Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и не одемо тамо где смо кренули).
Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.
Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца.
Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.
Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.
Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:
„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.
И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.
„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.
„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.
Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.
Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?
Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.
Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!
И, зато:
Пиће за целу кафану!
Нема коментара:
Постави коментар