Пише: Игор Ђурић
У
Метохијском Подгору говорило се:
„Седи
рат“. (Буди миран)
„Не може
човек рат да буде од њега“. (Не може човек миран да буде од њега)
„Остави
ме рат“. (Остави ме на миру)
Тамо је код нас био „рат“ био мир, кад си „рат“ онда си миран (вероватно смо временом скратили турску
реч rahat – удобан, миран, опуштен; rahat lokum буквално значи:
опуштено одушевљење).
Тако нам
је место и окружење било. Није то ни чудно, за народ који спава „као заклан“ а
правду не тражи већ је „истерује“ на суду. Никад није било довољно мира ("рата") да би нас евентуална промена онеспокојавала.
Срби и Руси су несрећни народи јер се плаше мира а плаше се из разлога што су њихови непријатељи стално у рату против њих!
И кад смо били "рат" од Албанца и у миру са њима: они су стално ратовали против нас, овако или онако. Најлакше нам је било кад су ратовали оружјем!
Свеједно
је: рат или мир, ми „рат“ нисмо остављани од својих комшија и вазда неких
њихових помагача са стране. И кад би смо хтели ратом да постигнемо да макар
мало будемо „рат“ од њих, онда би увек исти душмани са стране заскакивали на наш врат,
рушећи нам ратом „рат“, вршећи преврат у корист наших ратних непријатеља. Узели
ба нас наврат! („Наврат ме узео“ – учинио ми лоше, довео ме у лошу ситуацију).
Да ли ћеш
да будеш „рат“ не зависи само од тебе (најмање зависи од тебе). Да се поведе
рат потребна је најмање једна страна у коме ће учествовати најмање две стране.
Да се потпише капитулација потребна је само једна страна са једне стране стола
(са ратлуком међу ногама): са друге стране је победник. Да се успостави
праведан мир: немогуће је. Да је било могуће не би се ратовало а рат не може исправити ствари: може их само погоршати.
Нема
праведног мира ("рата") уколико стране у сукобу не схвате да нема лаке победе и уколико
се обе не осећају као губитници! А чим је тако: откуд онда правде и праведности?!
Боље је праведан рат него неправедни „рат“. Боље је да не потпишеш мир који није добар него да сутра водиш рат да би исправљао грешке мира!
Капитулација је друго: то се понекад мора!
Нема коментара:
Постави коментар