Кроз оптику, на крсту, имали смо
често јелена, најчешће негде око плећке, зависило је само од трзаја где ће се
зрно зарити. Свеједно, колико год да је било одступање: био би готов.
Али јелен није био наш, или мој, чак
и оног трена када би се стровалио на земљу, мртав пре него је и додирнуо тло. Метак
је био, ударна игла и каписла – исто тако. Звук, брзина, мирис запаљеног
барута: све! Само јелен није. Јелен и његова смрт били су своји.
Такво је време било. Ловили смо: ко
је шта стиг'о. Углавном безуспешно, иако само ловили подло и крајње неспортски.
Лов је био неограничено и стално отворен и дозвољен. Ловина није имала никаквих
права.
У том брлогу зла и блата, јелена убрзо
није више ни било. Тек по неки лишајем и болешћу начет лопатар, стар и
изнемог'о, којему је смрт била награда и вредан поклон. Били су ловина вредна
презира, срамота за свакога ловца.
Ловили смо све до онога трена када
смо схватили да више нисмо ловци него смо постали плен. Да би преживели морали
смо почети ловити: ловце. Тек тада смо постали слободни!
Нема коментара:
Постави коментар