КАКО СУ МЕ ОТПУШТАЛИ СА ПОСЛА!

                             
        Како је ко долазио на власт: отпуштао ме је са посла. 
      Новопостављена, "пето-октобарска" службеница саопштила ми је телефоном образлажући одлуку да сам отпуштен: 
   „Доста сте примали плате ви са Косова, тако вам и треба кад сте подржавали Милошевића“. 
      Испало је да сам једино ја "доста примао плату". 
    Што рече један мој рођак: „Од државе сам до дана данашњег добио само пушку и педесет кила метака, кад је почео рат. И то сам им вратио“. 
   Да иронија буде већа: никад нисам гласао за Милошевића, а живећи на Космету, имао великих проблема због тога: остао сам без запослења у време када су се Срби тамо "гађали" радним местима, и те репове вучем до данашњег дана јер сам један од ретких расељених лица који не ради, не прима никакве плате и додатке, који није узео ни тражио никакву помоћ, нити ми иде стаж са чувених 8.000 динара
Ваљда су хтели да ми оставе времена за писање?! 
Хвала им! 
Коме? 
Тамо њима, знају они ко су!

      

МАРКИЗ ДЕ САД: ИДЕОЛОГ НАШЕГ ВРЕМЕНА!

Донатјен Алфонс Франсоа, Маркиз де Сад, чувени перверзњак и сладостраник, неки кажу писац и филозоф, оставио је писанога трага иза себе. У његовим редовима проналазим опис данашњег друштва, мушкарца и жене, систем вредности који је на снази,  законе новог светског поретка.
Данашње време је отелотворење сна Маркиза де Сада. Да се којим чудом дигне из гроба видео би озакоњено и у пракси све оно због чега су га везивали у букагије: содомију, педофилију, некрофилију, егзибиционизам...
Видео би да се руши све оно што је он рушио: породица, традиција, морал...
Нека цитати говоре сами за себе:
„О, сладострасне девојке, подајте своје тело док то можете! Јебите се, проводите, то је оно главно; али брижљиво бежите од љубави. Проводите се, понављам, али немојте волети...“. (Филозофија у будоару, стр. 112);
„Чувајмо пријатеље док нам служе; заборавимо их чим више не можемо ништа извући из њих; људе треба волети искључиво себе ради; волети их ради њих, само је обмана; никада не лежи природи да људима улива друге снаге и друга осећања сем оних која треба нечему да им послуже...“. (стр. 113);
„На свету је више особа него што је потребно...“. (111 белешки за нову Јустину, стр. 25);
„Родоскрнављење оправдава ломљење свих породичних веза“. (стр. 34);
„...себичњаштво, први међу законима пророде...“. (стр 43.);
„Дефиниција содомије; историјска похвала тој страсти. Деструкција религијских и боготворних система“. (стр. 45);
„Некорисност врлине: она не може да послужи срећи људи“. (стр. 47).

КРАЉ ЈЕ ГРБАВ, или: у цара тројана козје уши


Енглески краљ Ричард III био је погрбљен човек, да се изразимо колоквијално: грбав!
Дворска свита, племићи, слуге, сви они који су се из неког разлога налазили у његовој близини, стављали су јастучиће на раменима и леђима, те ходали сагнути како би и они изгледали као да су грбави и погрбљени, то јест, да би изгледали као краљ пред којим се појављују, којему служе и којему се клањају.
У случају Ричарда III грба је била очигледна, физички постојећа и од природе дата.
Међутим, и пре и после тога, до дана данашњег, па и код нас (поготову код нас) ти јастучићи и даље постоје, само мењају место у зависности где се налази краљева физичка или ментална грба, чак и када он није грбав никако, чак и када се ти јастучићи ни не виде јер не постоје фактички већ само у главама оних који желе да се додворе господару

И, док се плишани јастук и може скинути с леђа, а место њега може се ставити црвена ружа било где, када рецимо Хенри Тјудор убије Ричарда, онај ментални јастук, због менталне грбе у глави, траје довека. 
Владари се мењају а тај јастук у свести остаје. 

КО ЈЕ ВЕЋИ ПРОСЈАК?!



Нервирају ме просјаци. Не они прави, локални, већ они које доводе комбијима на буљуке, поразмештају их по граду, па те салећу на сваком ћошку. Врло су нападни и знају да увреде и провоцирају. Знају да буду безобразни па помињу здравље и децу.
Додуше, то и нису просјаци. Они су робови који раде за газду и сав „приход“ иде њему. Ту има старих људи, жена, деце. Па према потреби праве комбинације.
Ако ме они, ти лажни просјаци и донекле нервирају, још ме више нервирају и живце ми покадаше они људи и жене који се на улици расправљају и свађају са њима.
„Дај ти мени!“.
„Иди ради нешто!“:
„Нико мени не поклања!“.
„Имаш више од мене а просиш!“.
И тако даље и даље.
Не знам одакле им та потреба да се надгорњавају са људима који имају доста и својих мука? Зашто кад могу само да прођу, чак и да их не погледају!?
Или, што рече мени један човек на бувљаку, кад сам претерао са ценкањем:
- Па добро, мајку му, ко је овде Циганин, ја или ти?

Срећа се никоме не прашта!

Како рече Андрић: кашаљ, љубав и сиромаштво се не дају сакрити. Додао бих још и таленат.
Успех се да опростити – таленат се не прашта. Међутим, ако се неко, ретко, и нађе да вам опрости таленат – срећу вам нико, ама баш нико, неће опростити.
Срећа се никоме не прашта!
Туђу срећу не праштају чак ни они за које би се могло рећи да су срећни. Они, наиме, сматрају да нису довољно срећни и да среће никад није доста.
Треба разликовати несрећу од недостатка среће. Има људи који једноставно нису срећни а има и оних који су несрећни. Постоји и курата срећа.
Најгора је, у овим истинитим мислима, истина. Истина је да срећан човек најчешће није свестан своје среће све до тренутка када постане несрећан. Успут, још и док је срећан почиње да кокетира са несрећом јер примећује да га други људи због нечега не воле и нешто му очигледно не праштају, а он не зна о чему је реч.
Зато, уколико нисте несрећни – можда сте срећни. Не приспитујте своју срећу. Уживајте у недостатку несреће. Нек вас мрзе и нек вам се диве.
Можда треба размишљати и попут Душка Радовића: Пре него кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.
Јер, Десанка није у праву: срећа није лепа само док се чека. Може само бити утеха то чекање за оне доказано несрећне.

Имају ли икакве везе таленат и срећа? Никакве! Талентовани људи су углавном несрећни. Осим ако нису талентовани искључиво само за то да буду срећни, што је, као и сваки други, веома редак таленат.

РУТИНСКИ СЕКС


Рутински секс је смрт секса!
Рутински секс је као шалтерска радница која свакога дана ради исти и досадан посао, нервозна је и незадовољна а мора да глуми љубазност.
Рутински секс је као рата дугорочног кредита.
Рутински секс је као алкохол од којега боли глава и виц који није смешан.
Рутински секс је као досадна сахрана.
Као и у сваком послу, тако и у сексу, рутина убија креативност, а где нема креативности нема ни стваралаштва, а где нема стваралаштва нема страсти и чежње.
Из рутинског секса се чак ни бебе не рађају јер успавана јајна ћелија не региструје рутинере од сперматозоида, пошто та банда млитавих битанги само одрађује посао.
Једина добра страна рутинског секса је што се он заборави још и док траје и нико га се више не сећа пре него што је и започео.

Јер, у рутинском сексу се не свршава – ту се завршава!!!

СПОНЗОРУШЕ


Што је некада било удварање – данас је сексуално узнемиравање!
Комплимент је постао мобинг а алузија је сексуално и политички некоректни говор.
Стихови посвећени жени воде вас право у Лазу Лазаревић.
Уколико жени кажете како треба да буде жена онда се мушка шовинистичка свиња.
Љубавнице су постале партнери а супруге родитељи број 2.
Љубав се удавила када је издрогирана испала са сплава. Пре тога су емоцију силовали радници обезбеђења ноћних клубова заменивши је са неком клаберком.
Сан о домаћици у кухињи, дами на улици и курви у кревету – распршио се у парампарчад.
Сада се све свело на реч: СПОНЗОРУША!!!

КОСОВО: ОПЕРАЦИЈА УСПЕЛА - ПАЦИЈЕНТ УМРО!


Проблем Косова и Метохије данас желимо решити на следећи начин: пацијенту који болује од срца одсећи ћемо ногу.
Неки би данас да реше проблем Косова по принципу да болесник од тешке болести каже: „Од данас више нисам болестан“ – и да верује да је на тај начин излечен.
А Косово је стара српска бољка. Ендемска. Сад нам ваља да мало ојачамо и имунитет подигнемо са препаратима направљеним од сибирских биљака. Па после: на љуту рану – љуту траву.
Оставићемо деци најгору економију, индустрију, образовање, здравство, културу и пољопривреду у Европи.
Само смо Косово решили да им не оставимо.
Уместо да им решимо ове теже проблеме, ми решавамо најлакши.
Наиме, наша деца о којој "бринемо" могу увек издати, капитулирати и предати Косово кад год им се прохте, лако, као дланом о длан. И да их ништа не кошта. Издати и предати није никакав проблем, то се може лако и то може свако.
Зато је поштеније да њима оставимо да о томе одлуче: хоће ли се борити или га дати. Ако их волимо и бринемо о њима. Пре свега: ако их поштујемо.

ЛОВЦИ НА ЈЕЛЕНЕ


Кроз оптику, на крсту, имали смо често јелена, најчешће негде око плећке, зависило је само од трзаја где ће се зрно зарити. Свеједно, колико год да је било одступање: био би готов.
Али јелен није био наш, или мој, чак и оног трена када би се стровалио на земљу, мртав пре него је и додирнуо тло. Метак је био, ударна игла и каписла – исто тако. Звук, брзина, мирис запаљеног барута: све! Само јелен није. Јелен и његова смрт били су своји.
Такво је време било. Ловили смо: ко је шта стиг'о. Углавном безуспешно, иако само ловили подло и крајње неспортски. Лов је био неограничено и стално отворен и дозвољен. Ловина није имала никаквих права.
У том брлогу зла и блата, јелена убрзо није више ни било. Тек по неки лишајем и болешћу начет лопатар, стар и изнемог'о, којему је смрт била награда и вредан поклон. Били су ловина вредна презира, срамота за свакога ловца.
Ловили смо све до онога трена када смо схватили да више нисмо ловци него смо постали плен. Да би преживели морали смо почети ловити: ловце. Тек тада смо постали слободни!

ПРЕЉУБА


Постоје две врсте невере: физичка и емотивна.
Једна се чини из задовољства а друга из незадовољства.
Прву чинимо из пожуде, из страсти, јер нам је слатко (слађе), јер нас то попут наркотика чини зависним.
Другу чинимо јер не волимо онога, или ону, са којим-којом живот и постељу делимо. Није нужно чак ни волети онога са киме прељубу чинимо. Суштина је да не волимо онога кога варамо.
Прва превара је: хемија и сок.
Друга је превара: осећање и суза.
Прва је жеља за више.
Друга је осећај прекраћености.
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a