...ноћи и дани после 24. марта 1999.

                          

Пише: Игор Ђурић

...„Рат много више људи осрамоти него што их поубија“. (Живојин Мишић, Време смрти)...

...пролећно предвече, били смо у дворишту испод породичне куће. Нешто смо чистили у башти, дете се играло, стари седели на хоклицама. Не могу рећи да је поподне било мирно јер мира одавно нисмо имали, поготову у последње време. Било је: тихо. А, онда су тишину пореметили пуцњи из суседног села Љубожде. Неколико рафала, па тишина, па онда интензивно пушкарање. Потрчали смо, увели дете у кућу. Ја сам онда узео пушку и изашао напоље. Пушио сам, седећи на степеницима, и ћутао. Путем су пројуриле чувене блинде (блиндиране газике) које је наш МУП добио из Белорусије као донацију у време санкција (што смо им после двадесет година вратили увођењем санкција). 
      Водила се борба, неко је донео вест. Није ни морао, чуло се као да се све догађа на пар стотина метара, а не на пар километара како је заиста и било. Рекох, било је пре тога тихо вече. Онда су почели да пристижу детаљи: у једној чајџиници седели су Србин полицајац и његов „пријатељ“ Албанац. Седели су, пили и разговарали. Онда је „пријатељ“ Албанац узео пушку која је била наслоњена уза зид, која је припадала полицајцу, и убио га властитим оружјем. Са том истом пушком, после тога, утекао је у своју махалу. Сада се тамо воде борбе. Ко против кога? То нико није знао. 
      Пар сати након описаног догађаја утихнуло је. Нездраво утихнуло. Тако бачиште (бачевиште) утихне кад се торовима у мрклој ноћи приближава медвед. Тишина пред ураган. Са телевизије су почеле да се преламају злокобне слике. Почело је бомбардовање. У почетку нисмо чули ништа. Буљио сам у небо. Ништа нисам видео. Тек касније, у току ноћи, чуо сам прве авионе, да не престанем да их слушам током седамдесет и кусур дана...

...ништа не видим на небу. Само из даљине, од стране албанских села чујем рафале. Шенлучењем прослављају почетак бомбардовања и рушења Србије...

...укључујем Си-Ен-Ен и гледам слике које се мењају. „Добродошли на велику светску позорницу“, као да чујем глас са екрана. А не чујем то, само ми се причињава. Ту станицу могу да гледам захваљујући сателитској антени коју сам купио средином деценије да бих могао да пратим шта се догађа у Београду, у време демонстрација због крађе гласова на изборима. Само сам једну лаж (РТС) заменио другом (Си-Ен-Ен). Она прва је макар била моја...

...сазнајем да су прве бомбе пале на Слатину...

...чудна је била та прва ноћ бомбардовања. Ја никако нисам могао да поверујем да се то стварно дешава?! Нисам могао да верујем да западне „демократије“ убијају Србе за рачун терориста?! Дуго сам гледао у небо. Оно, још, није ништа говорило. Није одавало то да нам се управо горе и одозго спрема катастрофа која ће уследити кад исто „проговори“. Вратио сам се у кућу и поново погледао телевизор. Свако је причао своју причу и сви су лагали. Сви су лагали!!! Једино смо ми знали истину: ми који смо те ноћи дрхтали, плашећи се за своје најближе и нејаке...

...прво јутро после прве ноћи бомбардовања није одавало да се нешто драматично дешава. Колико ме сећање служи: било је ведро и сунчано. Устали смо, ја и жена, дете је још спавало, и некако смо збрзано кренули на посао, прескочивши ритуално испијање кафе. Нисмо били сигурни шта треба да радимо? Ноћ смо провели будни, тек смо пред зору заспали кошмарним сном, са дететом између нас. Возећи према послу, држао сам аутоматску пушку на коленима. Супруга је у торби имала магнум 357.

Улице живахне, људи по њима, Срби и Албанци, некако вештачки раздрагани, ваљда су ових месеци ишчекивали бомбардовање као некакву катаклизму, па кад су јутрос устали а да нису ни чули авионе, сви изгледају срећно. То прво јутро смо још поздрављали и отпоздрављали једни другима, последњи пут. Као да смо прижељкивали да је све то један ружан сан и да ће уследити буђење са олакшањем. Буђење је већ уследило, било је касно да исправљамо међусобне брљотине. Код гласа разума није битно да ли ће доћи, већ када ће доћи. Кад га није било пре, неће га бити ни сада, кад бомбе падају и људи гину...

    ...У канцеларији управника поште чека ме позив за мобилизацију. Испоставиће се да је то мој последњи радни дан у Србији, до времена када ово пишем. Како је ко долазио на власт пре и после тога: отпуштао ме је са посла. Деведесетих Милошевићеви, после 2000. године ови што су свргнули Милошевића...

     ...обично ноћу утихне. Са неба се чују авиони али се тај позадински звук већ тада подразумевао – човек се навикао на њега. У тренутку кад осетиш да је звук престао, заболи те и уплаши та тишина. Повремено се од некуд чује јака детонација: то је негде пала бомба или ракета. Чуло се на почетку и шенлучење пијане војске, али је оно из дана у дан бивало све ређе и ређе, док није скроз утихнуло како нам је сплашњавао ентузијазам. Кад нека кућа гори у близини, ноћу, осетиш сенке које баца и ако их не видиш, а, чујеш како пуца цреп и тренутак када се иста уруши. Пред зору, кад су ватре догореле, пијани војници заспали а ноћни авиони отишли да би их касније заменили дневни, чује се само стока. Чује се топот коњских копита по асфалту, мукање крава које непомужене пужу по варошким сокацима, лавеж ситих и обесних паса који се боре за територију. Ако погледаш, у само свитање кроз прозор, учини ти се да је пао снег док не схватиш да је стадо оваца, без чобана, снуждено опколило јасен на раскрсници код Рибњачког брда...

     ...НАТО авиони су стално изнад нас. И сви мисле да баш њих виде и прате. Круже, испразне терет, а за њима стижу други. И тако цео дан (испресецан крстарећим ракетама). И тако сваки дан. Ми се шуњамо према селу које је било јако упориште терориста. Кажем било, јер су шарени пре пар дана то терористичко легло разбуцали и отишли даље а нас сада шаљу да видимо јел' ко остао. Већ тридесет и кусур година ту нема Срба и ако је пред рат 1941. године то било чисто српско село. Тај бункер од села је држало неколико хиљада добро наоружаних терориста који су западној штампи данима проглашавани за „голоруки народ и цивиле које сатире српска солдатеска“. Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема... 

...добијамо поуздане информације са границе према Албанији да наши саборци немају намере да се помере ни за педаљ уназад. Трпе велике притиске из ваздуха (НАТО), са земље (терористи, албанска армија и плаћеници) и из Београда (опозиција, невладине организације и круг двојке). И поред тога, не пада им на памет да се предају или, не дај Боже, побегну. А ови из НАТО баш све лепо испланирали. Почне лепо бомбардовање, пробије се граница, Србија капитулира, за два-три дана и готово. После тога се пуном снагом крене у „изградњу демократије“ на Космету, нико више не помиње Монику Левински: ма, да те види бог. 
      Али, увек се нађу неки Срби да све покваре. Зато и добијају оно што су заслужили: дрзнули су се да бране властиту отаџбину. Нама у другом ешалону (где такође трају непрестане битке и гине се), борба војске на граници подиже морал у овом новом Косовском боју. Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви (али се и заустављало надирање хорди). Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају) водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Пећи, Дечана и Гориоча. Не бране падобранци и њихови саборци из других јединица само границу. Они бране наше право да будемо људи. Они су својом битком одбранили право да то могу да чине и онима који данас у Србији пљују по њима: то је цена слободе за коју су се изборили...

САБОР И ИГРАНКА

  Пише: Игор Ђурић

                                         САБОР

 За Сабор су битне најмање две ствари: лепо време и саборско теше. Подразумева се да се не доводи у питање да је свако саборовање у суштини слављење неког свеца. За Сабор је, такође, важно и црквено или манастирско двориште. Остало се организовати да: продаја посластица, пива и сокова, по који рингишпил, хармоникаш и локални фотограф.

Временске (не)прилике су веома важне. Нема ништа од сабора кад пада киша. Покуша се како-тако и тада, али: не иде. Саборовање подразумева окупљање по лепом времену. Ако се и деси каква летња непогода она брзо прође и може да буде лепо освежење. Ипак, ако је облачно и пада киша од ране зоре: сабора неће бити. Остаће само тезге са слаткишима и корита са пивима на празној утрини јер, боже мој, предузимљиви трговци су се наместили на својим местима још синоћ или јуче поподне, заузимајући што боља места: а сад та киша поквари све.

За Сабор се чува или купује посебна одећа која се носи или тада први пут или само тада, и она се назива: „саборско теше“. Старији имају један комплет: одело са белом кошуљом и новом капом, који се облачи само за сабор, сахране и славе. Деца тога дана облаче нову одећу коју ће носити целе следеће године: до новог сабора. Гардеробу смо обнављали од сабора до сабора, најчешће око Велигданског сабора.

На саборима се пиво хлади у коритима. И сокови. Али, пиво је најбитније. Сокови су ту да почастимо сестре или симпатије, али се то ретко догађало. Чувало се то мало цркавице за пиво. На пиво се не иде одмах, чим се стигне. Дуго шацујеш са ким ћеш да одеш. Ипак, није то мала ствар. Вода је била сам по себи хладна али је било „предузетника“ који су ноћу ишли у планину, узимали снег и лед из сметова, товарили магариће, да би ујутро пиво било у леду хлађено.

Виспренији и боље организовани сабораши сами донесу послужење и пиће, онако за целу породицу и по којег рођака или комшију. Они, онда, рашире ћебе или чаршав у порти манастира или на каквој ливадици повр' истог, па на ћебе поређају печену кокошку, младога сира, гибаницу и које кувано јаје а из флаше се сипа ракијица у једну чашу из које сви наизменично пију. Кад прође ко-год познат а драг сви са ћебета машу и вичу: „Ајде, ајде!!!“. Ако је на ћебету гужва онда деца устају да пусте придошлицу.

На саборима долазе и разни мешетари и шибицари да узму наивном свету последњу пару. Је ли неко некад видео да је неко и некад пребацио металну алку преко грлића флаше на који је накачена највећа новчаница која је тада у оптицају?! Је ли неко и некад добио на импровизованој лутрији где су на мушеми исписани бројеви а рулет је био мали да би могао да се сакрије под мишку кад наиђе „народна“ милиција?! Је ли неко и некад пропустио да прати млади и заљубљени пар који се управо упутио пут шуме у наивну љубавну авантуру?! Је ли неко икада прескочио да пре сабора запали свећу у цркви и целива икону?! Није се, додуше, нико ни откачио са рингишпила да би видели колико ће да одлети, мада смо сви размишљали о томе.

Многе девојке се са Сабора нису вратиле родитељској кући а ни многи момци нису дошли сами. Само би се сутра по сокацима чуло: „Побегла са сабора...“. Онда следи све редно: мирење, свадба... Некад је девојкин отац тврдоглав па неће одма' да се мири: „држи љутњу“. Потраје то и до унучића. А после се све заборави. Такви бракови испадну најбољи. Сад, шума изнад саборишта није увек спајала људе у брак. Због те шуме су неки бракови и пропали а неки би сигурно да се прочуло.

Прав вам стојим, ни улазак у Европску унију не може да надокнади изостанак једног доброг саборовања у младости. Више вреди једно млако пиво из корита у младости него данас бела шенген виза. Један пољубац, невин и невичан, девојке из оближњег села вреди више него сви приступни фондови овога света. Само то људи не знају пошто сазнају кад се више нема времена ни за шта.

Једном је милиција послала провокаторе на Сабор не би мало обуздала „верска окупљања“ јер, боже мој, религија је опијум за масе. Провокаторима није било тешко да испуне свој наум са пивом и ракијом подгрејаним саборашима и дошло је до туче. Било је разбијених флаша и глава: милицијских и саборашких. Стигла су, у међувремену, појачања и једнима, и другима. Многи су ухапшени. Народ се ускомешао и побунио. Почео је да се окупља. Приведени су убрзо пуштени. На збору грађана у сали општине народ је говорио о неправдама а функционери су се трудили да смире страсти. Тада је изговорена и чувена реченица: ''Другови, има овде неки што се само пиљкају и турају жишке, али ми ћемо све то у записник: цакара-цакара...''. Ипак, Сабор је тада победио. Била је то прва мини-народна револуција на овом делу Балкана.

Најважнији и најпосећенији сабор у нас био је онај Госпојински на крају лета, у Гориочу. То је био крешчендо летњих активности. После њега се студенти спремају пут Београда, ђаци за школу а рођаци са стране са пуним зембиљима и теглама назад одакле су дошли. Тај сабор се углавном завршавао игранком у Истоку, избором лепотице вечери, којом тучом пијаних ђилкоша и одласком кући у рану зору. А Исток је био свеж, чист и леп у рану летњу зору. Данило Николић у „Власницима бивше среће“ пише: „Свакога јутра, кад се сунце склони иза високих Проклетија, кад град падне у светли сумрак, а сва Метохија, докле око допире, до нејасних брда изнад Ораховца и, лево, до Истока и Ракоша, сва у пурпуру...“. Тај исти Исток би после Госпојина дана бивао миран, тих и пуст.

Затим, окупљали смо се и на Ускршњи сабор - Велигдански, исто у Гориочу, али би он бивао посећен: како кад. То је зато што је Ускрс углавном падао мимо распуста а Исток је био град који је имао више својих становника напољу него у њему самом.

                                                      аутор текста: први с лева

Ту је и ноћно саборовање код цркве Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока: Крсти. Иду литије око цркве преко дана а коло око цркве увече. На Крсте нам долазе гости из околних села и других градова а ми им ту посету узвраћамо на њихове.

Комунисти, не би лењи, па и они направише доста добар сабор. За 2. мај код „доње школе“ (имали смо у Истоку „доњу“ и „горњу“ школу) се увек окупљало највише људи.

Саборовали смо и уочи Ђурђевдана на Извору и то барабар са Циганима и Шиптарима.

Некако смо и четвртак рачунали као мини-сабор, у најмању руку: вашар. Четвртак код нас у Истоку пада тачно у дан. Није као код неких других, рецимо Пећанаца где је падао у среду. Четвртком је у Истоку бивао пијачни дан. Сјате се људи са свих страна да тргују: продају или купују. Тога дана, у исто време, на истом месту, тик један уз другога одржавали су се обични и сточни пијац – па су гужве бивале велике, увек. Да, на периферији једног и другог пијаца (који су, у ствари, били једно те исто) продавала су се и дрва, креч, песак, грађа, другим речима: све. На обичној пијаци: поврће, воће, сир, кајмак, јаја, жито, занатски производи, касније и шверцована гардероба и роба. На сточној: бикови, свиње, овце, кокошке...

И остали у вароши добро су пролазили тога дана: ћевабџинице, продавнице, кафане. Било је гужве у општини, болници, суду, пошти. Ко је шта имао да завршава из околних села: остављао је то за четвртак. Источани су имали тога дана највише гостију и путника намерника (мада нам то они нису признавали пребацујући нам да више волимо да се гостимо него да угостимо). После пијаце се сврати код рођака или пријатеља, на чашицу ракије, кафу, ручак, понекад и: телефон.

Четвртак се у Истоку још звао и „љубавни дан“. Не треба објашњавати зашто је то тако кад су конотације и више него јасне. Девојке и младићи из околних села долазили су тај дан у Исток иако нису имали никаква посла. А ми смо их чекали: начекерили би се на сред центра и чекали. Онда би добацивали девојкама, цоктали језиком или звиждали за њима. Ако су саме. Ако су са браћом онда би их само погледали испод ока. Оне су се трудиле да тога дана обуку оно најбоље што имају, до испред Истока би дошле у опанкама или гуменим чизмама а онда би ту обукле неке лепе ципеле или чизмице а опанке би сакриле у неки плот да их сачекају при повратку (ово је неправедна урбана легенда о тим прелепим девојкама). Тада је настала чувена реченица изговорена у љутини и љубоморном бесу а кад би нас одбила нека од тих лепих девојака: „Крије опанце по плоту а овамо ми изиграва госпођу!“. У ствари, нису те девојке биле госпође: биле су племкиње најчистије крви, неискварене, вредне, чисте и лепе.

                            

                                     ИГРАНКА ДО ЗОРЕ

 Никад: диско. Увек: игранка.

„Оћемо вечерас на игранку?“ – било је сувишно питање у Истоку моје младости. Па наравно, ко неће?! - а под условом да је млад, прав и уз брдо брз?! Пешачили би километре и километре да би стигли до неког села где се одржава игранка и исто толико преваљивали назад враћајући се у ситне сате праћени лавежом уморних паса и кукурикањем сањивих петлова (од којих ће неки због тога сигурно завршити у лонцу). Између доласка и повратка неуморно смо играли „чачак“ и „моравац“, а у паузама када се хармоникаш одмарао, играли смо и: „бит“ – диско или porn music (како ју је називао мој пријатељ Метју из Квинса). И: пили пиво. Понекад се опили, па се и потукли. Добили батина, није било ни без тога.

Ипак, туче су најчешће избијале кад локални гелиптери не би хтели да плате карту или око тога ко ће да води коло. Није свако могао да буде ни кец а камоли коло да води. А, то је била ствар престижа и многи су волели да буду коловође. Не дао ти бог да почнеш друго коло а једно се већ води и коловођа заплиће ногама све у шеснаест, све забацујући главу, онако ђилкошки, у страну.

Туче на игранкама нису биле опасне и крволочне (не по данашњим мерилима) јер се „раздвајало“. Постојала је институција „раздвајања“. Чим севне нека песница сви около скоче да раздвоје завађене стране. Постојало је додуше и курвинско „раздвајање“ када те онај што те кобајаги раздваја удара мучки док те држи и гура. Око девојака су се ређе тукли конкуренти јер је то било срамота. Шта има да се бијеш са неким због девојке. Лакше је њој да опалиш шамар ако те не слуша или шврља. Али су се зато међусобно тукла браћа и родбина девојака са претендентима да буду момци истих. Због тога се водило рачуна је ли девојка која те интересује дошла са родбином или сама. Ако је ово прво у питању онда је требало извести грдне маневре како би је нека другарица извукла у мрак и довела на виђење. Зато се удварање почињало неприметно: погледима, миговима и поздравима преко другарица. Понеко би „попио“ и анонимни колац преко леђа. Пошаљу му поруку као да га нека девојка чека на неком мрачном месту, мученик се обрадује али кад стигне на наречено место уместо врелог пољупца добије колац по леђима из мрака и јасну поруку шта се мисли о његовим љубавним плановима.

Постоје обичне игранке и „Плаво вече“. Обичне су оне које  се одржавају редовно, једном или два пута седмично а „Плаво вече“ се организује у специјалним приликама о великом празнику: државном или верском. Ко му и због чега надену такво име - нисам успео да докучим. Претпостављам да се од некуд то чуло па се само преузело. За „Плаво вече“ су карте нешто скупље а гужве су, по правилу, веће. Тада се бира најбољи плесни пар, најбољи играч и, наравно: мис вечери. „Мистер вечери“ се није бирао – сви би му се, наиме, смејали. Понети титулу „Мис вечери“ на „Плавој вечери“ аутоматски је значио скок рејтинга дотичне девојке. Она би одма' почела „на високо да бури“ а момци би се ломили око њене наклоности.

Испред сале, где би се одржавала игранка, а то је обично била школа или месна заједница по селима или домови културе по већим местима, продавала су се пива и сокови. Обично се, као и на саборима, хладило у коритима пуним воде. Главни фрајери су били они који би цевчили пиво целе вечери и испод ока меркали шта се догађа около. Већина таквих би ретко и улазила на игранку или би ушли тек пред крај да одиграју опроштајно коло. После поноћи се карте више не би наплаћивале и могао је да уђе ко хоће.

Они што су у то време имали аутомобиле: волели су да седе у колима и гледају шта се дешава испред. У ствари су показивали свој статус. Тада је настала чувена реченица упућена некој чори на игранци: „Ајде да седимо у кола“. 

Ономе коме се посрећи да нађе девојку највећи је проблем представљао како да се неопажено искраде у мрак са њом. Кад се успе у томе онда се такви парови враћају из мрака тек пред крај игранке врло често одвојено или једно поред другога али потпуно незаинтересовано: као, случајно су се срели. Били би румени у лицу и озарени. Она би се видно срамила а он би још видније био поносан. И да поједе батине исплатило би се: заљубљен је до ушију, не би ни осећао бол.

Некада би се на игранци пустио и плес. Ретко би се ко приватио плеса, а, и кад би се то догодило имали би храбрости да плешемо само са рођакама или комшиницама. Са оним девојкама са којима би волели да се стиснемо - већ је ишло теже. У таквим ситуацијама се добијало много „корпи“ јер су девојке редом одбијале све молиоце за плес (углавном речима: „Јел'  мислиш да сам курва?“). Тада доживите највећи блам на игранци: обично мораш да прођеш од краја до на крај сале, која је у том тренутку празна јер су се сви повукли до зидова а како би ослободили простор за потенцијалне плесаче, сви те гледају док тако ходаш врло несигурно, па онда помно прате како ће се завршити твоја авантура са плесом. Пошто у већини случајева добијеш „двојку“ тада треба да се вратиш на своје место истим путем, овога пута испраћен смехом и подјебавањем присутних. Девојка је поносна што ти је дала „љинге“ а остале се смејуље мислећи у себи „да ти тако и треба кад молиш ту гуску за плес“. Ето зато смо избегавали да тражимо игру, а, и кад би нашли девојку не би смели јавно да плешемо са њом. Дешавало се да музика за плес свира а да нико не плеше, па после неколико минута онај што „пушта“ музику (нисмо имали појма шта је то диск-џокеј) промени и пусти некаквог народњака и у исти мах би се сви хватали за руке и играли.

Дешавало се, као и на саборима, да нека девојка „побегне“ са игранке. Онда би морала да се разбуди породица младожење, па ако је млада по вољи: пуца се и пије, а ако „не пуни око“, у љутњи се чека јутро да се штета исправља. Не спавају ни родитељи побегуље, брину што је нема мада сумњају шта је у питању јер нису баш ни они слепи и луди, нешто се кувало и мувало, а отац само понавља жени: „Кад сам ја говорио, ти си викала ''пусти дете'', ето ти сад!!!“.

Кад дође неко непознат на игранку, поготову кад се установи да је из великог града, онда сви присутни буље у њега или њу. Девојке су биле слабе према таквим момцима, док су се локални момци углавном плашили да приђу велеградским дивама.

            Кад се девојка у'вати у коло до тебе: то је добар знак. Када ти не дозволи да се ухватиш до ње (него чврсто држи руку) и то је знак: само не добар. Ти се наравно правиш невешт, па се ухватиш до другога (или, још боље: до друге) као да ти није била намера да се хваташ до оне што те није пустила, већ је то било више случајно, па те и не погађа што ниси пуштен. Али зато, кад се ухватиш до оне која ти се свиђа онда не пушташ више никога ту: пробају многи али ти држиш њену руку тако чврсто да би је пре сломио него пустио неког клипана да ти прекине коло. (Тако је мој отац својевремено, док је био млад, играјући коло поред моје мајке једном официру који је пробао да се ухвати између њих рекао следеће: „Немој да се 'ваташ на воз за који немаш карту“). Ако се, пак, девојка и други пут исте вечери ухвати у коло до тебе (и она, као, случајно) ствар је већ озбиљна и треба размислити шта ваља даље чинити. Прво што ти падне на памет је обично то да је позовеш, у четвртак, у Исток да се видите. Четвртком је у Истоку пијаца па је то као неки сваконедељни мини сабор. Ко је имао шта да заврши, завршаваће у Истоку углавном тога дана.

За игранку обучеш најбоље што имаш. Ту нема калкулисања. Девојке које долазе из суседних села и које пешаче добар део пута, обично долазе у патикама (прошло је време опанака) које непосредно пред салу сакрију а из кесе изваде најбоље ципеле које имају (углавном и једине) и тако се у великом стилу појаве на игранци. О стиловима облачења и компонованим бојама нећу овом приликом. Нећу уопште јер не желим да кварим романтичну ноту мога приповедања.

Постојали су и они које су волели да „кваре игранке“. Поготову је то била конкуренција из другога села. Такви дођу са намером да направе гужву и да дотична игранка испадне на лош глас. Наравно, организатори су се трудили да то осујете, или, макар, да врате истом мером кад им се за то пружи прилика.

Најбоље игранке се одрже после каквог летњег сабора. Тада је на сцени целодневни програм. Преко дана на сабор, поподне у кафану, увече: игранка. Било је много пијаних тога дана али би их велика маса апсорбовала па нису толико долазили до изражаја – колико су могли и хтели.

Програм игранке би био подељен на неколико блокова музике. Пуштала се музика са разгласа и свирао би хармоникаш уживо. Не морам ни да поменем да је ово друго било много популарније. Хармоникаш је свирао кола: чачак, моравац, жикино или неку песму уз коју се игра Није се, међутим, мрштио и кад би неко наручио песму, наравно и при томе тури нешто на хармонику. Хармоникаши су били веома популарни међу народом и девојкама. Сматрани су за добре прилике и људе који својим занатом имају обезбеђену егзистенцију. Гитаристе и осталу музичку боранију већина је држала за будале и губитнике.

Неки би пробали да уђу на игранку кроз прозор и да на тај начин не плате улазницу. Успевало би то али веома ретко. Морао би неко од „твојих“ прво да уђе са картом, регуларно, и да ти после отвори прозор и прихвати те како би се попео. То је било тешко извести у препуној просторији димензија „пет са пет“, јер већина сала и није била већа. Због тога се некада стварао осећај неописиве гужве и када је унутра бивало педесетак људи.

Ови што су долазили и одлазили на игранке пешке увек су то чинили у већим групама: сви који иду из тог села, или насеља, скупе се и иду заједно. Тако су родитељи једино и хтели да пуштају женску децу.

Једном сам био на једној игранци у неком селу под планином где су бабе, тетке и мајке седеле на хоклицама по рубовима сале и плеле чарапе док су њихове штићенице играле. Довеле су ћерке и унуке на игранку али их чекају ту да би их и вратиле кући. Пошто је сала била обложена ламперијом постојала је реална опасност од пожара. Зато се после одређеног времена са бине огласио један омладински активиста речима: „Утуљите цигаре се ћемо да батаљишемо игранку“.

 

 

 

Један обичан школски дан у Метохији...

 Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 

Пише: Игор Ђурић

Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

*

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ "ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ"