ми куфер, где ћу са њим, ко у царице, ко у магарице!
Питам судбину:
- Који је ово куфер красни?
Одговорено ми је:
- Шта си очекивао, ниси ни за кофер! Који си ми ти куфер?! Ко кофер си.
- Хоће ли ми бити боље? – упоран сам.
- 'Оће, добићеш црначки куфер, очи да ти испадну.
Ћутим ко кофер.
Судбина наставља:
- Јак си ми ти кофер: добар на јелу – слаб на делу! Ни вијагра не може да подигне твој кофер!
- Боли ме куфер о томе шта ти мислиш – рекох.
- Повуци ме за кофер!
- Мрш у куфер!
- Ево ти кофер!
- Пуши куфер!
- Свирај коферу!
- То си чуо још пре рата, мој ти куфер био тата!
- Да тетка има куфер, звали би је теча!
- Диго ми се куфер!
- Е, до кофера!
Схватих да сам већ одавно у куферу.
Ето, додуше преко кофера, испричах шта ми је на души (и куфер ми пуши). Касно је, већ је између седам (на кофер) и осам (на куфер те носам).
Углавно', испричах. И, реко'.
- Кофер си реко'!
Нема коментара:
Постави коментар