Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!




                      ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.
                                             

                                                                   

Рат је мир!
Слобода је ропство!
Незнање је моћ!
Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.
Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за„вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.
Главни јунак, Винстон Смит, своју борбу против тираније Великог Брата иСтранке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јестеГолдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“.Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишњени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.
„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.
Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа сучава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.
Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.
„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.
1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.
„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су страјно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.
Орвел је можда мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас итекако актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:
„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.
Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.


                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару јеМинистарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неоходно смањити следовање у току априла“.
„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да једато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.
„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.
„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстикт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријтељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.


                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.
„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.
Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?
Телеекран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог телеекрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...
Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље.„Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.
„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.
- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.
- Како си дошла до свега овога?
- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.
Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.
„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.
Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.
Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

ИЗ КЊИГЕ КОЈУ НИКО У СРБИЈИ НИЈЕ ХТЕО, ИЛИ СМЕО, ДА ШТАМПА – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)
У књизи ''Задужбине Косова'' налазим тужну историју моје породице: 1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој тужби. Радоје је био богат и моћан човек на челу једне велике породичне заједнице, у то време. Како ли су тек били угњетавани они слаби и сиромашни, они усамљени и из малих породица?
КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ БЛОГ

Сеобе и бежаније Срба са Космета нису престајале од 1389 и у континуитету трају до дана данашњег. Само су сеобе мењале некад темпо и обим, некада и облик.Једном је то бивао масовни егзодус, колонално и за кратко време, а некад се тај просец дешавао у дужем временском периоду и константно. Континуитет сеоба је, наравно, проузрокован континуитетом терора. Да би постојале и сеобе, и терор, кључно у свему је што су Шиптари константно имали ''спонзора'' за тако нешто јер сами нису то могли, нити смели. Друго, кад год би били сатерани у ћошак, углавном недостатком помоћи са стране, одмах и као по правилу стали би да кукају и туже над својом злом судбином и ''несносним угњетавањем од стране Срба''. Тако би убрзо нашли савезнике углавном регрутоване од стране српских непријатеља. Још је једна ствар временом постајала очигледна: увек међу делом српске популације долазило до ''разумевања'' за ''патње'' Шиптара и до осуде ''српског угњетавања''.
Методи терора крџалија, мухаџира, качака, затим балиста, и на крају ОВК, у потпуности су исти, само се временом мењала средства (напредовањем технологије) којима су се служили ти бандити. Углавном се убијају цивили, отимају и силују жене, скрнаве се цркве и манастири, раскопавају се гробља, убијају (жандарми) полицајци из заседе. Као што је крџалија у мраку пре много година нападао усамљену српску породицу негде у неком метохијском селу, тако је и терориста ОВК исто радио. Само је различита пушка била у истим рукама. Ударао се слабији, увек уз сигурност да не може вратити. Ударало се на образ. Ударало се на част. Ударало се на живот. Кад би се узвратило: ударало се на сва звона о српском угњетавању ''недужних'' Албанаца.
Можда је најбоље упоредити ондашње извештаје руског конзула Ивана Степановича Јастребова са скорашњим дешавањима и слика ће бити куд и камо јаснија. Шта говоре његови извештаји? После Берлинског конгреса настаје побуна Шиптара, Срби беже а Порта подржава Призренску лигу а Лига слуша Порту. Данас НАТО формира такозвану Косовску владу и та влада слуша НАТО, Срби су побегли или беже. Шиптари убијају, силују, пљачкају. Турци не реагују. И данас Шиптари убијају, силују и пљачкају а НАТО не реагује. Шиптари нападају Плав и Гусиње. Турци то коментаришу као ''ненамеран'' напад а у ствари оружјем помажу исте. Данас Шиптари нападају Македонију а НАТО им помаже. Или, као кад је пред рат ОВК нападала српске државне снаге. Даље, извештава Јастребов, „који Шиптар неће на Црногорце мора да плати за то новцем“. Као код ОВК. Када се страни конзули жале због терора Шиптара над православним и католицима Муфтар паша их правда говорећи „да је то излив огорчења Шиптара због Гусиња“. Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом“ (излив ''потреба''?!). Чим се сусретну са српском или црногорском војском, пише Јастребов, „Албанци беже пљачкајући у том бегу све испред  себе“. ОВК. И могло би овако још дуго правити паралеле.
Арбанашка национална и људска свест се у време турске владавине формирала на темељима некажњеног чињења злочина над Србима. Они су тада научили да могу чинити злочине и да не буду кажњени за то. И никада неће више то заборавити и избрисати из колективне свести, на жалост историјски догађаји ће им ићи на руку да им се такво понашање и исплати. Многи непријатељи и окупатори Срба и Србије ишли су им на руку у том науму. Прва тачка ''бесе'' закључене од арнаутских првака из вучитрнске казе 1907-е године а донете под притиском и претњом реформи из Стамбола гласи: Нико не сме чинити зулуме до идућег Митровдана. Ово све говори о стању тамошњих и тадашњих Срба. До тада, и после тога, Арнаути су чинили и могли да чине зулуме али, ето, у овом периоду дају ''бесу'' да неће. То у извештају Министарству, исте године, пише Ракић који на другом месту додаје: Досадашње искуство са бесама арнаутским учи нас сумњи.
Понављам, како су увек пролазили некажњено за злодела, тако би увек кад би их која власт довела у ред стали да се понашају у духу синдрома ''малог детета којем се узела играчка''. Кад би им се забранило да некажњено убијају, жалили су се и кукали над својим угроженим правима. Међутим основно право које они кроз векове траже јесте право на слободни и некажњени одстрел Срба. Француски путописац и новинар Жорж Толис који је пропутовао Стару Србију каже: Стара Србија је уз Јерменију најнесрећнија земља на свету. О Арбанасима пише: Они из Дебра убијају да краду, они пак из Ђаковице убијају из лудог фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, они из Призрена убијају због својих рђавих нагона, а они из Тетова убијају да опробају своје карабине.
На сваки покушај успостављања каквог-таквог реда, или макар и вербалне заштите Срба и других мирних становника Космета, Шиптари су одговарали терором. Тако 1890, у јуну месецу, убијају српског конзула у Приштини Луку Маринковића. 1903 у Мутровици убијају руског конзула Григорија Степановича Шчербина. 1920 у Паризу убијају и Есад Пашу Топтанија, јединог поборника сарадње са Србима.
Ево још једног примера и доказа о константној и цикличној употреби терора од стране Шиптара. На скупу у великој Мехмед-пашиној џамији у Призрену 1907Арбанаси из Љуме захтевају да се приступи истребљењу Срба. Милан Ракић је сазнао да су Љумани тражили ....да збор одреди један дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше општи покољ Срба.... Он о томе обавештава, у извештају од 22. августа 1907-е, заступника министра иностраних послова Краљевине Србије Андру Николића. Ракић у истом извештају наставља: Али остали Арнаути, желећи да бар форму сачувају, били су противни таквом решењу питања, и најзад је утврђено: да се Срби убијају по нахији, али тајно и не масама, него појединце. Више је него очита паралела са 17. мартом 2004 и доказ континуитета организованог насиља Албанаца над Србима. Скоро сто година касније остварила се жеља Арбанса из Љуме и обистинила слутња српског конзула.
Слична је претходна и хистерична одмазда после априлског слома 1941. И она по свему подсећа на догађаје из 1999 и 2004-е. Или групице бандита иду редом убијајући и пљачкајући, или руља креће у линч и паљевину. И тада 1941паљене су цркве и куће, пљачкане су и цркве и куће, и тада је разбијен ћивот са моштима Светог Јанићија у Девичу. Убијено је 14 свештеника. Само је у Дреници првог дана терора убијено 90 Срба. Чак су и избегличке колоне 1941 и 1999пратили војници исте стране земље. И 1941 преко Руговске клисуре, и 1999преко Савиних вода, српске мученике прате италијанске трупе. Пјер Пејан, француски новинар, пише десет година након те 2004-те године: У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену.
У кратким периодима функционисања закона на Космету Шиптари су као по правилу одмах на друге начине скретали светску пажњу на себе. Чим је дошло до ослобођења Космета 1912-е, па после и 1918-е, одмах је почела пропаганда о наводним српским злочинима. Баш као и пре 1999. И тада су у свету доказани непријатељи Србије дизали галаму о ''злочинима'' над народом који већ неколико векова уназад ништа друго не ради него чини злочине према Србима и који је етничким чишћењем променио етничку структуру Космета. ''Газета шћиптаре''која је излазила током двадесетих и тридесетих година прошлог века, готово је свакодневно писала о наводним злочинима и масакрима над Албанцима на Космету. Хасан Приштина испред ''Косовског комитета'', 1929. године прилаже меморандум''Друштву народа'' у којем наводи да је један милион Албанца обесправљено у краљевини ЈугославијиА према попису из 1931. године у Југославији је живело око 330.000 Албанаца. Иначе су увек волели да заокружују те цифре о броју Шиптара на Косову. Не пратећи тај тренд, албански католички свештеници Штефен Курти, Луиђ Гаши и Ђон Бицаку, предали су у Женеви ''Лиги народа'' захтев у коме се тражи да се регулише правни статус за 800.000 Албанаца на Косову.
Иначе је тај тренд ''напумпавања'' цифара актуелан до дана данашњег у албанској, и делу западне, литератури. Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић у књизи ''Српска историографија и свет'' анализирају књиге које су написане по овој теми, у свету. Између осталих и књигу Ренеа Лукића. На страни 270. може се наћи следећи пасус: У приказу косовског проблема као и увек, подаци о броју становништва драматично варирају, што је код Ренеа Лукића (L’Agonie Yougoslavie 1986-2003) више израз свеукупног метода који се непрекидно примењује, него омашки или непоузданости извора. Када говори на нивоу статистичких података, позивајући се на статистичке изворе, он наводи да на Косову има 1.500.000 до 1.600.000 Албанаца (стр. 90-91), али када говори о бруталним догађајима као што је ''истеривање'' Албанаца и сл. од стране Срба, он говори о 2.000.000 припадника албанске нације (стр. 99). Када се говори о Србима који су напустили Косово у претходним деценијама, при том нема никада говора о неком њиховом истеривању, веће цифре се проглашавају најцрњим српским национализмом, мање се такође виде као сумњиве, минимизирају се и подаци и цела ситуација се карикира“.
Исти аутори, у истој књизи, анализирају и књигу Ноела Малкома ''Косово: кратка историја'', публицисте и предавача на Кембриџу, који иде толико далеко да чак негира постојање Сеобе Срба 1690. године. Он тврди, на ''научној методи'' да та сеоба уопште није постојала и да је и она измишљотина српске пропаганде. Међутим, он у једној другој бесмиленој лажи и пропагадној конструкцији у истој књизи каже да је ''Косовски мит'' настао код Срба тек у 19-том веку, да је и он чиста пропаганда, нешто измишљено, и тако је несвесно Србима уделио највећи комплимент, како то могу само незналице и тенденциозне битанге. О чему је реч? Ако је ''Косовски мит'' у Срба заиста настао у 19-том веку, онда су Срби најдаровитији и најгенијалнији народ на свету. Они су дакле успели да спевају сву ону силу народне мудрости, прозе и поезије, тек за неколико година и да одмах ''омогуће'' да Вук то прикупи. Јер ако је мит настао у 19. веку онда је та поезија настала тек мало пре него је то Караџић прикупио и послао у свет. Срби су, надаље, ваљда, успели тајно да измисле тај дух, ту свест, те цркве и манастире, фреске, та гробља, те топониме. Кажем, остаје мало нејасно како је то један народ могао да учини тек за неколико година 19-века? Највећи борац за српско Косово је Вук Стефановић Караџић (наравно и велики Његош). Он је сакупио доказе о чему је српски народ певао у ропству. Ајде да видимо шта су други народи певали кроз векове? Да видимо њихову народну поезију у том облику и обиму? Ако су по неку песму и поарбанашили, топониме ни до дан данашњег нису успели арбанашити. Топонимија је јако српско оружје у одбрани Косова. И што се тиче ''Велике сеобе'',Ноел Малком нам иде на руку својом тендециозношћу: уколико није било те сеобе, него је то још један српски мит, онда су Срби староседеоци у Војводини те отуд нема места никаквим ревизионистичким намерама (мада, Милорад Екмечић каже да„та сеоба није створила српску народну заједницу у Јужној Угарској, него је само ојачала“).
Чињеница је да су први светски терористички акти какве данас познајемо у савременој историји почињени управо од стране Албанаца 1912-1913, и да су били потпомогнути из Албаније, Аустроугарске, Италије и Бугарске. Ти терористички акти су основа и темељ за настајање качачког покрета (само на територији Истока после 1918-е године било их је 4500) као војног крила ''Косовског комитета'' 1918-е. Као што је из тога произашао и ''Бали комбтар'' 1942-е и ''Друга призренска лига''1943-е а који је био основа за стварање, прво косовског пука ''Регимента косова'' у новембру 1943-е а затим и средином 1944-е ''21СС дивизије Скендербег''. Командант те злогласне дивизије обергрупенфирер Аугуст Шмитхуберт, који је стрељан у Београду 1947-е године, казао је једном приликом: „Војник Албанац у напад одлази само дотле док не нађе нешто што може да отме или украде“. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Зар речи немачког официра и деловање дивизије не подсећају на извештаје Јастребова пола века пре тога?
               
Српски непријатељи већ дужи временски период знају која је наслабија и најболнија српска тачка. Знају ''ахилову пету'' српског постојања и опстанка. То је Космет. Зато су одвајкада ту ударали и ту изазивали немире а увек су у Шиптарима имали поузданог партнера за то. Арбанашка мржња према Србима чинила је то да су се они удруживали са свим и сваким само да би остварили своје циљеве. Прво су служили Турцима, па Аустријанцима, затим Италијанима, Немцима, ратовали су у саставу хрватске и босанске војске у задњим ратовима, најзад данас су у служби Американаца и Немаца. Можда у последње време и исламских фундаменталиста оличених у Ал Каиди Осаме Бин Ладена и такозване Исламске државе. Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941'', пише: У време османске власти, Албанци су као повлашћен народ, били су заштићени у односу на хришћане на Косову и Метохији. Геополитички оквир био је обележен односом снага између великих сила пре свега аустро-руским супарништвом на Балкану које је доминирало расплетом Источног питања, што је додатно подстицало међуетничке сукобе. Албанци су Аустроугарској требало да послуже за остваривање њених планова да после заузимања Босне и Херцеговине 1878. преко Старе Србије прошири своју контролу над читавом европском Турском, све до Солунског залива. Албанско питање добило је европске оквире у последњој четвртини 19. века, са конституисањем националног покрета и дефинисањем циљева, што се појавило као нови чинилац у равнотежи снага не само између великих сила већ и суседних балканских држава. Призренска лига је захтевала на Берлинском конгресу стварање Велике Албаније у чијем би се саставу нашла четири вилајета, Косовски, Јањински, Битољски и Скадарски, чиме би се поништила територијална проширења Србије и Црне Горе у ратовима са Турском 1876-1878. АустроУгарска је имала своје претензије у подршци Албанцима преко којих би успела да раздвоји Србију и Црну Гору а самим тим и да преко Косова и Метохије продре у Македонију. Италија је настојала да парира постојећем аустоугарском утицају међу Албанцима, зато што је желела запоседање целокупне Јадранске обале. Аустро Угарска је зато сматрала да би требало придобити Албанце у Старој Србији да та област не би припала Србији или Бугарској у случају рата. Српска држава је покушала да придобије Албанце помажући устанке 1910-1912, а њихови успеси су убрзали склапање Балканског савеза. Међутим и Аустроугарска се залагала за помоћ Албанцима.
Увек су знали на коју карту треба да одиграју и добијали могућност од српских непријатеља: за то. За време Турака то је карта мухамеданско-османлијске солидарности. У време Аустро-угарских трвења са Србијом: то је тежња те силе да спута Србију. За време Немаца и Италијана то је фашизам и нацизам. За време комуниста то су полазишта ''марксистичко-лењинистичка''. Од деведесетих они кобојаги инсистирају на ''демократским принципима''. Затим постају пешадија НАТО пакта. Данас опет очијукају са верским фанатизмом и нарко картелима.
Њима, Албанцима, стране силе такође константно кроз историју разним међународним или домаћим актима помажу да остваре своје циљеве. Турци са својим хатишерифима стално потврђују њихове привилегије, Аустријанци их својим актима соколе да се одупру Србима, Италија и Немци својим актима стварају Велику Албанију. Комунисти, и то наши српски, својим актима потпомажу да се што више Срба исели. И на крају данашња међународна заједница својим актима признаје етничко насиље и чишћење.
Комунисти их помажу и ако су Албанци заклети непријатељи било каквог покрета отпора и сарадници окупатора: махом. Када је примао делегацију са Косова, коју су чинили углавном Албанци, у пролеће 1945. године, после побуне у Дреници где је и када је страдало око 2000 бораца НОП-а и око 2000 било рањено, Тито им је рекао да он зна да су скоро сви били на страни окупатора али да их неће позивати на одговорност. Широм Београда и Србије, у то време, виорили су се пешкири на крстачама стрељаних Срба који су погубљени зарад неке непостојеће колаборације. Тачно годину дана пре тога, Џафер Дева пише писмо Хитлеру у којем нуди 150.000 бораца за борбу против партизана. Када је Тито изговарао ''речи разумевања'' према шиптарским бандитима, управо у то време око Кочевог рога, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Похорја, Клагенфурта, Марибора, итд. Титови партизани стрељају без суда и било каквог ''разумевања'' неколико десетина хиљада Срба, јер су били у четницима. Светозар Вукмановић Темпо се обраћа окупљеним Албанцима на једном скупу, неколико година после рата, речима: Нисте ме баш слушали кад сам вас позивао на борбу и ја вам то тада нисам замерао.
А, о томе колики је допринос Шиптара партизанској борби и чиме су они заслужили то Титово и Темпово ''разумевање'' најбоље говори део из књиге ''Књига о Косову'', Димитрија Богдановића, у којем он говори да током целог Другог светског рата, не рачунајући сам крај, против фашизма у редовима партизана није било више од стотинак Албанаца: У првој половини 1942. године, све до јесени, на Косову и Метохији није било оружане борбе; тек у јесен сe формира Главни штаб за Косово и Метохију и први албански [шиптарски] одред "Зејнел Ајдини" [око 70 бораца албанске народности], затим Шарпланински народноослободилачки партизански одред, који je у јануару 1943, односно у априлу 1943. прихватио делове разбијених реорганизованих албанских одреда "Зејнел Ајдини" [који je тада имао 35-40 бораца Шиптара] и "Емин Дураку" [око 30 бораца]. Шарпланински одред, састављен од Срба, Црногораца и Албанаца имао je у то време око 220 бораца. Од априла 1943. на Косову и Метохији [заправо, на Шар-планини] je делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да je учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора, али су капитулација Италије у септембру 1943. и немачка окупација читаве области знатно отежали и погоршали прилике. Балистички "Косовски пук" [Regjiment i Kosovеs], формиран крајем те године, извршио je низ тешких злочина на овој територији, масовна убиства у Призрену, Косовској Митровици, Пећи и приштинском логору. Овај пук и друге балистичке јединице ангажовани су не само у борбама на Косову неко и против НОВЈ у суседним областима као и против HOВ Албаније, која je управо тада са доста успеха настајала у Албанији. У току 1944. године формира сe већи број партизанских одреда и батаљона, али су све ове јединице са територије Косова и Метохије биле претежно састављене од Црногораца и Срба, а у мањем броју од Албанаца [Косовара]. Штавише, они су дејствовали углавном ван територије Косова и Метохије и нису били у стању да сe успешно супротставе немачким и бројним, добро наоружаним балистичким снагама, и да тако обезбеде већи размах НОБ-а у овој области. До извесног преокрета долази средином 1944, када сe и Албанци у већем броју почињу одазивати, па сe формира осам косовско-метохијских бригада мешовитог састава.
6. марта 1945 одлуком НКОЈ-а године донета је одлука којим се забрањује повратак расељених Срба. Апсурд!!! Док сви досељени из Албаније остају на Космету. Према попису становништва из 1931-е године на Косову и Метохији је живело 180.170 (32,6%)  Срба и  331.549 (60,1%) Шиптара. Тада се значајно ремети етничка слика Космета која је уочи рата била у односу скоро пола-пола, јер је један део Срба насељен а један део Арбанаса расељен већ помињаним мерама и уговорима. Однос власништва земљишта по катастерским књигама је и тада увелико на страни Срба. И то ће се мењати после последица примене ''Закона о ревизији аграрне реформе'' из 1945., па и поред тога у мешовитим срединама Срби ће и даље бити власници већих површина земље. Отуд, због скучености и беземљаштва, Шиптари почесто прескупо плаћају српску земљу, што Србе мотивише да продају и оду у мирније крајеве где ће за те новце купити три-четири пута више.
Зар се нешто слично том комунистичком акту није догодило и ''Кумановским споразумом'', где се у тачки 3. став 3. каже ко све мора да напусти Косово и МетохијуСнаге СРЈ укључују сво особље и организације СРЈ и Републике Србије са војним способностима. То укључује редовне војне и поморске снаге, наоружане цивилне групе, њима придружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, националну гарду, граничну полицију, војне резервисте, војну полицију, обавештајне службе, савезно и републичко министарство унутрашњих послова, локалну, специјалну полицију, јединице полиције за сузбијање нереда и антитерористичке јединице и све друге групе или појединце које као такве означи комадант КФОР-а. Другим речима: сви радно и војно способни мушкарци и жене имају да иду напоље и да се више никад не врате. Јер има мало тих који не потпадају под неку од набројаних категорија. На пример ''наоружане цивилне групе'' или ''војне резервисте''. Па по нашим законима ми смо били сви војни резервисти. Да не говорим о великом броју владиних службеника. А, и командант КФОР-а може да именује било кога као непожељног. Као што су комунисти забранили повратак избеглима, тако су међународне снаге омогућиле да дође до расељавања. Тим актима, и претходним бомбардовањем, скоро је 300.000 Срба отишло са Космета.
Непријатељи, како горе рекох, већ дуже времена знају за ''српску ахилову пету''. Барски надбискуп Гијом Адам пише француском краљу Филипу VI, 1332. године писмо у коме каже да се „о Албанцима размишља као о фактору унутрашње нестабилности српске државе“ (''Књига о Косову'', Д. Богдановић, стр.27). Албанска емиграција, после 600 година, у јулу 1939. године добија инструкције од министра спољних послова Италије, грофа Ћана, у којима се наводи да треба да се интензивира пропагандно-верска активност и да се створи тајна војна организациа која ће сарађивати са италијанском војском када за то дође време. Тај исти Ћано пише у свом Дневнику следеће: „Морамо успавати Југословене. Али касније, наша политика мора да се живо позабави Косовом. То ће одржати живим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и представљати нож уперен у кичму Југославије“.
У изводима из Зборника докумената ''Априлски рат 1941.'' књ. 1, Београд, 1969. на једном месту стоји: У разговору, који је имао са грофом Ћаном 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30.000 људи, који би упали на Косово и изазвали нереде. Дакле и Павелић схвата где је најлакше изазвати нереде и напасти Југославију, иако је са његове позиције усташтва логичније било да тако нешто уради у Хрватској. Будући поглавник НДХ међутим има више поверења у Шиптаре као непријатеље Срба него у своје Хрвате. Треба истаћи да Аустро-угарска преко својих повереника током 1914. године помаже и припрема Ису Бољетинца да подигне устанак на Косову.
               
После рата, од 1945. па на даље, наставља се са хистеријом против ''велико-српског хегемонизма'', понајпре понављајући мантре о „злочиначкој“ краљевини Југославији која је ''расељавала Шиптаре и досељавала Србе'', па до преувеличавања улоге Шиптара у борби против фашизма и нацизма а која није била присутна ни на симболичном нивоу – баш супротно до краја су у највећем проценту бранили нацизам, па се на крају оптужује се Ранковић да је чинио невиђене „злочине“ према Шиптарима, изврће се истина о томе да је у истину он био комунистички полицајац који је затварао све подједнако, Шиптаре бројчано више јер их је било више и били су у константној побуни од Дренице 1944/5-те, када се уводи војна управа, па до 1999-те.
Колико је Албанаца било заточено на Голом отоку или којем другом комунистичком логору??? Вероватно нити један. То је најбољи доказ кога је терорисао Ранковић. У земљи где још тада нису биле залечене ''голо-оточке'' ране, где су писци и интелектуалци само због једне обичне алузије одлазили на вишегодишње тешке робије, где се због запеване песме ишло у букагије, организатори и учесници антидржавних шиптарских демонстрација 1968-е прошли су са по једном годином затвора и то њих деветоро?!? „Што се тиче догађаја на Косову и Метохији, мислим да се те ствари сувише драматизују, да није баш онако како то неки замишљају... Ријеч је о једној групи која је нахушкала један мањи дио омладине и студената који су разбијали излоге, као што то чине и на Западу, или готово у свим земљама. Мало ко нема таквих случајева. Шта ту сада треба драматизирати? Према томе, тамо се ништа трагично није догодило“ – изјављује Тито а ''Политика'' преноси 1. децембра 1968. године, поводом шиптарских демонстрација. Занимљиво је, наравно, поред негаторског и минимизирајућег става, и то да Тито каже: ''Косово и Метохија'', што ће убрзо бити укинуто. Назив ''Метохија'' ће бити избрисан, мора се и то рећи, уз благослов српских комуниста.
А, и да је вршио неку репресију, која се горе помиње, чини се да је био у праву, јер мало после његове смене крећу масовне антидржавне демонстрације. Као што после Титове смрти креће други талас масовних демонстрација, 1981-е године. Нема код њих ништа случајно, нити ишта свето. Тадашњи Епископ рашко-призренски, Павле, у свом извештају Синоду (Архив Синода, ф. V, Бр. 12/1967), пише: Стални проблем је исељавање нашег живља са целог Косова и Метохије. Темпо тог исељавања као да је у овој години био нешто мањи, али тенденција за исељавање и разлози за то остали су исти, може се рећи да су чак појачани. Додуше после IV пленума и настале реорганизације Службе безбедности износе се озбиљно и оваква тумачења исељења Срба са Косова и Метохије: То је изводио Ранковић и његова клика како би исељавањем Срба добили аргументе против Шиптара! Колико он у том расељавању има заслуга а колико бројни други чиниоци, сада још не знамо. Оно што знамо то је да после IV пленума изношене кривице Ранковића и других чинилаца Службе безбедности приписују се у овим крајевима Србима уопште, те је од тада стање још теже и озбиљније.
Између два рата, и у време рата, крчка у главама комуниста и чека повољан политички тренутак да се Космет преда Албанији. У документу који је на увид јавности дао Владета Кошутић 4. марта 1989-те у Београду а који је открио Вук Винавер, може се видети како ништа није почело од јуче (мрачне деведесете) већ процеси трају (и трају) и кулминирали су данас у време када је Србија изродила најнеспособније људе у својој историји. Поред непријатеља са стране, у редовима Срба је увек било анационалних креатура које су биле спремне да ураде све зарад личних интереса. Било их је, ето их и данас: по Скупштини, у власти, у медијима, у невладиним организацијама. Има их и данас, било их је и јуче. Дијалог се води у Москви 19-ог априла 1947-е између Едварда Кардеља, Станоја Симића и Владимира Поповића са једне стране и Стаљина те Вјечеслава Молотова са друге:
Стаљин: Каквог су порекла Албанци?
Кардељ: Они су потомци Илира.
Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.
Поповић: Али су врло храбри и верни.
Стаљин: Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако били верни Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу... А како су се Албанци нашли на тој територији?
Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.
Стаљин: Како то да примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?
Кардељ: И околна племена су примитивна, као на пример Црногорци.
Поповић: Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима живели су Срби.
Стаљин: Вот какој! (Смех)
Кардељ: Код нас, на територији Косова и Метохије има и данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.
Стаљин (То му је било врло мило)Врло добро, то је правилно.
То је варијанта: страна сила, непријатељски став околних народа и српски изроди (не мислим овде на Кардеља већ на остале присутне од којих се нико не буни). Тако се одвајкада радило. А ми мислимо да присуствујемо нечем новом. Не, све је то прежвакано и испљувано већ неколико пута. 1928. године, на IV конгресу КПЈ у Дрездену, одлучено је да се Косово и Метохија после разбијања Југославије прикључе Албанији. Што се то није догодило можемо да захвалимо Стаљину који је ту идеју југословенских (и српских) комуниста после рата одбацио, пре свега због тога што је тај предлог био у пакету идеје да Албанија и Бугарска буду седма и осма република у СФРЈ, што њему није одговарало. Комунисти су били спремни да зарате са Американцима и Енглезима због Трста, али су са друге стране оберучке, капом и шаком, нудили Косово Албанији?!
У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, у свом дневнику краљ Петар I,нехотице врло кратко и јасно објашњава читав проблем који Србија и Срби имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани од стране силе која тренутно бива српски непријатељ они нападају Србе за туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће скупо“. (13. фебруар 1915). Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко јасно: ''платиће скупо!''. И док год Албанци знају да ће платити скупо са њима се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом, једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија“. (16. фебруар 1915)
У књизи владике Атанасија Јевтића ''Страдање Срба на Косову и у Метохији (1941-1988)'' могу се наћи управо докази и паралеле о терору Шиптара који никада не престаје, о ''спонзорисању'' терора и о константном исељавању. У књизи се констатује да одмах после капитулације 1941-е креће масовни и хистерични терор уз благонаклоно гледање Немаца на то и уз покушаје Италијана да колико толико држе ситуацију под контролом. Зар то није иста ситуација од 1999-е и 2004-е када су Немци окретали главу и бежали а Италијани се, ето, трудили колико су могли. Пале се цркве и куће, пљачка је невиђена, убијају се људи где год се затекну. Терор се наставља и после 1945-е сада са другим менторима, са комунистима, који не покрећу ни један кривични поступак, баш као и УНМИК, и који својим актима забрањују повратак расељеним лицима. Изјаве сведока из књиге владике Атанасија се могу апсолутно односити на данашње стање, само ако се занемаре датуми. Ништа се није променило. По Јевтићу у време Другог светског рата убијено је неколико десетина хиљада Срба и исељено око 100.000. И опет, када држава покушава да функционише они кукају о грађанским правима, у време Ранковића, и опет свет и Београд верују лажима. Цео овај документ у виду књиге проткан је описом терора и исељавања, убијања и силовања, раскопавања гробова и рушења надгробних споменика, паљења и пљачкања цркава и домова, без обзира јесу ли на власти Немци, Италијани или комунисти. Или, додао бих ја: УНМИК и  КФОР.
И најзад исти сценарио од 1990 па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашањи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.
Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност....Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.
Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи''1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“.То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.
Димитрије Туцовић у свом пафлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста.
Радош Љушић и књизи ''Време суровости'' пише: ...од 1920. године Загреб и Љубљана оптужују Србе да у Јужној Србији заводе страховладу. А било је то време страдања српског живља од арнаутског ножа, пушке и угарка, било је то време када су јужносрбијански Срби плаћалаи данак и Арнаутима и својој држави.... Тридесетих година прошлог века, по истој матрици, наставља се пропаганда. Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941'', наводи такве примере: „Х. Хоџа истиче да је ''великосрпска буржоазија вршила исељавање Албанаца примењујући све методе погрома''. Shqiperia e ri је извештавао да се Арбанаси ''прогањају, хапсе и убијају од власти'' и да због ''неиздрживоти живота'' у Југославији одлазе, а српске власти ''посматрају ову емиграцију и помажу је''. Напомиње да су ''донекле успели да разбију компактност албанске масе, Косово није било више онакво као што је било пре 15 година, више од 200.000 Арбанаса је напустило своја огњишта''. Овај лист је сматрао да ''Београд има намеру да насели напуштена албанска огњишта са људима прикупљеним са коца и конопца''.Besa од 26. јануара 1933. извештава да су се ''због великог страдања и напада који су се вршили над Арбанасима на Косову многи иселили, па је тако десет емигрантских породица са Косова и десет из Пећи дошло у Албанију''.
О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање наионалне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила КоминтернаДавно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном:„...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5).
''Друго-србијанци'' и анти-српске невладине организације заиста и настају по тој матрици али и кадровики који их воде су потекли из редова бивших комуниста. Славољуб Ђукић, на страни 133. књиге ''Политичко гробље'', пише: Повратком у политику, Латинка је промовисана у идеолога и покретача такозване друге Србије, једног малобројног дела невладиних организација које су све зло на простору некадашње Југославије искључиво виделе у ''великосрпском, агресивном национализму''. Рат, распад заједничке државе, сва злодела, геноциди и освајачка својства, све је то стављено на душу Србије. Најекстреммији су одобравали независност Косова и бомбардовање Србије, све оно што су светски моћници тражили од Србије у покоравању које је ишло до суровог понижавања народа. Ударну песницу невладиних организација махом су чинили бивши комунисти, или деца некадашњих утицајних комуниста. Међу њима је најекстреминији био Хелсиншки комитет, на челу са Соњом Бисерко, која је својевремно имала поверљиво место у југословенској дипломатији. Уколико правилно читам између редова, ''поверљива места'' у дипломатији била су места шпијуна и сарадника УДБА-е. У истој књизи, само на страни 137., наводе се речи Коче Поповића изречене римској ''Републици''Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више Србином... Срби су остали на културном и цивилизацијском новоу на којем су се налазили пре сто годинаСрби су се налазили тамо где су их Коча, и другови, оставили. И док су Коча, и другови, Србе гурали у задруге, одузимале им вишкове земље и пољопривредних производа, фабрике и радионице, док су Коча, и другови, Србима пропагирали комунизам – Коча, и другови, су живели на Дедињу, имали куће у Дубровнику, играли тенис и живели као капиталисти. Због тога и таквих су Срби заостали, ако јесу, због Коче, и другова. Иза сваког ''принципијелног'' Србина, од Константиновића до Коче, и другова, стајала је по једна некретнина на хрватском приморју.
Што се тиче ''мондијалистичког'' Београда и иделогије ''друго-србијанаца'' то је исти ментални склоп оног дела Београда из времена немачке окупације када је на 270.000 становника било око 9000 немачких доушника у самом граду. Тај Београд и Радио Б92 само неколико месеци пре бомбардовања Србије 1999-године штампају памфлет књигу Петрита Имамија ''Срби и Албанци кроз векове'' која перфидно у виду ''српских демократских бубрега'' продаје ''албанска националистичка муда''. Све је испитано, прочитано, лепо и коректно исказано, али су Албанци увек у праву. Када наводи изворе који говоре у корист Срба онда се увек наводи да су у питању ''просрпски оријентисани научници'', кад се говори о арнаућењу онда су Арнауташи најгори олош – јер су Срби наравно, а када се говори о силовању и отимању жена онда се констатује да је већина тих жена добровољно бежала за моћне Арбанасе, а када се говори о пописима у питању су сви Словени а не само Срби, је ли. ''Наша Борба'' у јуну месецу 1996. године, пише: Оно што траже Aлбанци данас и услови у којима они живе на Косову, слика је Србије и свих нас у свету, срамота и тешко разумљива сваком нормалном и цивилизованом човеку. Треба нагласити да је та 1996. последња година мира и заједничког живота.
Станко Церовић, вели за ''Време'', 2012-те године: Као на узалудно трошење огромне енергије у кошмару из кога не могу да се пробудим. Кад се историја мало убрза, онда је свака акција појединца узалудна. Углавном, мислим да нијесам много погријешио у процјенама, али сам на то потпуно равнодушан; чак ми је помало гадно, иако не могу то себи да објасним. Понекад мислим да су зато стари Грци, у својим градовима у којима су сваки час избијали грађански ратови, забрањивали људима да остану неутрални. Замисли: "Ако хоћеш да живимо скупа, мораш да изабереш страну; сад ћемо сви да полудимо, да правимо злочине, сви знамо да то не ваља, али тако мора да буде јер су тако одлучили богови, и немој нико да покушава да нас заустави." Видиш, може бити да се тако људи после лакше помире. Од када су се завршили ратови на подручју бивше Југославије, да ти право кажем, најодвратнији су ми они који су се тада, заједно са мном, борили против рата (можда одатле оно гађење над тим лажно моралним ангажманом?), а сад то наплаћују и све раде да продуже то ратно стање, јер знају да је њихова слика тада била најљепша. Кад год их чујем, повраћа ми се. Ни тада их нијесам цијенио, осим пар најближих пријатеља, знао сам са ким имам посла, и међу нашим људима и разним западним хијенама, али историја вас обдари сапутницима каквим хоће, ту нема спаса. Најгора је ова помисао: можда смо их заслужили?“.
Привилегија је бити на списку непријатеља тих сподоба. Мера поштења неког човека одсликава се у количини оптужби које се добијају од тих креатура. Ако си против њих: на правој си страни. Ако су против тебе: близу си истине. Оне су систем вредности за ништарије, према њима се мери ко је колика вуцибатина. Њих се гаде и њихови послодавци а нити једна није лепа: духовно. Физички изглед није важан. Ипак, оне су те које се свакога јутра морају стати испред огледала.
Није угњетавање људских права разлог зашто су Шиптари дигли побуну. Они су буне увек дизали. И под турском влашћу (у време младотурске реформе) и под српском (1913.) и после 1918-те године када је требало неколико година да се униште све качачке банде. Када је фашизам био на издисају они су дигли буну у Дреници 1944/45-те. Нису само ''угрожени'' и ''јадни'' Албанци прелазили границу деведесетих година да се ''боре за слободу'' против ''диктаторског режима''. Па само  је у периоду 1947-1948 забележено 615 граничних инцидената а у земљу је требало да уђе (а били су ухваћени, што значи да је број био већи) 675 диверзаната. И готово да није било године када није било на десетине тих граничних инцидената. Зар и ово не доказује континуитет намере. Славољуб Ђукић је у књизи ''Политичко гробље'' у вези шиптарских демонстрација 1968. године, лепо приметио: да је побуна настала у време губљења раније моћи УДБА-е, када је Косово стицало изворну аутономију и да већ тада покрајину воде махом албански кадрови и да се исто поновило 1981. године, после Титове смрти и усвојеног устава којим су покрајине безмало присвојиле права републикаТо је још један смер доказивања како њих нису интересовала људска права и аутономија већ искључиво етнички чисто Косово и Велика Албанија. Они су подизали буне када су имали најмање разлога за то, то јест, кад им је главни разлог био да се ситуација не смири те да тамо сви живе мирно и равноправно. Они се буне 1945., 1968., 1981., када се ствари позитивно крећу у правцу остваривања њихових права. И, они желе то да прекину јер то њих не интересује. Међутим, како примећује Ђукић, док их је Тито тукао и убијао, свет се није много освртао на то због спољнополитичких консталација. Када су решили да сруше Милошевића и окупирају Србију ''сетили'' су се људских права Албанаца.
Према тврдњи Бранка Мамуле, тадашњег начелника генералштаба, сати су били у питању па да Албанци масовно али организовано провале у слабо чувана складишта територијалне одбране и покупе наоружање, око 70.000 дугих цеви, минобацача и топова, у време демонстрација 1981. године. На срећу, војска је у последњем тренутку, располажући обавештајним подацима о намерама демонстраната и њиховог водства, синхронизованом акцијом преузела те слабо чуване магацине. Тако је рат одложен осамнаест година.
Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999-е године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима. Пјер Пајен у својој књизи ''Праведни рат за мафијашку државу'' тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, аможда и ранијекаже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!!


Нисмо ми измислили овакав крај или почетак краја. Проблем Космета је вековни проблем. Ми смо само део тог процеса. Ово што смо ми доживели можда је увод у епилог. Можда је почетак кулминације косметске драме започео са словеначким бананама. Банане из Словеније послате шиптарским демонстрантима су предјело за главно јело - бомбе НАТО снага. Између тих банана и бомби, као и пре и после тога, ништа се случајно није догодило на Космету и скоро ништа није исто са оним што нам се сервира као истина. За геноцид и етноцид над Србима на Космету подједнако су криви турски хатишерифи, Мусолинијеви и Хитлерови декрети, банане из Цанкарјевог дома, томахавци из Бриселског дома, продане српске протуве и ми: ако ћутимо истину.
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

Укупно приказа странице