Тито и Мика Антић!

  

Седамдесетих година прошлог века, Мирослав Мика Антић, написао је поему Војводина, која је, поред уметничких, за неке људе имала и „политичких“ квалитета (мада је та поема све само није аутономашка, али ко те пита кад је криза). Тадашњи аутономаши у Војводини користили су сваку прилику да истакну посебност идентитета и културе Војводине и „Војвођана“, па су се хватали и за сламке, и за дебла. Тако се Мика, не својом кривицом, нашао у политици, уместо у кафани где је више волео да буде. Али, пошто је имао доста испада у својим пијаним фазама, није се јавно бунио кад би га повремено политички злоупотребили. Никоме од тих аутономаша није сметало, а можда нису ни знали, да Мика Антић има у себи више бугарске него „војвођанске“ крви. Породица му је пореклом из Босилеграда и презивали су се Антов.

Пошто је Микина песма убрзо постала популарна, „структуре“ су решиле да првом приликом песника, новинара, сликара и режисера, представе маршалу Титу, као посебност и истакнуту личност „војвођанске књижевности и културе“. И за то им се указала прилика врло брзо, Тито је требало да дође у Нови Сад, у неку посету после које ће бити приређен пријем за доживотног председника СФРЈ.

Одмах је решено да Мика буде представљен Титу. Извршене су припреме, песник је отрежњен и припремљен. Остало је само да се сачека погодан тренутак и да се Антић упозна са вођом.

Када је дошао тај тренутак, Тито се приближавао песнику, шеф протокола је искочио испред и обратио се Титу:

– Ово је аутор Војводине!

Већ тада времешни Броз, тврд на ушима и незаинтересован, није добро чуо (а, ко је смео да га исправи) мислећи да је реч о директору Транспортног предузећа Ауто Војводина, те се у том тону и обратио Антићу:

– А ви сте, бога вам вашег, скоро купили аутобусе Волво из Шведске. Силне сте девизе утрошили. Па как вам иде посао?

Песник, ни крив ни дужан, нашавши се у необраном грожђу и у улози директора транспортног предузећа, одговорио је:

– Одлични су аутобуси, друже председниче, посао иде одлично.

Онда су се и сликали.

Сутрадан у новинама, и другим медијима, ништа о песнику и војвођанском идентитету, само о привредницима међу којима се, на сликама, нашао и Мирослав Мика Антић.

„Структуре“ су биле разочаране!

Око Нове године, Тито је требало да опет посети Војводину и покрајинско руководство, те је одмах решено да се ствар са песником исправи. Позвали су Антића на састанак, сугерисали му да остане трезан следећих неколико дана, да каже неколико стихова из поеме, течно, без импровизације, када буде други пут (надајући се овај пут како треба) буде представљен Титу. Битно је да се овога пута песник Војводине представи јасно и гласно, те да се не остави ни грам могућности да дође до забуне.

Песник обећа све по реду и како ваља.

Дође и тај дан. У свечаној сали, поређани важни људи из Војводине, чекају да буду представљени краљу шпанског протокола, машинбравару и Кумровца. Да се поклоне и рукују са њим, они срећнији и да размене коју реч. Међу њима је и Мирослав Мика Антић, песник Војводине. Трезан и сконцентрисан. Тишина и напетост! А онда хук. Долази Тито са свитом! На пола свечане сале, Тито застаде, погледа према званицама и угледа Мику.

–  Они аутобуси из Шведске, как раде, јел то све у реду? – обратио се Тито Мики Антићу.

– Све је у најбољем реду, друже председниче, раде одлично – одговорио је аутор Војводине.

После тога, ко је па смео да исправља Тита. Па он је, ономад, у Зрењанину говорио како тог Михиза треба ухапсити због књиге и представе Кад су цветале тикве и нико није смео да зуцне и каже да то није тај Михајловић већ неки други Михаиловић, већ су сви климали главом.

Мирославу Антићу сам посветио песму, коју сам премијерно прочитао у Житишту, давно, давно, већ. Да сам знао тада, ово што знам сада, свакако бих у песму убацио и макар један аутобус из Шведске.

 

МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ (ако ти јаве да умро)

 

Ако ти јаве да је Мика умро

не веруј им, драга моја

Говорим речи, ето,

у име Бога и с' правом:

не веруј им!!!

 

Ако ти јаве да је умро

песник било који

Па и Мика

Па и ја

Веруј кол'ко да завараш траг

Да поверују - да верујеш

Да сакријеш мисао

Да те оставе на миру

Да збуниш душманина

 

Није песник диг'о руку на себе

- па умро

Није у дубини воде остао без зрака

- па издахнуо

Није полетео у смрт

- попут ласте

Није га коноп нажуљао

- тамо где га је девица љубила

Лажу јер истина је све то

- а песник није умро

Па ни Мика

Само се одселио

Песник

Па и Мика

 

Ако ти јаве да је Мика умро,

да је неки песник престао да дише

Не веруј!!!

Лажу!!!

 

Мала моја, драга моја

Лагао је Мика да ће ти јављати

о смрти песника

Лажу и други што кажу:

''да песници умиру млади''

Ко су они и што су?

Зар ниткови што знају све

о кишама у Бресту?!

Зар њима да верујеш

Зар да они умру тек тако?

Не!!!

Они само оду, одшетају

До неке мале из Крупе

До Бољшој театра

Или до дворова Дунђерских

Ил' једноставно заспу

Па их узалуд будиш

Оду:

јер им је мучна усамљеност

и слабост

 

Елем, ако ти јаве да се песник неки

изгубио у водама Женевског или ког другог језера

Или у дубинама Јонског мора

негде између Солуна и Крфа

Ако слажу да је висио у загребачком парку

убијен и обешен

Да су га нашли испод моста смрсканог о сопствено безнађе

Умрлог од глади

у Градској или Казалишној кавани

или срезаних вена у хотелу Англетер

Да га је јектика убила

Или куршум двобојски

(Не веруј, опет, да је Мика умро)

Да је заклан због песме

Да је протеран и усамљен душу испуштао

непризнат и пијан дрхтећи

у грозници умирући

без динара у џепу

(а већ тада бесмртан)

 

Ако ти јаве

Да је неки Микин исписник:

умро

Знај:

није смрт коначан чин за песника

после песника нема: да нема ништа

Него остане нешто - поред душе

Песници

па самим тим и Мика

не умру чак ни од љубави

 

Ако ти јаве

да је на Суматри душа

умрлог песника

а да то није Мика

(јер за њега су већ јавили да ће јавити)

да је умро

Не веруј!!!

Због себе и будуће деце

коју ћеш родити:

која ће писати

 

Не веруј ништа!!!

 

Покојни Иво

болнички друг конте-а Ива

који је још бесмртно жив

ко и Мика што је

к'о сви што смо

сенио је да су песници принчеви

само: без дворца и принцезе...

 

Даклем,

мала велика моја,

док опевамо равницу

вечерас

немој веровати ништа!!!

О смрти Микиној

и других,

толико му,

њима,

нама,

дугујемо...

 

2010. Зрењанин – Житиште

 

 

О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА

 

 

    О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА

- стих у роману -

(Клинички живот, други део)

*

Док смо пишали по себи:

вриштала је смрт около!

- из романа –

*

Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена онима које сањамо. Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?!

У питању је, пре свега, роман о сновима - у сну и на јави!

Ово је роман дилема и теорема!

Јесте, пред вама је роман: резиме!

Ово је први роман у Србији где је коришћена вештачка интелигенција за дијалог о већ завршеном штиву. Дакле, вештачка интелигенција није употребљена као помоћ при формирању фабуле и одабиру форме, већ као анализатор већ постављене радње у одређеној структури.

Вук веган је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.

Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!

Вук веган је слика и прилика данашњег просечног корисног идиота на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...

Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):

Орешнике за болеснике...

Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.

Зашто?!

Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!

Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!

Не!

Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).

Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!

1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама  из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.

Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.

Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.

Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.

Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.

Не очекујте очигледно од ове књиге!

 Нешто је и на читаоцу, ваљда?!

Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.

Првобитни наслов ове књиге био је Пријатељска ватра а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа Клинички живот. Само се јавило и рекло!

ПРИЈАТЕЉСКА ВАТРА?!

Пријатељска ватра (братоубилачка) је више него јасан и очигледан симбол (дотле да и није симбол) и алузија на српску неслогу која пролива међусобну крв најчешће без ваљаног разлога. Ми се међусобно мрзимо и сатиремо из глупости, доколице и незнања.

Роман каже:

Срби, ја сам тај, ретко кад успеју да изађу из пријатељске ватре.

Који Срби? Четници и партизани, леви и десни, Обреновићевци и Карађорђевићевци, шумадинци или прекодринци, монархисти и комунисти, мали Руси или велики Европејци, итд. итд.

Ево још неких најосновнијих идеја или питања које покреће ова књига!

КАНАЛ?!

Скучени погледи али уједно и сигурност.

Шта ће нам „широки видици“ ако нас исти убијају?!

Нама није требала ширина демократије већ сигурност диктатуре!

У каналу, Србин има већу историју (и: своју) него што је имао у Душановом царству – јер  – људи смо, иако смо Срби  – а Срби смо, јер смо људи у времену нељуди.

Читава српска историја се стварала у ограниченим а неконтролисаним условима: у каналу. Некад и: јами. Ми нисмо видели даље од носа и ножа под грлом!

ФИЛОЗОФИЈА?!

...нико није умро а да се претходно није родио...

КЊИЖЕВНОСТ?!

Роман тражи равничарску реку, широку, спору и дубоку, а стих хоће планински поток, узак, брз и плитак.

Поезија је притока, а роман је главни ток! Није канал, и ако је ово роман!

РАТ?!

Крв не може бити ни квази, ни прокси!

Лако је туђим курцем глогиње млатити!

Лако је мртвом вуку реп мерити – макар и веган био!

ИМПОТЕНЦИЈА?!

Немогућност да створим (ипак: једнина) уметничко дело које ће променити свет и људе на боље, или макар подићи револуцију!

СНОВИ?!

Српска ирационалност!

Ја нисам могао, против подела и рата, ништа друго него да сањам!

Снови против идеологије – то је победа здравог разума над безумљем!

ФРОЈД?!

Прво: то је надимак, тако су аутора овог романа звали другови и другарице у средњој школи.

Друго: у психоанализи може нам се све, па чак и ако није тачно (што је најчешће): брига нас.

Најзад, зар свако уметничко дело није прилог за психоанализу аутора?!

Поготово овог?!

АНТИРАТНИ РОМАН?!

Није. То је само роман о рату онако како је изгледало или се сањало.

Ко је и када нас уопште питао: хоћете ли бити Срби у Метохији?!

Није нико и никад!

То је божија одлука а Бог је против рата, верници јесу.

Није важно ко је за рат а ко није – на крају се и једни и други нађу у њему и ваља преживети.

Имали смо лош мир – мењали смо га за добар рат!

Нисмо лоше ни прошли – како је било писано!

ПОРУКА?!

Нема је!

Да смо хтели поруку да шаљемо, отишли би у пошту и послали телеграм (Џон Форд).

Ипак?! Можда?!

Знаш ли ти дечко, да док ја и ти овде, у овом блату, губимо главе, неко у близини, не далеко од нас, стиче свој први милион?!

Или:

Видиш и сам колико вреде новци кад се нађеш у оваквој ситуацији. Све ће им то отићи како им је дошло, на овај или онај начин, само је жртва за отаџбину и свој народ: вечна!

Или:

Тешко је време, већина теорија завера из прошлих деценија и векова се обистињује и материјализује. Човечанство мора веровати у све форме зла или неће преживети!

Узмите за поруку шта вам драго, књизи је свеједно. Јер, у бесконачност се не иде зарађеним милионима већ створеним делом!

ЗАСЕДА?!

Ми Срби: стално смо у заседи, са ове или са оне стране, свеједно нам је.

Или са штитом или на штиту!

Србин ако није у јендеку: није ни Србин, ни вук.

И кад се нађе у заседи: у Србина, углавном, пуцају његови!

ЦРЊАНСКОВЕ ЗАПЕТЕ?!

Јеби га, волимо га (их)!

ИСТОРИЈА?!

Срби, ми смо једини народ, поред Руса, јашта, који је властиту (и народну, изворну, своју) династију заменио идеологијом безбожника на челу са Хрватом, који је, поред тога што је био страни агент и комуниста, био и србомрзац?!

СЕКС, СКАРЕДНОСТ, ПРОСТАКЛУК?!

Можда, повратак анималној природи.

Природа нам дала све: ми само требао да се окористимо њоме!

То што волимо да јебемо а да не будемо јебани је зато што смо Срби!

Чак ни Српкиње не воле да буду јебене из погрешних разлога!

Питање, зар неко воли да буде неприродно и на силу јебан?

Воли вук геј и веган!

Ако није горе поменуто, питајте Фројда.

АЛКОХОЛ?!

Ова књига је писана у алкохолисаним сновима.

Аутор је одсањао ову књигу.

ОНОСТРАНО?!

Лично искуство аутора књиге, онда кад није сањао, него се размеђавао између живота и смрти!

ВЕРА У БОГА?!

Испитајте се: ко искрено и без користи верује у Бога?!

Испитајте сами себе: колико сте лажних обећања дали Богу?!

итд.итд.

Доста је, рекосмо већ, нешто треба оставити и читаоцима (ако их уопште буде било?!).

Клинички живот је својевремено (несвесно) раскринкао вука вегана, јер је аутор прочитао на хиљаде књига, па је текст писао подсвесно, изван свести и несвесно, у сомнабулним испарењима и лебдењима, са канабета у ординацији психоаналитичара и класичног психијатра, или у пијачној крчми, у међувремену, ван снова и књига, трошећи много алкохола и жена, без књижевних аспирација!

Чекајте?! Ко је, онда, тај човек, који тврди да је успео да предвиди појаву вука вегетаријанца на пољима Косова и Донбаса, тако што је читао, пио и јебао?!

То је Игор М. Ђурић, будала једна!

 

 

 

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

                                              

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.

Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.

*

Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

(Посвећено Матији)

*

То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.

*

Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.

*

Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.

Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

СТИВ РИВС - СТИВРИЗ!

  

                             СТИВРИЗ – СТИВ РИВС

                             Суперхерој мог детињства!

 

Седео сам на тераси моје омиљене кафане, одмарао очи посматрајући озеленели парк, мезетио млади сир уз пиће, уживао у лепом дану и гледао своја посла прислушкујући шта се говори око мене. Па наравно, увек „одвојим“ уво да чујем шта се прича около, између осталог, због тога и идем у кафану, да чујем лепог српског народног говора, по коју причу или трач. Временом сам се осамио, постао сам самотњак, удаљио сам се од људи и народног говора па то лоше утиче на моју и онако лошу литературу.

За суседним столом, три средовечна мушкарца евоцирају успомене из младости и ЈНА. Са сетом се присећају како су некада били млади, лепи и јаки.

Чујем једног од њих како каже:

- Био сам јак као Стив Ривс!

Зазвонило ми је то име у средњем уху, еустахијева труба је затрубила за узбуну! Име ми се учинило познатим али у тренутку нисам могао да се сетим откуд га знам и када сам га први пут чуо?!

Потегнух за чашицом, искључих се из прислушкивања (део око ЈНА мало ме је интересовао) те почех да пребирам по сећањима и фројдовском несвесном.

Вратих се, мислима и сећањима, у детињство.

Ту обично пронађем одговоре за своје странпутице и недоумице.

Присетим се слика и сцена.

Чујем мајку како ми говори:

- Попи' млеко да будеш јак ко Стивриз.

Слушам даље:

- Поједи грашак да порастеш ко Стивриз!

Ја поједем па подигнем руку и стегнем песницу а она ми опипава мишић и каже:

- Видиш!

После ми је било јасно, тада нисам знао, да мајка име Стив Ривс изговара Стивриз а да ја не знам да је то човек и глумац већ мислим да је у питању неко натприродно створење и митско биће.

Сећам се да су и многи други из окружења име славног глумца изговарали погрешно. Уместо Стив Ривс – Стивриз!

Чујем:

- Имаш мишиће ко Стивриз – говори ми ујак у ретким посетама нама.

- Ти си Источки Тарзан – каже ми старији брат.

- Нико не сме да те дира, ти си Херкулес – теши ме тетка, уплаканог и од деце пребијеног.

Баба ми је рецитовала јуначку народну песму Марко Краљевић и Стивриз.

Добро, ово последње сам измислио за потребну динамику приче и мало лошег хумора, али, признаћете, лепо звучи.

Али, сви горе побројани снагатори и митови имају нешто заједничко а то је да је Стив Ривс глумио и Херкулеса и Тарзана. Приде и Сандокана те Спартака. На крају и вестерн јунаке. Није глумио само Марка Краљевића.

Стив Ластер Ривс (Stephen Lester Reeves) се родио у Монтани 1926. године а преминуо је у Калифорнији 2000. године. Био је бодибилдер и глумац. Америчка национална икона, ратни херој.

Мистер Америке постао је 1947. године а Мистер Универзума 1954. године. Светску славу потврђује на филму, његове филмске улоге су га учиниле планетарно препознатљивим.

Снимио је много филмова, доста од њих су били и они нискобуџетни, глумио је углавном хероје вичне мачу и борби, историјске и митске личности, скоро увек у први план показујући своје тело у центру кадра. Много је снимао у Европи, тачније у Италији. Једне године је снимао и у Србији, у неком селу близу Стајићева, где га је, како каже урбана легенда, у рвању победио неки локалац по имену Брка из Орловата. Веле да је тај знао да постави клечку те је надмудрио снагатора.

На врхунцу своје славе био је један од најплаћенијих глумаца у Европи. Уосталом, одбио је улогу Џејмса Бонда у филму Доктор Но (1962) управо због малог хонорара који му је био понуђен за ту улогу. 

Улогу Самсона одбио је 1949. године јер је тражено да за потребе филма Самсон и Далила смрша неколико килограма што он није хтео. Уместо њега, партнер Хеди Ламар у том филму био је Виктор Матјур, такође велика фаца и заводник женских срдаца.

Из горе наведених редова може се закључити да је Стив Ривс поред своје мускула(то)рне грађе имао у себи и карактерних особина вредних пажње. Држао је до себе и својих принципа!

Говорило се за њега да има тело бога!

Био је узор и идол потоњим генерацијама снагатора са великог филмског платна. Арнолд Шварценегер је говорио да су му идоли и инспирација у животу били Стив Ривс и Рег Парк (1928-2007).

Када се повукао из глуме (због повреде на снимању) основао је своју компанију, писао је књиге и узгајао коње. До краја живота залагао се за бодибилдинг без стероида. Животни узор му је био Џони Вајсмилер (од Међе до Стајићева нема ни седамдесет километара а Орловат је мало ближи).

Али, оставимо се његове биографије и вратимо се поново у наша детињства (колективно несвесно)!

Како је то Стивриз постао личност за пример, мерило успешности, синоним за снагу о храброст, суперхерој нашег времена, па и мој?!

Када се прославио улогом Херкулеса и постао препознатљив и на нашим просторима то је било 11 година пре него ћу се ја родити. Да ли је отац водио мајку у биоскоп да гледају тај филм у својим походима ка седмој уметности?! Отац је био фанатични филмофил и гледао је стотине и стотине филмова.

Или је мајка једноставно прихватила моду и сленг тог времена и старијих синова (који су сигурно знали за њега јер су већ били на прагу адолесценције)и самим тим сматрала да Стивриз треба да ми буде узор и инспирација и најмлађем детету, иако је погрешно изговарала његово име и чак сумњам да је уопште и знала о коме се ради. Мислим да је и за њу то био неки епски јунак попут Марка Краљевића.

Јер, присећам се, време мог одрастања било је везано за вредности попут снаге и храбрости. Горе поменута баба ми је заиста редовно читала јуначке народне песме и изводе из Баранинових књига. Дечије свађе, наивне туче, мерење снаге и храбрости чудним тестовима, упоређивање бицепса и трицепса, све је то био део фолклора нашег (и мог) одрастања.

Тело па ум а пре свега осећај за правду!

Менталитет нашег одрастања и сазревања претпостављао је снагу и храброст испред осталих вредносних категорија.

Танатос испред ероса!

Били смо углавном амбивалентни али смо маштали за алфа статусом у чопору.

Живели смо на поднебљу вечне борбе за опстанком!

Проблеме у одрастању и борби за своје место под небом нисмо решавали код психолога (или, не дај боже, код психолошкиња) већ сами или уз помоћ браће.

Нисмо ишли у теретане већ на њиву, ливаду и у шуму. Радили смо за породицу (која нам је била светиња изнад свих осталих) и доприносили њеном напретку а уједно и јачали смо своје мишиће копањем, сакупљањем сена или сечом дрва. Спортом смо се бавили али у слободном времену!

Зато није ни чудо што су родитељи желели да им деца буду као Стивриз. Породица је била јака колико је то био њен најслабији члан.

Могу само да замислим колика је била његова популарност када се његово име примило у народу као синоним и метафора за снагу и величину, за божанску непобедивост, и када је постало део народног говора и фолклора. Био је суперхерој у времену и поднебљу које није знало шта су то суперхероји али је имало своје народне јунаке.

Ето, тако ме је један случајно (?!) прислушкивани разговор непознатих људи у кафани вратио у детињство и оживео ми успомену на давно заборављеног идола, у време када сам мислио да нема јачег бића на свету од неког имагинарног дива по имену Стивриз. Он је за мене био оличење снаге и храбрости, митско биће, народни херој попут Марка Краљевића, Херкулес, Сандокан, Тарзан, Спартак. Све је био само није био човек, а камоли глумац! Нисам ни знао за то јер да сам тада знао да је он само неки бодибилдер из Америке он мени не би значио то што је значио. 

Био је наш идол и узор, сматрали смо да само уз помоћ такве снаге можемо преживети недаће бурног и крвавог поднебља. Он за нас није био Стив Ривс! Био је Стивриз! Нама није био потребан глумац већ Арханђел победе и опстанка!

Требало је да проживим још неколико година, да се замомчим и смањим маштање па да схватим да Деда Мраз не постоји и да је Стивриз у ствари Стив Ривс. Онда је Брус Ли победио Чака Нориса На змајевом путу! После је стигао сирови Шварценегер којега су гледале генерације које сам све мање разумео. Нисам више био дете. Постао сам човек који има своје дете.

Ако сам у неком периоду свога живота све мање разумео генерације које су долазиле после мене, данас, после много година, о садашњим генерацијама и њиховом систему вредности ништа не знам и не разумем их ни јоту. То су ови чији су идоли дерпе-и са такмичења за Песму Евровизије, отуђене особе што машу букетићима (китама) цвећа уместо песницама. Ово је време када бодибилдере не гледају жене већ мушкарци са потпуно другачијим мотивима од наших, ондашњих.

Кратко речено, ми смо хтели да будемо мачо а ови би да буду пичо!

Нама су мишићи требали да будемо алфа мужјаци и освојимо право на женку а данас, чини се, мишићи су само украс око шупка!

За крај ове приче, која ће вероватно бити забрањена по мрежама, нећу ништа закључити, нити ћу поентирати. Поставићу једну моју песму, која је написана пре петнаестак година, из збирке Људи моји – Песме о паланачким ликовима, а која одсликава систем вредности и менталитет времена о којем говорим:

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ДИЗ'О ЈЕ ТЕГОВЕ ВАЗДАН

БИО ЈЕ ЈАК МОМАК

И ИМ'О РАВАН СТОМАК

ПО ЊЕМУ ЈАЧЕГ НИЈЕ БИЛО

ФАТМИР ЦИГАНИН ШТО ГА

НА ИГРАЛИШТУ ИЗМЛАТИ

ТО НИЈЕ МОГ'О ДА С'ВАТИ

 

ДУГО ЈЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

МОЛИО БАБУ ДА МУ ДАДНЕ

ДА НЕ МОРА ДА ИХ МАЗНЕ

ДВЕ КОНЗЕРВЕ ОД ПО ПЕТ КИЛА

ПРАЗНЕ

ОСТАЛЕ ЈОШ ОД КО ЗНА КАД

И ОД КО ЗНА ЧЕГА

А БАБА ЈЕ ИМАЛА ДРУГЕ ПЛАНОВЕ

ЗА ТЕ КОНЗЕРВЕ И ЈЕДВА ПОПУСТИ

 

КАД НАЈЗАД КОНЗЕРВЕ ИЗМОЛИ

СТРИЦ НЕ ШЋАШЕ ДА ДОЗВОЛИ

ЗА ГВОЗДЕНУ ЋУСКИЈУ ИЗ ШУПЕ

КОЈА МУ ЈЕ СЛУЖИЛА ЗА НИШТА

И СА КОЈОМ НИЈЕ ИМАО

НИКАКИХ ПЛАНОВА

АЛ' БЕШЕ ШКРТАЦ

ТЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

БЕШЕ ПРИНУЂЕН ДА ЈУ ЗДИПИ

ЈЕДНОМ КАД СТРИЦ БЕШЕ ПРИПИТ

ШТО ОВАЈ И НЕ ПРИМЕТИ

У ПРВО ВРЕМЕ

 

НА ЦЕМЕНТ ЈЕ ЧЕК'О

ДО ВРЕМЕНА КАД СУ

ЗИДАЛИ КЛОЗЕТ ПОЉСКИ

И ТУ СЕ ПОТРУДИО СВОЈСКИ

СРЕЋОМ ТО БЕШЕ У СКОРИЈЕ ВРЕМЕ

ЈЕР ДЕДА СПОРАД СЕБЕ

НЕ 'ТЕДЕ У НОВОМЕ КУПАТИЛУ

НИ ЗА ГЛАВУ ЖИВУ

ТЕ ЈЕ СТАЛНО ИШ'О У ОБЛИЖЊУ ЊИВУ

ШТО УКУЋАНИМА НЕ БЕШЕ ПРАВО

И ТАКО БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАПРАВИ ТЕГ

И ПОЧЕ ДА ПОСТАЈЕ ЈАК

КО НОРИСЧАК

 

ИМАО ЈЕ ТАРЗАН БОЛЕ

И ЏАК ПУН ПЕСКА

ШТО ИСТО ОСТА ОД КЛОЗЕТА

ОКАЧЕН НА ДУД ИЗА КУЋЕ

ПА ЈЕ ТУ ДИЗАО ТЕГ

И УДАРАО ПЕСНИЦАМА ПО ВРЕЋИ

КОЈА НЕ УЗВРАЋА УДАРАЦ

КАКО ЈЕДНОМ РЕЧЕ БРУСЛИ

 

ДЕДА МУ ЈЕ ГОВОРИО

„ИДИ У ЊИВУ

ПА СЕ ОНДАК ТАМО ЗНОЈ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

АЛ' БОЛЕТУ ТО

НИЈЕ ПУНИЛО ОКО

ТАРЗАН НИЈЕ МАРИО ЗА ТЕХНИКУ

ИШ'О ЈЕ НА ЧИСТУ СНАГУ

 

И ДА ВИДИШ ВРЕМЕНОМ

МИШИЦЕ БОЛЕТОВЕ ПОСТАДОШЕ ТВРДЕ

И ВЕЋЕ

ДАЛ' ЗБОГ ТЕГА ИЛ' ЗБОГ ВРЕЋЕ

И НЕКО МУ РЕЧЕ

„ЈАК СИ К'О ТАРЗАН“

ЏОНИВАЈСМИЛЕР

 

ОТАД БЕШЕ НА ГЛАСУ КО НАЈАЧИ

И НИКО НЕ 'ТЕДЕ ДА СЕ ЈУНАЧИ

ТЕ ПРОВЕРАВА

ИСТИНИТОС' ИЛИ ЛАЖНОС'

ЈАКОСТИ ЊЕГОВЕ

ПА БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ПОСТАДЕ ВАЖАН У КРАЈУ

ЗАХВАЉУЈУЋ' РОВИТОМ ЈАЈУ

КОЈЕ ЈЕ ПИО НАШТИНУ

КО РОКИБАЛБОА У ФИЛМУ

 

ИЗГЛЕДА ДА ТАЈ НЕСРЕТНИ

ФАТМИР ЦИГАНИН

РАМАДАНА КОТЛОКРПАРА СИН

НИЈЕ ЧУО ДА ЈЕ БОЛЕ НАЈЈАЧИ

ЧАРНУШЕ СЕ НА ИГРАЛИШТУ

ОКО ЛОПТЕ

И ФАТМИР ПРЕБИ БОЛЕТА

КО ВОЛА КАД У КУПУС ЗАТЕКНУ

 

СВИ СУ ЋУТАЛИ

И БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

И ФАТМИР ЗВАНИ МАНДОВ

СМЕНА СЕ ИЗВРШИ ТИЈО

АЛ' СВИ СУ ЗНАЛИ

БЕЗ ДА СЕ ПИТА

БОЛЕ ВИШЕ НИЈЕ БИО ТАРЗАН

БОЛЕ ЈЕ ПОСТ'О ЋИТА

 

КАД СУТРАДАН БЕШЕ У СТАЊУ

БОЛЕ ОДЕ ИЗА КУЋЕ

ЗАТЕЧЕ ДЕДУ НА ПАЊУ

ИЗАШ'О ИЗ КЛОЗЕТА БЕШЕ

УПРАВО ЗАВИО ДУВАН

И КРЕСИВОМ КРЕШЕ

„ДЕЛА

БАЦИ ТА ГОВНА

ДОКЛЕН ТЕ И ЦИГАНИ БИЈУ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

ДЕДА МУ РЕЧЕ

 

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАСТАВИ ДА БИЈЕ У ЏАК

МАДА ЈЕ ЈОШ У ТОКУ НОЋИ

НЕПРОСПАВАНЕ ЈАШТА

С'ВАТИО ДА НИЈЕ

СВЕ У СНАЗИ

ДА ЈЕ НЕШТО И У СРЦУ

ТЕ ДА НИЈЕ ИСТО ИЗАЋИ

ВРЕЋИ ИЛ' ФАТМИРУ НА ЦРТУ