ИГОР ЂУРИЋ - Б(р)ЛОГ  
 

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

 

Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/


Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

Јебеш писање...




Јебеш писање о политици кад не можеш њиме било шта променити на боље.
Јебеш, уопште, писање кад њиме не можеш утицати на свет који те окружује.
Јебеш неписање – зашто постојати?
Како рекох: какво јебено писаније. Кога брига за то. Савршено функционише та ствар: ви пишите шта хоћете а ми ћемо да радимо шта нам је воља. Брига људе. Мало се насмеју, неко каже: „Свака му част, ако им је рек'о“; други кажу: „Лупета глупости мајмун искомплексирани“; трећи туре коментар и лајк – и: то је то! На истом смо месту одакле смо кренули.
Изливаш свој бес и немоћ у перо, па су ти редови бесни и немоћни. Зајеби. Уместо да оштриш перо, боље би ти било да наоштриш глогов колац. Са неуништивим вампирима ми имамо посла.
Реплика из неког америчког филма коју изговара покојни Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека (јер како каже Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно), те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако:

Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

Воли ме - не воли ме!



Када упаднеш у замку покушаја да преправљаш и исправљаш туђе мишљење о теби (себи), закорачио си на каменит друм који те свакако неће одвести на добро место. Бавићеш се безнадежним и беспотребним сизифовским послом од којега никада нећеш добити позитивних резултата. Другим речима, постизаћеш контраефекат: што се више будеш трудио да укажеш како заправо ти ниси такав каквим те други (они) доживљавају и схватају то ће они бити уверенији да су у праву. Једино је безнадежније трудити се да будеш вољен од свих, или од некога ко те не воли. Треба бити срећан када те воли сасвим мали број људи, жена и осталих, јер, што те мање њих воли то си мања будала, и: супротно.

МУД(Р)ОСТ


Изгледа да са годинама постајем мудрији јер све чешће чујем из својих уста реченицу: „Не знам“. И немам више мишљење о свему, чак ни илузију да ја све најбоље знам. Све више сумњам да разумем пуно ствари, видим да све има неку дубину и ширину до којих нисам у стању да досегнем, трудим се да не тумачим ствари по првом утиску и онако како наизглед изгледају. Све се више трудим да слушам друге, све мање желим да будем чувен. Старији сам али сам мудрији јер све више схватам како је мудрост релативна ствар и како зависи од много ситница и крупница, то, је ли нешто мудро или није. Мудрост је најчешће непримењива у пракси. Мудрост је знати када треба прећутати мудрост, када је треба заштити од огољености свакодневнице а када је треба положити на пиједестал узвишености.



Еротикон!



Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани.


Нешто не штима?!



Једна арапска пословица вели: "Прво вежи камилу, па је после остави Алаху на чување".
Када се разболи неки поп, хоџа или рабин, тај се не предаје лечењу уз помоћ молитве (можда само алтернативно) и не даје своје здравље и свој живот Богу на располагање (а, што би се и лечили ако искрено верују да постоји тамошњи живот и рај који су заслужили својим световним понашањем?!) – већ одлазе на лечење у болнице, да их тамо лече лекари који су у школи учили да је човек постао од мајмуна.
Ту мени нешто не штима?!

АВЕТИЊЕ



Неко се роди ко аветиња и цео живот буде аветиња.
Шта је то и ко је то аветиња?!
Тешко је дефинисати а још лакше схватити без икакве дефиниције.
Аветиња је онај ко између осталог авета: памећу, кроз живот, са људима.
Аветник је онај који је у памети исти и са пет и са педесет година. То је неко коме никада не дође из дупета у главу. А најчешће, споља, изгледа као нормалан човек.
По горе поменутој дефиницији аветиње углавном нису опасне али знају да буду напорне и штетне. Поготово ако су још и шер-будале.
Аветињу, кад сретнеш после неколико деценија видиш исто како си је последњи пут оставио: остарео а ништа није научио, нити се за јоту промудрео.
Једина корист од аветиња јесте што после сусрета са њима себи увек даш на важности.

Политика као секс!



Књига текстова Александра Тијанића Шта ће бити с нама, осамдесетих печаћена. Свакако боља од ове нове. Тад је још био новинар. Добар. О политици он вели ту: Политика јесте врста сексуалног односа зато и може бити сирова и отмена, плитка и дубока, романтична, али и смртно досадна. Но, за разлику од споменуте примитивне активности, у политици не вреде контрацепцијска средства: кога год дотакне, дотични прелази из првобитног у друго стање. И другови, и другарице, подједнако. 
      Владимир Дворниковић у својој књизи Карактерологија Југословена, по сличној теми пише: Нарочито у политици и трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.
Два цитата и ето вам дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.

Екологија!




Када се багери и тешке машине зауставе на рубу Амазонске прашуме онда једно наспрам другог стоје (по данашњим стандардима који нам се намећу): цивилизација против дивљине, технолошки напредак против заосталости, тековине либералне економије и демократије против примитивизма и племенске заједнице. 
      Само: је ли то заиста тако? 
      За кога човек да навија: за багере или шуму? 
      За напредак или да ствари остану такве какве јесу? 
      За револуцију или еволуцију? 
      За своју њиву или за европску превару? 
     Наша њива је примитивна па даје здраву храну, таман толико колико нам треба. Европа је технолошки напредна али тражи непрскано поврће и чисту воду.  Има ли средине?
Средина је једино решење!

Сексуално васпитање!



Читам (опет читам) вест из Америке да је једна 28-годишња професорка оптужена за педофилију јер се сексала са својим ђаком. На слици веома лепа и атрактивна млада жена. 
      Забога?! Треба је наградити а не казнити! Па том младићу је то нешто најлепше што му се могло догодити у животу. Увек ће се тога сећати. Тај момак је срећник а не жртва, макар судећи по слици професорке. Па сви смо ми маштали о старијим лепим женама док смо били клинци (то се у садашњем жаргону каже MILF), поготово о лепим наставницама и професорицама (Teacher), а томе се момку, ето, сан остварио. Какав јебени Деда Мраз и бакрачи?! 
      Па њему ништа друго није на памети осим тога. Ако је нормалан момак. У времену када их у школи уче да су педерастија и против-природни блуд нормалне ствари и да два пeдера могу да гаје мало дете које није њихово (а како би и било?!), кажњава се нешто што је од природе дато: машта о лепој и згодној жени или младом и здравом телу - и испуњење исте. 
      Па онда нас, из моје генерације, треба све похапсити, ретроактивно, јер смо се својевремено као студенти и војници удварали (и не само удварали, већ је било којечега) гимназијалкама, ми имали двадесет година а оне шеснаест-седамнаест.

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

posete: www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Укупно приказа странице: ИГОР ЂУРИЋ - Б(р)ЛОГ