ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА У СРБИЈИ И СТИВ ЏОБС!

 Пише: Игор Ђурић

„Нећемо вршити испитивања тржишта, о томе шта људи хоће, ми ћемо им рећи шта желе и шта им се свиђа“.

Стив Џобс

*

 Веле ови који се разумеју у економију да никада до сада нека држава није успела да подигне своју економију са страним инвестицијама (поготово непријатељских земаља). Јер, рачуница је проста, тај што инвестира у туђој земљи дошао је ту због неке погодности, пре свега због јефтине радне снаге и пореских олакшица, а код нас и због добраних субвенција тако да му радна снага није јефтина него бесплатна. Дакле, дошао је да би држао у робовском  статусу неке јадне људе који немају другог избора, и које може да их зајебава у њиховој властитој земљи са њиховим властитим парама. То кажу неки стручњаци!

Када се каже да је наша највећа економска размера са ЕУ, треба, истине и поштења ради, рећи да је у питању више увоз него извоз, дакле у дефициту смо, и да смо њихова улагања углавном ми нашим парама финансирали а да они своју добит износе напоље у своје земље а не остављају је овде: тако да је дефицит још већи. Поред тога: задужујемо се код ММФ и Светске банке (и осталих: Кинеза, Арапа) увек под неповољним условима који нису само економске већ и политичке природе. У већини случајева тај што нам позајмљује одлучује о томе где ћемо паре потрошити или поставља услове какви су рецимо ови последњи да се ЕПС и Пошта морају приватизовати а ту су уцене и око Косова.

Оно што се види оком лаика је следеће: не само што може да те зајебава и експлоатише већ може да на тебе врши политички притисак и да ти прети да ће отићи уколико не испуњаваш уцене које ти пласира. И то за твоје паре (јер си га субвенционисао). И то не баш све за твоје паре јер део пара са којима си га субвенционисао задужио си се баш код њега.

Земља из које беже млади и школовани људи не може бити добра и богата земља! Такође ни земља која је традиционално пољопривредна и која је уз помоћ пољопривреде добијала царинске и светске ратове а која не улаже у исто (делимично због уцена а делимично и због нелојалне конкуренције и усаглашавања са ЕУ) исто тако не може бити богата и јаке економије. Србија постаје земља духовно уништених и механички извежбаних људи који мотају каблове или пресују гуме. Не постоји ни једна богата држава на свету а да су у њој радници плаћени мало и третирани као робови, са једне стране, и богати слој политичара и бирократа који живе добро – са друге: какав је случај са Србијом. А кајмак скидају странци!

У Србији: што више радиш мање си плаћен! Што више знаш и имаш школе: непотребнији си! 

2010. године срели су се Стив Џобс и Барак Обама. На Обамино питање„шта је приоритетно урадити у Америци, да би та велесила кренула ка бољитку?“, Џобс је одговорио да је најхитнија потреба за школованим инжењерима и предложио Обами да свакоме ко има диплому или заврши факултет, у Америци или било где у свету, да америчко држављанство. Џобс је, дакле, сматрао да једној Америци фали школованих људи, а ето Србији данас очигледно не требају.

ЕПЛ (APPLE) је те године само у Кини запошљавао 700.000 људи и за тај посао је било потребно 30.000 инжењера. Кина, међутим, није постала економска велесила зато што је склапала Џобсове компоненте, већ зато што је овладала технологијом да производи своје сопствене компоненте и финалне производе. Кина се доказала као велесила оног тренутка када је почела да запошљава јефтину радну снагу широм света а не онда када је свет запошљавао јефтине Кинезе.

„Дај ми тих 30.000 инжењера у Америци и ја ћу производњу вратити кући“ – рекао је Џобс и наставио – „У Америци их не можете наћи толико да би сте их запослили али ти фабрички инжењери не морају бити доктори наука, нити генијалци; треба једноставно да располажу основним инжењеријским вештинама за потребе производње. Најзад, могли би да их обучавају техничке школе, јавни колеџи и стручне школе“.

Наравно, они неће трошити паре да школују те људе, када их могу увести за џабе из земаља као што је Србија. Шта је поента? Док су радници у Србији третирани као јефтина радна снага, исто се дешава и школованим људима који оду напоље?! Знање и радна снага у Србији морају бити на истом месту и на истом задатку: а за властите интересе.

Каква је порука овог текста?  

Филмски режисер Џон Форд је на питање о поруци свога филма, одговорио:

„Кад имам поруку, ја пошаљем телеграм“.

Један други Форд, Алан, каже:

„Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – странка истине“.

Трећи Форд, Хенри, произвођач аутомобила, својевремено је рекао:

„Да сам питао купце шта желе, они би ми рекли: ''Бржег коња''“.

Нема поруке, само треба размислити: да ли наши душмани (и стари империјалисти и експлоататори) овде долазе зато што нас воле или зато што желе да нас експлоатишу и контролишу, и, друго питање, зашто школујемо децу ако смо се определили да будемо земља јефтине радне снаге која призива стране инвеститоре својим субвенцијама задужујући се за те субвенције код њих под каматама?!

А, толика српска земља плаче да буде обрађена?! Ако нам је већ до упошљавања радне снаге!

ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА

 

 Пише: Игор Ђурић, крајем друге деценије XXI века

Омогућено ми је да се вратим у прошлост. Ко и како ми је то дозволио, то сад није важно. Виша сила је у питању. Она сила којој ни Радикал не може ништа. Нека је зове како коме одговара и онако је различито именују и другачије јој се моле. 

Спустио сам се белим, позајмљеним крилима, на равну метохијску њивицу, тик уз варош где сам рођен, подно винограда, поред реке, са које сам имао предиван видик на планину што је баш тада правила јутарњи 'лад. 

Стра' ме. Би. 

Не знадох у шта сам се упустио. Обећато ми је време, времеплов, али нисам знао како ћу стајати са простором и људима?! Поред тога ми је обећано и неколико временских димензија, пропутовања и зауставних тачака. Тако су то, ови што су обећавања говорили, називали.

Прво што сам приметио, после тог првог слетања, јесте да сам се некако смањио и да ми мозак ради другачије. То је зато што ми је избрисано искуство и сећање. Видим, друго примећивање беше, да је варош окићена заставама. Ја сам десетогодишњи дечак, на себи имам плаве панталоне, од старијег брата, два броја веће, похабану белу кошуљу и црвену пионирску мараму. На глави ми „титовка“ од папира, још влажна јер сам је синоћ воденим бојицама фарбао у плаво и цртао звезду петокраку у црвеној боји. 

Неки је празник. Можда Дан ослобођења или долази штафета. Са бине направљене испред школе, држе нам говоре. Препознајем неке функционере и наставнике, млађи су сада али их се боље сећам (селективно се, дакле, ипак сећам) кад су били нешто старији и кад су кренули еспе-есовским и радикалским стазама. Сада говоре о братству и јединству, те заједништву. Ми вичемо пароле: „Да живи братство и јединство наших народа и народности“ – „Живело!“. Са бине нам аплаудирају. Програм се завршава а ми идемо кућама јер тога дана нема школе. Уз пут се тучемо са Шиптарима.

Таман кад сам био оборен на земљу а неколицина њих кренула да ме шутира, крила ме уздижу и носе и неко друго време. Гимназијалац сам. Срби митингују увелико. Само нема пионирских марама. Све је вешто изрежирана представа. Оно, стање јесте лоше, опет нас Шиптари туку и силују, никада нису ни престајали, само што се сада претерује у томе, па се тражи злочин понекад тамо и где га нема. 

Што је најважније, не траже се решења проблема већ се проблем предимензионира, он се попут балона надувава и само је питање времена кад ће пући. Док ходам међу масом и чешем се крилима о њих, један комшија пева: „Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође.....“ и „Слободане, Слободане ти си комуниста, волимо те, волимо те, ко Исуса Христа“. 

Питам некога од њих „Ко је Слободан?“ и умало не бих линчован. Љутито ми одговарају да је то највећи Србин после Карађорђа и да треба да ме је срамота што то не знам. Срећа моја те сам из коленовићке породице иначе бих видео свога бога. Тај ће спасити Косово, он неће дозволити Шиптарима и домаћим издајницима да га отму од мајке Србије. Мене је, јашта, одмах сврстао међу ове друге, због саме чињенице да нисам букао и певао са њима.

Прелећем, затим, веома кратко, време и простор, свега пар година од тих митинга. Партија Милошевићева влада Србијом, а прљаве послове обављају радикали. Стегли Шиптаре, истина, али се види да је само питање трена кад ће све кренути низ брдо. Не нуде се решења, само демагогија. Власт их тера са посла. Радикали би да их отерају из земље. Видим да моји суграђани воле радикале. Еспе-есовце поштују а радикале воле. Кажу ми за њих да су велике србенде, да презиру Европу и њене вредности, и да су они спремни да бране српске земље до последњег метка и последње капи крви. Посебно ће се обрачунати са домаћим издајницима и страним плаћеницима, саопштавају ми гледајући ме испод ока. 

И, боравећи мало у том времену, заиста примећујем да ти радикали кидишу на сваки помирљиви тон и глас разума. Нема преговора и договора са српским душманима, сикћу они. Ко год жели да разговара са другом страном тај је издајник којег треба по кратком поступку. Није се могло нормално проћи улицом од њиховог србовања и јурњаве за домаћим издајницима те страним плаћеницима.

Однеше ме крила. Спустише ме у шуму. На себи имам униформу, пушка ми у рукама. Бомбардују нас васцели дан, сваки дан, а ми испуњавамо обећања вођа и њихових помагача да ћемо бранити Космет до последњег метка и последње капи крви. Само, иако су они обећали, њих нема међу нама, они владају, а ја као „домаћи издајник“ испуњавам сва њихова обећања и све њихове претње. За то време Радикал утерује дугове новинама и новинарима по централној Србији позивајући се на Закон о информисању и усељава се (баш у време кад се ја исељавам). Понеко и страда.

Кад би Кумановски споразум, да макар стане онај огањ са неба: радикали ни да чују. Не! Издаја! Није нас довољно изгинуло! Никад душманима нећемо признати окупацију, никада нећемо оставити тај народ тамо! Борићемо се док смо живи, само сада немамо тренутно времена, јер је власт тежак посао, иако смо у оставци, још се тада видело да се мора радити и по 25 сати на дан да би се стигло са владање и наплаћовање, итд.

Овога пута не би крила, однесе ме враг. На неко друго место, у неко друго време. Спусти ме у негостољубиву средину која не воли дођоше, чак ни нас који нисмо ту својом вољом, чујем како ме зову именом оних са којима сам се цео живот тукао, ама ни Председника, ни Радикала, не би ту да ме заштите. Првоме се климала столица у Београду а причвршћивала клупа у Хагу, другоме, млађему, се чинило да је време да се мало притаји и чека своје време. Знао је да ће то време доћи пошто има посла са лудим народом.

Елем, би шта би. Пети октобар. Мислили смо да нешто мењамо суштински а променили смо само људе, као и увек кад су Срби у питању променили смо лоше још горим. Дошло је ту од злог оца и још горе мајке. Јесте, руку на срце, имали су лепша одела, нису екстреми, неће да ратују, али ординарни лопови и углавном издајници. Видело се одма' да волу да краду и да издаду. У име демократије и реформи попљачкали су све што се могло украсти али су почели и да се гложе око плена. 

И?

Услед тог лоповског свађања врати нам се еспе-ес. Они бејаху језичак на ваги између две лоповске фракције. Било је питање времена кад ће и Радикал да се појави, пошто Тата радикал принципијелно оде у Хаг да се придружи Председнику, а Стриц радикал би задовољан фотељом председника државе, да мирно грицка плату и гледа своја посла. Ја се више не спуштам времепловним крилима, сад се већ свега добро сећам. Не дамо Косово! Идемо у Европу! То су нам грактали последњих петнаест година, пљачкајући нас до костију.

И док ми надлежни анђели демонтирају крила, јер је путовање кроз време завршено и налазим се у садашњости, неки други надлежни органи ми демонтирају ствари по стану јер нисам платио рачуне. Узима ми Радикал последње што имам, живот ће оставити за крај, јер исти није мој. Мој живот је он обећао још пре двадесет и кусур година и то за високе циљеве, за свете српске земље. А ја преварант: преживео. Не може то тако! Нисам испунио његово обећање, нисам бранио Космет, Крајину и Српску ратујући против целог света до смрти – тако да ће то сада да ми узме и име демократије, реформи и европског пута.

Косово и онако није наше. Реалност на терену. Немамо децу за ратовање јер то више нису туђа деца!

У мислима ми јучерашњи дан, не треба ми времеплов да се у њега вратим. На некој сахрани сретох једног који је прош'о пут од школске бине до радикалског јуришника. Вели ми: то је наш спасилац, Србија неће ратовати више, ми смо за Европу и реформе – ко није са нама: издајник је! А на вестима чујем Радикала како у Немачкој предлаже отварање канцеларије за младе, регионалне, да се млади уче толеранцији, да не буду шовинисти и националисти – рече! А шта ћемо са оним младим људима, са оном децом, што изгибоше у последњим ратовима?! Како њих да „организујемо“? И, ко да их „организује“?

Крила сам раздужио и захвалио се на путовању. Седим за столом и пребројавам се: никад горе нисам живео. Ни људи око мене. Радикал нам отима последњу кап зноја да би вратио дугове онима који су нас бомбардовали, да нас уведе у заједницу која нам је бомбама и санкцијама отела Космет. 

Опет сам ја „домаћи издајник“ и опет је он „патриота“. Једино што сада није баш најјасније ко је страни плаћеник. У земљи у којој скоро и да нема домаћих плаћеника, јер нико не ради и не прима плату, страни плаћеник може бити само онај који ради, обзиром да страни капитал влада и експлоатише народ земље која се сагињати неће. Испада да је страни плаћеник сваки онај који прима плату. Сваки роб код страног инвеститора или банке. Ја не примам плату. Тако ми и треба: издао све што се могло издати последњих тридесет година, издао сам сваку идеју коју су ми Радикал  и њему слични понудили.

ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

  Пише: Игор Ђурић

Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.

Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.

Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.