Пише. Игор Ђурић
Нашим прадедовима, дедовима, очевима и нама лично, нису били
потребни психотерапеути после ратова које смо водили, добијали или губили, а
њихова (наша) деца нису била истраумирана после окупација, терора, геноцида и
бомбардовања. Оно што би остало после таквих трагедија окупило би се око
породице и збило редове у борби за опстанак, наставак и бољитак. Није се
тражила "стручна помоћ" већ нас је одржавала, како рече Пекић,
"вера у Бога и сув барут".
Данас деца "имају своја права" само до тренутка док не постану робови банака, капиталиста и дубоке државе.
Тада схвате да су их психолошкиње научиле како да остану сами и рањиви.
Нема коментара:
Постави коментар