Срећа се никоме не прашта!

Пише: Игор Ђурић

Како рече Андрић: кашаљ, љубав и сиромаштво се не дају сакрити. Додао бих још и таленат.

Успех се да опростити – таленат се не прашта. Међутим, ако се неко, ретко, и нађе да вам опрости таленат – срећу вам нико, ама баш нико, неће опростити.

Срећа се никоме не прашта!

Туђу срећу не праштају чак ни они за које би се могло рећи да су срећни. Они, наиме, сматрају да нису довољно срећни и да среће никад није доста.

Треба разликовати несрећу од недостатка среће. Има људи који једноставно нису срећни а има и оних који су несрећни. Постоји и курата срећа.

Најгора је, у овим истинитим мислима, истина. Истина је да срећан човек најчешће није свестан своје среће све до тренутка када постане несрећан. Успут, још и док је срећан почиње да кокетира са несрећом јер примећује да га други људи због нечега не воле и нешто му очигледно не праштају, а он не зна о чему је реч.

Зато, уколико нисте несрећни – можда сте срећни. Не преиспитујте своју срећу. Уживајте у недостатку несреће. Нек вас мрзе и нек вам се диве.

Можда треба размишљати и попут Душка Радовића: Пре него кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.

Јер, Десанка није у праву: срећа није лепа само док се чека. Може само бити утеха то чекање за оне доказано несрећне.

Имају ли икакве везе таленат и срећа? Никакве! Талентовани људи су углавном несрећни. Осим ако нису талентовани искључиво само за то да буду срећни, што је, као и сваки други, веома редак таленат.