Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 


Пише: Игор Ђурић
Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

*

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ "ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ"

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

                        

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:
- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?
- Како да се не сећам – одговара други.
- Е, изгледа да је почео да делује.
Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.
Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.
Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.
Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:
„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.
Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?


Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.
А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.
ВУКАЈЛИЈА:
Питање: Шта је то БРОМ?
Одговор: Импотентни Ром!
ПС


НАЈКРАЋА (могућа) АУТОБИОГРАФИЈА

 


Зовем се Игор а презивам Ђурић. Историју свог родног места и своје породице описао сам у својим књигама.

Кад сам се родио нисам био свестан било чега, па не знам да ли сам сматрао да је то најважније што ми се десило и јесам ли срећан због тога?! Једина релевантна чињеница из мог живота јесте: да сам рођен. Ово последње рекао је велики Борислав Пекић а ја сам позајмио.

Имао сам оца али нисам био татин син. И не жалим због тога. Не бих никада мењао свог оца за тамо неког тату. Нити би мењао себе као лошег сина за татиног сина.

Невиност сам изгубио са веома мало година живота (и тако згрешио или нисам, није на мени да одлучујем, данас би рекли да сам био жртва сексуалног насиља а ја бих им одговорио да не једу говна?!). Кад бих вам рекао са колико година, прогласили би сте ме за лажљивог болесника који под старе дане измишља небулозе. Чинило ми се тада, кад ми се ТО десило, да важније ствари нема у животу и да срећнијег дечака нема на целом свету.

После сам са сваком следећом наново губио невиност (и, оне са мном). Свака жена је била непроцењиво благо, свака другачија, свака нова, свака вредна пажње и љубави. Увек би ми се чинило да је баш та актуелна најважнија и да са њом доживљавам највећу срећу. Онда би их заборавио мало брже него што су оне заборављале мене!

Кад бих овде написао са колико жена сам био у различитим ситуацијама онда би сте ме прогласили за искомплексирану мушку свињу, начету сенилношћу, кризом средњих година и комплексом ниже вредности (двосмислена тврдња: можда са мало, можда са много). Зато нећу помињати ни приближан број (или, далеко било, имена). Чак и ако је ово овде изречено чиста лаж, некако ми баш прија. Та нећу ваљда у својим списима да шкртарим са сопственим љубавним авантурама (које најчешће нису имале никакве везе са љубављу)?! То ваљда иде са годинама: да човек себи придаје већу важност него што заслужује?!

Кад смо већ код лагања: ретко сам лагао и то најчешће из нужде. Крао нисам, осим Богу дане.

Заљубио сам се (по први и последњи пут) и оженио, касније, кад сам протутњао. Чинило ми се да нема важније ствари на свету и да нема срећнијег човека од мене. Кад сам добио сина, знао сам да је то истина, то око најважније ствари на свету и највеће среће на истом.

Кад смо у рату, једном, упали у заседу, лежећи у неком јарку пуном воде и блата, помислио сам да нема важније ствари на свету и да ћу бити најсрећнији човек на истом: ако преживим и још једном видим сина.

Прва књига: важно и срећно. Па друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма... Сад ми је свеједно: пишем јер немам паметнијег посла.

Неки људи, они које сматрам пријатељима: важни су ми и срећни.

Други, који ме не воле и то с разлогом: важни су ми и несрећни.

Мој проблем са самопоуздањем не лежи у чињеници да ја не верујем у себе већ у томе што ја не верујем у друге!

Америку, у којој сам живео неко време: ко јебе!

Признајем и кајем се: убио сам неколико животиња без икаквог разлога и неколико са лабавим разлозима. Једну змију отровницу, две мачке, два пса, једног миша, једног смука, две вране (не: три вране), четири, пет кокошака (њих са разлогом: појео сам их после). Учествовао сам, дакле био саучесник, у убиству више свиња и њих сам углавном појео уз садејство окружења. Муве, комарце, мушице, разне инсекте – то нисам бројао. Ни: мраве. Убио сам много риба, углавном пастрмке, нешто речних ракова и пужева. Много сам цвећа изгазио, то јесте истина.

Убио сам много шљива, јечма и грожђа у течном стању. На крају, вероватно, то ће убити мене.

Човека нисам убио. Могао сам али нисам. Мислим, иначе, да сам ретко људима на било који начин наудио. И ако: јесам, то је било случајно, грешком, ненамерно или несвесно. Једино за шта ме могу оптужити и осудити, а када су људи у питању, јесте да им нисам пружио ништа лепо кроз међусобне односе, да им нисам у довољној мери помогао или да нисам обратио пажњу према некоме ко је то завређивао – то је истина. 

Данас? 

Када се окренем иза себе и размислим о свему што сам написао и побројао, схватам да нема нема више ничег важног што би помутило моју титулу најсрећнијег човека на свету: због мојих.

Као што видите, новац и благо, куће и аутомобиле, земљу и машине, нисам споменуо нити једном. 

Здравље сам оставио за крај, јер је оно и на почетку и на крају, па је свеједно, чак и ако га поменеш у средини, или: уопште не поменеш. А, и не зависи од времена и тебе већ од себе и од Бога!

Са Богом сам на: ВИ! Спреман сам да пред њега станем усправно по својим делима и клекнем понизно због својих грехова. По мени: клечати пред Богом значи ходати усправно међу људима!

Заправо, на крају ако већ морам да нешто сажмем и резимирам своју кратку аутобиографију (постоји и дужа верзија), као и Андре Марло, и ја, бласфемично ћу рећи: када бих морао одабрати други живот, одабрао бих свој властити.

Краће не може а и ово је много и посве непотребно!

LIKE: лајковање!

 Пише: Игор Ђурић


Ми лајкујемо а каравани пролазе. Нас лајкују а ветар носи. Пси више не лају по оборима – они лај-кују. 

Сада је све једноставније и лакше: постоји лајк. LIKE!!!

У вези сам: лајк! Оженио сам се: лајк! Добио сам дете: лајк! Развео сам се: лајк! Дете није моје: лајк! Умро ми отац: лајк! Продајем фрижидер: лајк! Једите говна: лајк! 

Уделите ми који лајк, ако бога знате, севап је! Који ћете ми мој ако ме не лајкујете?! Кад те ош-лајкујем преко носа, видећеш ти свога бога! 

За-лајкујем из свег срца! Оп-лајкујем покојника искрено. Лајкујеш ми се веома. Во-лајкујем те највише на свету! 

Сто лајкова хоћу ја: нећу један нећу два. 

Ко ће лајк коме: ако не свој своме?!

Смо-лајковао ме је начисто. Раз-лајковали смо се, више није ишло. 

Њега ни мајка не лајкује, колико је лош човек. Нужан сам за мало лајкова, враћам са каматом. 

Не лајкује му се, импотентан је. Никад јој доста лајкова, нимфоманка је. И то ми је хвала за све лајкове које сам ти дала?! 

Добар лајк: мир у кући. 

Због лајкова родитељи ће те тући. 

Од пуног џака лајкица ја ћу један лајк извући, једини из вреће, таки сам баксуз. 

У лајку зору, зору, зору, кад сване дан, ја идем кући сав лајкован. 

Одајмо последњи лајк човеку. Живео је и лајковао честито!

Тужио Стеван Стану

да му је нашла лајку ману!

Суд донео решење

да се понови лајковење!

Лајк може да значи све а углавном не значи ништа.

Није све у парама: нешто је и у лајковима!

Ко нема среће у коцки: има у лајковима!

Ниси лајкован: не можеш у кафану.

Немаш потврду о лајковању: не можеш у иностранство!

Дај ми лајк на гласачком листићу.

Не мораш да потпишеш: само стави лајк!

Ударио сам на осиње гнездо, боље је ударити на диктатора него на лајк! Због тога нећу добити ни један лајк а због лајкова пишем.

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ

                      

Пише: Игор Ђурић


''Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема!''.
Милош Црњански, ''Сеобе''
*


СРБИН  СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ
Већ се добрано накупила маховина
по точковима запреге
која ме вуче у завичај.
Кљусе је липсало.
Изгледа да се само моја сенка креће.
У подне: чак ни она!
А видиш, те патине нема:
по гробовима мојих предака,
јер брсте са камена и ломе га.
Чини се: никад сванути неће!
То је моја несрећа и многих Срба:
лишајеви на ђоновима,
алге у кладенцима,
бршљани међ' зидовима а
креч на стећцима!

Не сећам се више:
оклен сам крен'о.
Не држи ме место:
'де сам дош'о.
А, не знам куд да се вратим,
јер сам заборавио:
одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемкинову варош,
наши писари је својим мастилом освештали,
а моја браћа пристала да буду воштани печат.
Восак ко восак, чим угреје: топи се.
Лицемери су направили јефтин Дизниленд,
да имам 'де да одем
кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.
То је заиста хуманитарно
и вредно пажње.
Цивилизацијски, да кажем!
Јер је нека врста цивилизације:
и бич Атиле Божјег,
и колац Сулејмана Величанског,
и томахавк Вође Атла'нског!
Иако то нема везе
са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:
са меном,
и мојим похабаним багажом.
Исмевају ми рупе на ципелама
скретничари возова,
оних који одавно возе:
само у једном правцу.
Пљују ми у личну карту
органи нереда,
и серу ми се
на место рођења:
комшије.
Граничари чак одбијају
да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,
остало ми само име и презиме,
су чим ћу пред господара и
којима потписујем ову песму:
Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,
кад би ми макар признали патњу,
ови овде, ди сам: а боље да нисам.
Кад би схватили оно
за чим чезнем,
а што они имају,
к'о да немају и свеједно им је.
Били би бољи људи.

Овако,
остаје ми да виленим над водом,
ко магла, ко дим.
Нечујно и тихо,
милујући свеже орање,
крадом лебдећи да стигнем
тамо.
И једном за свагда:
свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!
Са тем: да негде треба и да мрем!
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a