...ноћи и дани после 24. марта 1999.

                          

Пише: Игор Ђурић

...„Рат много више људи осрамоти него што их поубија“. (Живојин Мишић, Време смрти)...

...пролећно предвече, били смо у дворишту испод породичне куће. Нешто смо чистили у башти, дете се играло, стари седели на хоклицама. Не могу рећи да је поподне било мирно јер мира одавно нисмо имали, поготову у последње време. Било је: тихо. А, онда су тишину пореметили пуцњи из суседног села Љубожде. Неколико рафала, па тишина, па онда интензивно пушкарање. Потрчали смо, увели дете у кућу. Ја сам онда узео пушку и изашао напоље. Пушио сам, седећи на степеницима, и ћутао. Путем су пројуриле чувене блинде (блиндиране газике) које је наш МУП добио из Белорусије као донацију у време санкција (што смо им после двадесет година вратили увођењем санкција). 
      Водила се борба, неко је донео вест. Није ни морао, чуло се као да се све догађа на пар стотина метара, а не на пар километара како је заиста и било. Рекох, било је пре тога тихо вече. Онда су почели да пристижу детаљи: у једној чајџиници седели су Србин полицајац и његов „пријатељ“ Албанац. Седели су, пили и разговарали. Онда је „пријатељ“ Албанац узео пушку која је била наслоњена уза зид, која је припадала полицајцу, и убио га властитим оружјем. Са том истом пушком, после тога, утекао је у своју махалу. Сада се тамо воде борбе. Ко против кога? То нико није знао. 
      Пар сати након описаног догађаја утихнуло је. Нездраво утихнуло. Тако бачиште (бачевиште) утихне кад се торовима у мрклој ноћи приближава медвед. Тишина пред ураган. Са телевизије су почеле да се преламају злокобне слике. Почело је бомбардовање. У почетку нисмо чули ништа. Буљио сам у небо. Ништа нисам видео. Тек касније, у току ноћи, чуо сам прве авионе, да не престанем да их слушам током седамдесет и кусур дана...

...ништа не видим на небу. Само из даљине, од стране албанских села чујем рафале. Шенлучењем прослављају почетак бомбардовања и рушења Србије...

...укључујем Си-Ен-Ен и гледам слике које се мењају. „Добродошли на велику светску позорницу“, као да чујем глас са екрана. А не чујем то, само ми се причињава. Ту станицу могу да гледам захваљујући сателитској антени коју сам купио средином деценије да бих могао да пратим шта се догађа у Београду, у време демонстрација због крађе гласова на изборима. Само сам једну лаж (РТС) заменио другом (Си-Ен-Ен). Она прва је макар била моја...

...сазнајем да су прве бомбе пале на Слатину...

...чудна је била та прва ноћ бомбардовања. Ја никако нисам могао да поверујем да се то стварно дешава?! Нисам могао да верујем да западне „демократије“ убијају Србе за рачун терориста?! Дуго сам гледао у небо. Оно, још, није ништа говорило. Није одавало то да нам се управо горе и одозго спрема катастрофа која ће уследити кад исто „проговори“. Вратио сам се у кућу и поново погледао телевизор. Свако је причао своју причу и сви су лагали. Сви су лагали!!! Једино смо ми знали истину: ми који смо те ноћи дрхтали, плашећи се за своје најближе и нејаке...

...прво јутро после прве ноћи бомбардовања није одавало да се нешто драматично дешава. Колико ме сећање служи: било је ведро и сунчано. Устали смо, ја и жена, дете је још спавало, и некако смо збрзано кренули на посао, прескочивши ритуално испијање кафе. Нисмо били сигурни шта треба да радимо? Ноћ смо провели будни, тек смо пред зору заспали кошмарним сном, са дететом између нас. Возећи према послу, држао сам аутоматску пушку на коленима. Супруга је у торби имала магнум 357.

Улице живахне, људи по њима, Срби и Албанци, некако вештачки раздрагани, ваљда су ових месеци ишчекивали бомбардовање као некакву катаклизму, па кад су јутрос устали а да нису ни чули авионе, сви изгледају срећно. То прво јутро смо још поздрављали и отпоздрављали једни другима, последњи пут. Као да смо прижељкивали да је све то један ружан сан и да ће уследити буђење са олакшањем. Буђење је већ уследило, било је касно да исправљамо међусобне брљотине. Код гласа разума није битно да ли ће доћи, већ када ће доћи. Кад га није било пре, неће га бити ни сада, кад бомбе падају и људи гину...

    ...У канцеларији управника поште чека ме позив за мобилизацију. Испоставиће се да је то мој последњи радни дан у Србији, до времена када ово пишем. Како је ко долазио на власт пре и после тога: отпуштао ме је са посла. Деведесетих Милошевићеви, после 2000. године ови што су свргнули Милошевића...

     ...обично ноћу утихне. Са неба се чују авиони али се тај позадински звук већ тада подразумевао – човек се навикао на њега. У тренутку кад осетиш да је звук престао, заболи те и уплаши та тишина. Повремено се од некуд чује јака детонација: то је негде пала бомба или ракета. Чуло се на почетку и шенлучење пијане војске, али је оно из дана у дан бивало све ређе и ређе, док није скроз утихнуло како нам је сплашњавао ентузијазам. Кад нека кућа гори у близини, ноћу, осетиш сенке које баца и ако их не видиш, а, чујеш како пуца цреп и тренутак када се иста уруши. Пред зору, кад су ватре догореле, пијани војници заспали а ноћни авиони отишли да би их касније заменили дневни, чује се само стока. Чује се топот коњских копита по асфалту, мукање крава које непомужене пужу по варошким сокацима, лавеж ситих и обесних паса који се боре за територију. Ако погледаш, у само свитање кроз прозор, учини ти се да је пао снег док не схватиш да је стадо оваца, без чобана, снуждено опколило јасен на раскрсници код Рибњачког брда...

     ...НАТО авиони су стално изнад нас. И сви мисле да баш њих виде и прате. Круже, испразне терет, а за њима стижу други. И тако цео дан (испресецан крстарећим ракетама). И тако сваки дан. Ми се шуњамо према селу које је било јако упориште терориста. Кажем било, јер су шарени пре пар дана то терористичко легло разбуцали и отишли даље а нас сада шаљу да видимо јел' ко остао. Већ тридесет и кусур година ту нема Срба и ако је пред рат 1941. године то било чисто српско село. Тај бункер од села је држало неколико хиљада добро наоружаних терориста који су западној штампи данима проглашавани за „голоруки народ и цивиле које сатире српска солдатеска“. Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема... 

...добијамо поуздане информације са границе према Албанији да наши саборци немају намере да се помере ни за педаљ уназад. Трпе велике притиске из ваздуха (НАТО), са земље (терористи, албанска армија и плаћеници) и из Београда (опозиција, невладине организације и круг двојке). И поред тога, не пада им на памет да се предају или, не дај Боже, побегну. А ови из НАТО баш све лепо испланирали. Почне лепо бомбардовање, пробије се граница, Србија капитулира, за два-три дана и готово. После тога се пуном снагом крене у „изградњу демократије“ на Космету, нико више не помиње Монику Левински: ма, да те види бог. 
      Али, увек се нађу неки Срби да све покваре. Зато и добијају оно што су заслужили: дрзнули су се да бране властиту отаџбину. Нама у другом ешалону (где такође трају непрестане битке и гине се), борба војске на граници подиже морал у овом новом Косовском боју. Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви (али се и заустављало надирање хорди). Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају) водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Пећи, Дечана и Гориоча. Не бране падобранци и њихови саборци из других јединица само границу. Они бране наше право да будемо људи. Они су својом битком одбранили право да то могу да чине и онима који данас у Србији пљују по њима: то је цена слободе за коју су се изборили...

ЛЕЊИР КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА ''ПОБЕГНЕ'' ИЗ ИСТОКА

 

Пише: Игор Ђурић

19. октобар, 2005

Случај комедијант. Случај трагичар.

Случај се поигра некада са нама или је то судбина? Можда и нешто треће?

Скоро ништа човек не може да предвиди. А, може и много. Али предвидљиво зна да буде неважно - на крају увек испадне неважно.

И онда: један детаљ, једна слика, поврати давно заборављене догађаје. Они су били увек ту, са тобом, у твојој глави али ти их ниси био свестан, и то је оно што плаши човека.

Бежали смо од смрти. Није тада човек много размишљао о материјалном. Ја макар нисам - многи јесу. Али ти многи, који јесу, нису свесни своје хендикепираности, чим су животе својих најближих подређивали материјалном. Ја нисам размишљао о материјалном, само ми је пред очима стајала граница са такозваном ''ужом'' Србијом која је тада симболизовала безбедност за моје најмилије.

Али неке ствари, неки предмети из Истока, и из мог претходног, и бившег живота, стигле су са мном, случајем или махнитим стањем духа, и ја их гледам и по нечег се присетим. Опет, по некад их посматрам и равнодушан сам према њима. Ауто сам продао. Југо 45 који нас је довео, часно и поштено је одслужио своју мисију. Никога нисмо молили да нам пребаци дете и он је за нас био и остао херој. Ту је још и по неки комад гардеробе, један портабл телевизор (јебо ме он, где сам га и носио, ваљда сам на њему хтео да видим где сам стигао, кад сам већ на њему видео да треба да кренем - боље да сам место њега понео неку књигу) и, тако, још пар ситница углавном оних који су се случајно задесиле у ауту (два канистера бензина, алат, храна за неколико дана (воде преко Мокре Горе има колико хоћеш)).

Да, ту је један панасоников телефон који сам купио (ишао за њега у Пећ) мало пре рата и на којег сам био врло поносан јер сам могао да га носим по комшилуку и правим се важан. У колима се нашао и мој фото апарат, којег сам купио годину дана пред рат, половног, од локалног фотографа Албанца. Понео сам и ресивер од сателитске антене (опет Пећ), исте оне коју сам купио у време протеста опозиције у Београду, огорчен што државна телевизија не јавља ништа о томе (јебали ме и државни и ''независни'' и страни медији, усрећили су ме и једни и други: редом). Наравно, нисам успео да убедим своје нове комшије: то око куповине истих. Око речи ''куповина'', у то време, они су стављали наводнике - не без разлога. Не замерам им.

Понео сам и своје оружје (и дозволе, да уштедим труд сикофантима и пореској управи) и оружје које сам добио од државе - аутоматску пушку М70 и борбени прслук са пет оквира (и, то, да олакшам неком од среских шпијуна вратио сам држави и имам потврду), лична документа, тапије и фотографије, два уља на платну, нешто мојих списа. Књиге су остале. Било их је много а ја нисам хтео да их доводим у неравноправан положај издвајајући неке: желео сам да све заједно поделе исту судбину. Ни икону Светог Ђорђа нисам скинуо са зида. Као кућни светац и бранитељ моје породице он је морао да остане и брани: колико може.

Али све ово пишем због једног предмета који сам пронашао, ту...... скоро..... а, за који сам заборавио да постоји и пре двадесет - тридесет година, и који свакако свесно не би нашао места у скученом гепеку поменутог ''југа''. Милисав, мој отац, понео неке своје свеске и дневнике. У једној од њих, вероватно као маркер, нашао се и један стари дрвени троугао. Школски, ђачки троугао, из основне школе.

Игром случаја, ето, а не намере, тај троугао се спасио ватре.

Сав је стар, искрзан и ишаран - данас. На њему је хемијском оловком уписано, угравирано, по дужој страни латиницом име старијег брата, јер је вероватно троугао прво припадао њему. По тадашњем систему, књиге и прибор су прелазиле са колено на колено, па је тај троугао дошао до мене и ја сам одмах убележио са супротне стране такође латиницом: своје име. Тек да се зна. Троугао је био квалитетан. Тада је стандард би релативно добар. На њему пише ТРИСО (латиницом) па бројеви 831-1 што је вероватно каталошки број.

Сећам се тог троугла. Других се не бих сетио, овога се ето сећам. Он ме враћа у дане детињства. Дивим му се више сада, него онда. Дивим му се јер је храбар и паметан, а то је доказао самим тим што је неприметно успео да се нађе у вредном избегличком пртљагу. Успео је да нас превари и заузме део скученог бежанијског простора за пртљаг.

Сећам се, уз помоћ њега, хладних учионица, једне пећи на угаљ, у ћошку, која се скоро никада није ложила, катраном преливеног пода учионице, расклиматаних клупа и скамија (још су по негде биле и оне старе предратне дрвене скамије), лепог парка испред школе, строгих наставника и њихових прутова, и часова физичког на којима смо само и увек играли фудбал. Тај лењир је сведок мог бурног пубертета, мог балављења за девојчицама, комплекса што ми не иде увек баш најбоље, мојих жалопојки због великог носа и клемпавих ушију. Он је сведок и добрих оцена које сам добијао.

Сећам се блатњавог дворишта, редова кад треба да се уђе у школу, Шиптара са којима нисмо могли очима да се гледамо (што да се лажемо, само зарад политичке коректности?!), па онда туча Срби - Шиптари, фудбала Срби - Шиптари, да би на крају стигло до рата Срби - остатак света и Шиптари.

Пролећа се сећам - кад је најтеже бити у школи, кад све буја и сунце засија а ти мораш да седиш у прашњавој учионици. Био је и троугао тада са мном, и њему се ишло напоље, јер је био мој друг. И остао је са мном, чини се из ове перспективе: до краја.

Ето, није ме издао мој троугао, у мору издаја.

Озбиљно размишљам, и сумњам у њега, да ће успети да се ушуња и у пртљаг новог сељења и одласка у Америку. Препреден је и већ све зна, прошао је свашта и сналази се свуд подједнако добро. Мотрићу крајичком ока на њега али сумњам да ће бити користи од тога.

 Он је мој друг. Веран и одан.

ИСТОЧКИ БИОСКОП

                                          

                                                                   Зграда биоскопа

         Пише: Игор Ђурић     

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.

Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6. фебруара 1954. године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагандне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини Источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954. године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. 

У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте Источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.

Биоскоп је радио у старој згради Соколског дома, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. године. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. 

Знам, међутим, када је набављена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4. децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16. априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.

Биоскоп се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956. године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.

                                              Мађарица (негде у Истоку)

Будућа биоскопска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7. јула, те године, дају приредбу у Србици. 25. јула у Бањи Илиџи а 27. јула у Дечанима. 18. јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26. јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. 

                                                        КУД Прва светлост

Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. 

Следеће године, тачније 18. маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се.

У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28. марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18. априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.

Следеће, 1954. године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Па, 1955. године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29. јуна 1955. године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 

1962. године, 25. августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а Источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. 

Одушевљење Источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазвано чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак Мађарица уздрмао учмалу средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су мирисале на штрудлу и њихале су се источким улицама као лађе не обазирући се на непријатељске погледе источких жена.

       

                                                 Љуша чита новине на центру (потпуно небитно за ову причу)

                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. 

Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишом везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.

Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.

Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).

Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.

И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.

                                                               Плакат за филм Горки пиринач

Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.

Свако време је имало своје филмове.

Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом оријенталних језика.

                                      Школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.

Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.

Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.

Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.

                                                         Музика из индијског филма Сети се моје песме

Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.

Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.

То је био наш биоскоп.

Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.

Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.

Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.

Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.

Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.

На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.

                                                                              Нови Дом културе

Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.

                                                           Текст објављен у Хвосну 2006. године

Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.

Један обичан школски дан у Метохији...

 Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 

Пише: Игор Ђурић

Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

*

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ "ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ"

Rahat lokum или праведни „рат“!

 

Пише: Игор Ђурић

У Метохијском Подгору говорило се:

„Седи рат“. (Буди миран)

„Не може човек рат да буде од њега“. (Не може човек миран да буде од њега)

„Остави ме рат“. (Остави ме на миру)

Тамо је код нас био „рат“ био мир, кад си „рат“ онда си миран (вероватно смо временом скратили турску реч rahat – удобан, миран, опуштен; rahat lokum буквално значи: опуштено одушевљење).

Тако нам је место и окружење било. Није то ни чудно, за народ који спава „као заклан“ а правду не тражи већ је „истерује“ на суду. Никад није било довољно мира ("рата") да би нас евентуална промена онеспокојавала. 

Срби и Руси су несрећни народи јер се плаше мира а плаше се из разлога што су њихови непријатељи стално у рату против њих!

И кад смо били "рат" од Албанца и у миру са њима: они су стално ратовали против нас, овако или онако. Најлакше нам је било кад су ратовали оружјем!

Свеједно је: рат или мир, ми „рат“ нисмо остављани од својих комшија и вазда неких њихових помагача са стране. И кад би смо хтели ратом да постигнемо да макар мало будемо „рат“ од њих, онда би увек исти душмани са стране заскакивали на наш врат, рушећи нам ратом „рат“, вршећи преврат у корист наших ратних непријатеља. Узели ба нас наврат! („Наврат ме узео“ – учинио ми лоше, довео ме у лошу ситуацију).

Да ли ћеш да будеш „рат“ не зависи само од тебе (најмање зависи од тебе). Да се поведе рат потребна је најмање једна страна у коме ће учествовати најмање две стране. Да се потпише капитулација потребна је само једна страна са једне стране стола (са ратлуком међу ногама): са друге стране је победник. Да се успостави праведан мир: немогуће је. Да је било могуће не би се ратовало а рат не може исправити ствари: може их само погоршати.

Нема праведног мира ("рата") уколико стране у сукобу не схвате да нема лаке победе и уколико се обе не осећају као губитници! А чим је тако: откуд онда правде и праведности?!

Боље је праведан рат него неправедни „рат“. Боље је да не потпишеш мир који није добар него да сутра водиш рат да би исправљао грешке мира! 

Капитулација је друго: то се понекад мора!