Љубио сам Зору на Извору

                        

Пише: Игор Ђурић

(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ" H - F#7)

Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.

Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.

E - F# -H

Од Извора тече вода ладна

Па низ поље до Лугова

Поточара на мушицу тад се јавља

И гладне свиње из обора

Љубио сам Зору на Извору

Пратили ме са Радом у Грабља

Крио сам се Крстаном око неких међа

И добио колац у леђа

У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви. Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....

Јурила ме браћа и ујаци

Од Дубраве до Синајских шљивика

Керови ме пратили ко верни рођаци

Све од Граба па до Кореника

Већ сам матор глава ми је бела

А ко јуче бејах момак млад

Ожених се с девојком из рођеног села

Слатком као бостан млад

Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....

Газио сам Исток воду 'ладну

Да потерам своју љубав врелу

Подворио нисам мајку јадну

Ал' Гордану волео сам целу.

Газио сам, газићу и газим

Мазио сам, мазићу и мазим

Љубио сам док се љубит дало

Данас схватам: љубио сам мало.

Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.

Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....

Колико је Исток вода ладна

Колико су усне њене вруће

Тол'ко ми је сада судба гадна

Што ме нема око њене куће

Нег' и она ко чувена Цвета

Свакодневно мојом кућом шета

Подворава са мном мајку јадну

И проклиње Исток воду 'ладну.

*
Опрема текста: уља на платну Горана Пешића