Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

   


Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до  Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер  (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

Останимо народ "бесплатног ручка"!

                                                        

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).
Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.
Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.
Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.
Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.
Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:
„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.
И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.
„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.
„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.
Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?
Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.
Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!
И, зато:
Пиће за целу кафану!

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a