©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

Источке приче и песме




                           ИГОР М. ЂУРИЋ


                        'ДЕ СИ БАЋЕ?!
                       Источке приче и песме
         Сентиментална историја једне вароши
                          
                             Треће, допуњено издање

                               www.djuricigor.net
  
                copyright 2010 by ©Igor M. Djuric


                                       



Траговима мога оца Милисава...
 
Књига манастира Гориоча, 1754:
Ова света и душеспаситељна књига, која се зове Лазаревац, манастира Огориоча, храм Свети Христов Николај Брзи Помоћник. Потписа године 7263 (1754), месеца новембра 14, у Огориочу, мањи до свих људи, по имену Радосав, из села Истока...
(Запис у књизи дечанској ЗНВ 121/8045)

Ову књигу састави, мањи до свих људи, Игор Ђурић, у месту Лазаревцу.

*
 ''Мислим да се о једном граду може писати апсолутно и тотално само ако га човек изгуби''.
Гинтер Грас

''Бем ти место где хвале ваздух и воду! То значи да нема ничег другог''.
Момо Капор

„Доживотни сам заточеник свог завичаја. Не дам се, копрцам се, отимам се, али узалуд; што више то покушавам, све то јаче притеже ме његово земљиште и притискује поднебље. Људи његови сапели су ме букагијама и стежу ми омчом око врата. Људи мога завичаја: бојџије, ратници, кукавељи, бунтовници, силеџије, поданици, мудраци, субенасти, мјесечари, муњени, пасјоглави, чудаци, самотници, врачари, скитнице, пјандуре, просјаци, газде, расипници, појелци, вурдупине, изјелице, живичари, буваћи, тесари, млинари, рукотворци, изумници, самоуци, мудраци, мудријаши, свеци, курвиши, шоце, колоне мртвих са Талије, Дрине и Галиције, поворке одведених и палих, гомиле покланих на прагу, наживо спаљене старице што су горјеле као повјесма кудеље... Завичај ми не да живјети у миру, нити умрјети. Од мене тражи да се искупим из ропства, а ја немам толиког блага. Немам снаге ни да га опишем. Једва сам кадар да га, онако успут, поменем. И тако, дуг ће остати за сва времена неотплаћен“.
Гојко Николиш

„Метохијски Подгор је ''балканска лепотица''“.
Јован Цвијић


                      

                                УВОДНО СЛОВО

Поднаслов ове књиге гласи: ''сентиментална историја једне вароши'', и он можда говори више од самог наслова. То су у питању успомене, лична историја које се сећамо, у којој смо учествовали, коју смо слушали. А свака књига успомена је важна, а посебно књиге о изгубљеним завичајима, јер кад све пропада и кад се све уништава, на крају остане само реч: писана или изговорена. Остане на крају само слово. Језик. Мач уста, како рече Бећковић, једино оружје које је носио и нама оставио Свети Сава. То је данас најјаче и једино оружје којим располажемо у нашој намери да претекнемо од зла и да сустигнемо добро.
Шта тражимо у оваквим књигама? Кад је ова књига у питању - то су успомене. А са њима и емоције. Пробудити успоменом емоцију – то је циљ мога списа, ако је спис и ако има циљ. Емоције преко успомена директно атакују на душу. Ми морамо сачувати ово мало душе што нам је остало – ако нам је остало, после свих нечастивих који нам је годинама отимају и откупљују. И ако често не знамо шта ћемо са њом, нека је. Ја (до)душе кроз ову успомену и емоцију – нудим и другу „робу сумњивог порекла“: историју - праву и сентименталну, етнографију, етнологију, ономастику, топонимију, народне обичаје и умотворине, сленг, локални изговор и навике, поезију, рецепте, речник.... и то је, признајем вам, чиста злоупотреба са моје стране.
Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ. Каква је ова књига? Ово је књига-дуг, катил ферман: тамо њима. Ја сам један дуг враћао, нисам књигу писао. Отуд нестрпљење дужника у мени. Дуг задужен рођењем, душман-дуг који ти не дозвољава да се скрасиш на другом месту док га не вратиш а који треба свако да одужи: како може. Не можете се одужити мало ако се одужујете завичају, на било који начин и ма колико. По некад се можете само презадужити код свог завичаја, узети много а не вратити ништа и никако. А мало треба за раздужење према родној груди. Некад је довољно само да сте добар човек и већ је све враћено.
„Родни крај има своју мелодију као што има и своју климу. Планине, шуме, воде и ливаде имају глас завичаја, унутарњи, мада га свака душа не разуме...“. Ово пише у писму Шопену пољски књижевник Витвицки, 1831. године, саветујући га где да тражи инспирацију за своја дела. У питању су, дакле, успомене. Успомене из завичаја. У питању је намера да се подстакне успомена - која ће породити дело - које ће изазвати емоцију. Не: да се створи - она се не може стварати. Емоција постоји у нама и од споља се може само изазвати, никако направити. Да се само појави, да изађе из мрака наше душе, из тунела наше туге или среће, тамо где се иначе крије. Да се покаже, ништа више. Ми не заплачемо кад читамо песму зато што нам је неко послао поруку, већ зато што је она успела да нам дотакне жице осећања. Почешће и да нам пробуди успомене.
Ми, Источани, још неко време, можемо само доказивати своје постојање. Физичко постојање ћемо полако и временом истрошити, наши будући потомци се неће рађати у Истоку, тако да своје постојање можемо доказивати само речју и делом о Истоку, а које ће одржати некакав духовни континуитет. Јер, требамо бити свесни да ће за не толико много година умрети и последњи рођени Источанин, и да више неће бити нити једног таквог на кугли земаљској, бар за неко време. Питање је хоће ли за штеточинама остати неки зид или гроб као траг и доказ нашег постојања, и то свакако само доказ за археологе и историчаре.
Источани су дакле врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се рађамо и будемо Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја.
Ни лепшег краја – ни тежих људи.
Нит' на планини – нит' у равници.
Подгорци су тешки на писму. Слаби на књизи. Од силних паљевина и рушења слабо се слово примило. Дочим је жива реч, умивена хладном и чистом водом, почесто разблажена ракијом и вином, бивала и јесте: живописна и достојна најбољих пера.
Нит' питоми – нит' дивљи. Већ према потреби.
Некултурно гостољубиви - или: болесно нетрпељиви. Код нас нема средине, поготову кад волимо или мрзимо, осим кад се потуљимо. Кад галамимо, к'о и сви Срби, ништа не брини. Кад ућутимо – тек тад нисмо опасни. Најопаснији смо кад заплачемо и залелечемо, кад закукамо и проклињемо, кад се заинатимо у патњи.
Тај ветар, та вода – то што нема нико други, учинили су да будемо другачији, не по правилу и ''другачије бољи'' али почесто и на тај начин. Ми: ил' смо добри – ил' смо лоши. Чак ни Јован Цвијић није баш најсигурнији био где да смести Подгорце у својој подели антропо-географских особина Словена и Срба. Најзад их је правилно сврстао међу динарце и то међ' морем људи питомог ''централног типа'', и то не без разлога. То јесу динарци али мање ''динарци-ратници'' а више ''динарци-тежаци''.
Неће нам се свидети када се у неким причама препознамо. Исти ће бити разлог и онима којима ће се приче допасти – јер су најзад пронашли себе у њима. Туците своју децу кад приметите да личе на вас, говорио је Душко Радовић. Туците сами себе кад схватите да сте исти као и ваши пре'ци, да се нисте ни за корак измакли напред. Удрите сами себе, такође, ако сте тај корак направили а никад се не осврнете на прошлост. Довршите са собом сами - кад вратите точак историје уназад – како ми учинисмо. Кидишите на себе кад истина почне да вам смета. А истина најчешће боли, лаж је оно што крепи душу. Мит је оно што јача веру. Легенда је оно што држи памћење. Свега тога је било и биће – историја је нешто сасвим друго. Нема је свако различито - јер је једна – а сви је другачије тумачимо. Кад није сигурна она узме од свих, па покуша да представи, ако већ не може да разјасни. Она узме и истину, и лаж, и мит, и легенду, и предање, и сећање, и докуменат, и слику – те тако настане књига, која је, како написа Љубомир Симовић: ''Хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника...''.
Имамо најбољу воду на свету а опет: ракија нам је милија. Уз ракију ми можемо све, пијани смо најачи а ујутро се ничега не сећамо. Што је и добро, јер смо тако брзо заборављали ружне речи изречене о другима или чувене о себи. Додуше, заборављали смо и породичне легенде, па је свако различито зборио, међу собом, рођаку и комшији, сународнику и истовернику. Бусајући се у груди, најчешће припити, никад не би признавали да у том догађају нисмо били у праву. Ни они, додуше. Да би орасположили слушаоца који би крајичком ока одмеравао колико још има до дна флаше, и краја приче, увек би говорили: ''Ми (па наше презиме) смо јунаци, ви (па слушаочево презиме) сте за правду, а они (ти, које оговарамо) су за песму''. Некако нам је најлепше изгледала увреда то: да воле да певају. Наиме, дуго се то у нашим поднебљима сматрало залудним послом, јер смо ретко кад стизали да запевамо између тужбалица и потуљеног ћутања. Ко пева, сматрало се, луд је или лакрдијаш. Стотинама година овде се не пева, забога. Стење се или плаче, пијано шкргуће зубима и псује, то да. Али, песма! Ретко. И кад се пева, пева се тужно, сетно, жал за нечим, бол за неким. И они, који су нас узимали у уста, су нам враћали истом мером, истом причом додавајући да смо никакви људи и да нас има шездесет-и-шест врста, и да волимо да певамо. Наравно, нико од нас није био у праву: до краја. Ко и увек – ко и свуд. Данас, кад делимо само исто време а различити простор и димензије у неколико нивоа постојања, од којих је митски најреалнији – данас: више нико није у праву или криву. Само се чека да смрт одради своје а да рађање не престигне да је надјача.
Оно што је Пекић рекао за Србе уопште, може се применити и за Источане: ''то није народ - то је усплахирено стање духа''. Достојевски у својим ''Нечистим силама'', вели: ''Русија је игра природе, не разума''. Да!!! То је то!!! Мада би, по некима, дефиниција покојног доктора Рашковића била куд и камо најприближнија кад су Источани у питању. Наше народно биће се калило опстанком у вери и нацији, ватром и гвожђем, између чекића-терора и наковања-незаштићености. То се није могло без дозе фанатизма и лудила у нама – најзад, морала је да се скупи највећа сила у историји човечанства: да нас истера одатле. Чак и да нисмо ван винкла, тешко нас разумеју други. То је зато што смо били скрајнути са главних путева, у сенци планине, често невидљиви другима и себи: у потаји, са ножем под грлом или у недрима.
„Источке приче“ су ми важне јер сам у њима оставио трага о родном месту, о прецима, и на неки начин се одужио своме оцу. Са оцем сам имао атипичан однос, могло би се рећи књижевни. Ми никада нисмо разговарали као што то чини већина очева са синовима. Свакодневне теме смо избегавали и спомињали би их само кад смо морали. Најискреније смо разговарали о прошлости и о књигама. Још искреније и присније смо ћутали. Данас ми је жао што нисам још више ћутао а много више слушао. Да могу са овог места нешто да му поручим - оћутао бих му следеће: да смо се у истом месту родили, ја и мој отац, и да смо завичај изгубили, али да није све и до краја изгубљено: макар постоји нада да ћемо на истом месту почивати. Тако ћемо, ја и мој отац, ћутећи и слушајући ћутњу један од другога, нашим гробовима поставити темеље новог завичаја нашим потомцима. Натписи на нашим споменицима прве су речи записа „Лазаревачких прича“, који почињемо да пишемо о другом завичају, ту негде око Колубаре. Баш као што у Равени, у покрајини Емилија-Ромања, близу Јадрана, постоји један гроб на коме су исписане следеће речи: Hic claudor Dantes patriis extornis ab oris - Овде почивам ја, Данте, прогнан из свога завичаја.
Исидора Секулић, наша драга Исидора, написала је много лепше оно о чему ја покушавам нешто да вам кажем. Каже она: „Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна што они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трептаја језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузме ли нашу њиву и село народ другог језика, завичају нашем је крај; они који се до дна, до краја разумеју, родним језиком, кад јад додија, селе. Куда селе? Тамо, где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељеници... Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко стиснутим устима носе свој језик, и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот“. Ја кажем: имајући срећу да нас у новој средини људи могу разумети, морамо имати и доброте да нас прихвате и љубави да нас заволе, и стрепљења да схвате те узврате - нашу доброту и нашу љубав. И како су тридесетих година прошлог века ''Бели Руси'' играли фудбал једни против других у Метохији, за пећки „Дукађини“ машински инжењер Аркадије Николајевич Тјапкин, негдањи репрезентативац Царствујушће Русије, а за источки „Подгорац“ Олег Врадимирович Чистов, грађевински инжењер – тако и данас ''Бели Срби'' са Космета играју једни против других, за „Колубаре“ и „Железничаре“. Кад смо ми могли да разумемо Русе, до краја и до дна, покушајте и ви нас да разумете до последњег спољњог и унутрашњег трептаја наше душе. Јер, наши ће унуци носити печат овог овде завичаја, то је неминовност, како рече Јован Цвијић: „У моменту кад је човек зрео за сеобу, он је већ зрео и за еволуцију“.