СТИВ РИВС - СТИВРИЗ!

  

                             СТИВРИЗ – СТИВ РИВС

                             Суперхерој мог детињства!

 

Седео сам на тераси моје омиљене кафане, одмарао очи посматрајући озеленели парк, мезетио млади сир уз пиће, уживао у лепом дану и гледао своја посла прислушкујући шта се говори око мене. Па наравно, увек „одвојим“ уво да чујем шта се прича около, између осталог, због тога и идем у кафану, да чујем лепог српског народног говора, по коју причу или трач. Временом сам се осамио, постао сам самотњак, удаљио сам се од људи и народног говора па то лоше утиче на моју и онако лошу литературу.

За суседним столом, три средовечна мушкарца евоцирају успомене из младости и ЈНА. Са сетом се присећају како су некада били млади, лепи и јаки.

Чујем једног од њих како каже:

- Био сам јак као Стив Ривс!

Зазвонило ми је то име у средњем уху, еустахијева труба је затрубила за узбуну! Име ми се учинило познатим али у тренутку нисам могао да се сетим откуд га знам и када сам га први пут чуо?!

Потегнух за чашицом, искључих се из прислушкивања (део око ЈНА мало ме је интересовао) те почех да пребирам по сећањима и фројдовском несвесном.

Вратих се, мислима и сећањима, у детињство.

Ту обично пронађем одговоре за своје странпутице и недоумице.

Присетим се слика и сцена.

Чујем мајку како ми говори:

- Попи' млеко да будеш јак ко Стивриз.

Слушам даље:

- Поједи грашак да порастеш ко Стивриз!

Ја поједем па подигнем руку и стегнем песницу а она ми опипава мишић и каже:

- Видиш!

После ми је било јасно, тада нисам знао, да мајка име Стив Ривс изговара Стивриз а да ја не знам да је то човек и глумац већ мислим да је у питању неко надпиродно створење и митско биће.

Сећам се да су и многи други из окружења име славног глумца изговарали погрешно. Уместо Стив Ривс – Стивриз!

Чујем:

- Имаш мишиће ко Стивриз – говори ми ујак у ретким посетама нама.

- Ти си Источки Тарзан – каже ми старији брат.

- Нико не сме да те дира, ти си Херкулес – теши ме тетка, уплаканог и од деце пребијеног.

Баба ми је рецитовала јуначку народну песму Марко Краљевић и Стивриз.

Добро, ово последње сам измислио за потребну динамику приче и мало лошег хумора, али, признаћете, лепо звучи.

Али, сви горе побројани снагатори и митови имају нешто заједничко а то је да је Стив Ривс глумио и Херкулеса и Тарзана. Приде и Сандокана те Спартака. На крају и вестерн јунаке. Није глумио само Марка Краљевића.

Стив Ластер Ривс (Stephen Lester Reeves) се родио у Монтани 1926. године а преминуо је у Калифорнији 2000. године. Био је бодибилдер и глумац. Америчка национална икона, ратни херој.

Мистер Америке постао је 1947. године а Мистер Универзума 1954. године. Светску славу потврђује на филму, његове филмске улоге су га учиниле планетарно препознатљивим.

Снимио је много филмова, доста од њих су били и они нискобуџетни, глумио је углавном хероје вичне мачу и борби, историјске и митске личности, скоро увек у први план показујући своје тело у центру кадра. Много је снимао у Европи, тачније у Италији. Једне године је снимао и у Србији, у неком селу близу Стајићева, где га је, како каже урбана легенда, у рвању победио неки локалац по имену Брка из Орловата. Веле да је тај знао да постави клечку те је надмудрио снагатора.

На врхунцу своје славе био је један од најплаћенијих глумаца у Европи. Уосталом, одбио је улогу Џејмса Бонда у филму Доктор Но (1962) управо због малог хонорара који му је био понуђен за ту улогу. 

Улогу Самсона одбио је 1949. године јер је тражено да за потребе филма Самсон и Далила смрша неколико килограма што он није хтео. Уместо њега, партнер Хеди Ламар у том филму био је Виктор Матјур, такође велика фаца и заводник женских срдаца.

Из горе наведених редова може се закључити да је Стив Ривс поред своје мускула(то)рне грађе имао у себи и карактерних особина вредних пажње. Држао је до себе и својих принципа!

Говорило се за њега да има тело бога!

Био је узор и идол потоњим генерацијама снагатора са великог филмског платна. Арнолд Шварценегер је говорио да су му идоли и инспирација у животу били Стив Ривс и Рег Парк (1928-2007).

Када се повукао из глуме (због повреде на снимању) основао је своју компанију, писао је књиге и узгајао коње. До краја живота залагао се за бодибилдинг без стероида. Животни узор му је био Џони Вајсмилер (од Међе до Стајићева нема ни седамдесет километара а Орловат је мало ближи).

Али, оставимо се његове биографије и вратимо се поново у наша детињства (колективно несвесно)!

Како је то Стивриз постао личност за пример, мерило успешности, синоним за снагу о храброст, суперхерој нашег времена, па и мој?!

Када се прославио улогом Херкулеса и постао препознатљив и на нашим просторима то је било 11 година пре него ћу се ја родити. Да ли је отац водио мајку у биоскоп да гледају тај филм у својим походима ка седмој уметности?! Отац је био фанатични филмофил и гледао је стотине и стотине филмова.

Или је мајка једноставно прихватила моду и сленг тог времена и старијих синова (који су сигурно знали за њега јер су већ били на прагу адолесценције)и самим тим сматрала да Стивриз треба да ми буде узор и инспирација и најмлађем детету, иако је погрешно изговарала његово име и чак сумњам да је уопште и знала о коме се ради. Мислим да је и за њу то био неки епски јунак попут Марка Краљевића.

Јер, присећам се, време мог одрастања било је везано за вредности попут снаге и храбрости. Горе поменута баба ми је заиста редовно читала јуначке народне песме и изводе из Баранинових књига. Дечије свађе, наивне туче, мерење снаге и храбрости чудним тестовима, упоређивање бицепса и трицепса, све је то био део фолклора нашег (и мог) одрастања.

Тело па ум а пре свега осећај за правду!

Менталитет нашег одрастања и сазревања претпостављао је снагу и храброст испред осталих вредносних категорија.

Танатос испред ероса!

Били смо углавном амбивалентни али смо маштали за алфа статусом у чопору.

Живели смо на поднебљу вечне борбе за опстанком!

Проблеме у одрастању и борби за своје место под небом нисмо решавали код психолога (или, не дај боже, код психолошкиња) већ сами или уз помоћ браће.

Нисмо ишли у теретане већ на њиву, ливаду и у шуму. Радили смо за породицу (која нам је била светиња изнад свих осталих) и доприносили њеном напретку а уједно и јачали смо своје мишиће копањем, сакупљањем сена или сечом дрва. Спортом смо се бавили али у слободном времену!

Зато није ни чудо што су родитељи желели да им деца буду као Стивриз. Породица је била јака колико је то био њен најслабији члан.

Могу само да замислим колика је била његова популарност када се његово име примило у народу као синоним и метафора за снагу и величину, за божанску непобедивост, и када је постало део народног говора и фолклора. Био је суперхерој у времену и поднебљу које није знало шта су то суперхероји али је имало своје народне јунаке.

Ето, тако ме је један случајно (?!) прислушкивани разговор непознатих људи у кафани вратио у детињство и оживео ми успомену на давно заборављеног идола, у време када сам мислио да нема јачег бића на свету од неког имагинарног дива по имену Стивриз. Он је за мене био оличење снаге и храбрости, митско биће, народни херој попут Марка Краљевића, Херкулес, Сандокан, Тарзан, Спартак. Све је био само није био човек, а камоли глумац! Нисам ни знао за то јер да сам тада знао да је он само неки бодибилдер из Америке он мени не би значио то што је значио. 

Био је наш идол и узор, сматрали смо да само уз помоћ такве снаге можемо преживети недаће бурног и крвавог поднебља. Он за нас није био Стив Ривс! Био је Стивриз! Нама није био потребан глумац већ Арханђел победе и опстанка!

Требало је да проживим још неколико година, да се замомчим и смањим маштање па да схватим да Деда Мраз не постоји и да је Стивриз у ствари Стив Ривс. Онда је Брус Ли победио Чака Нориса На змајевом путу! После је стигао сирови Шварценегер којега су гледале генерације које сам све мање разумео. Нисам више био дете. Постао сам човек који има своје дете.

Ако сам у неком периоду свога живота све мање разумео генерације које су долазиле после мене, данас, после много година, о садашњим генерацијама и њиховом систему вредности ништа не знам и не разумем их ни јоту. То су ови чији су идоли дерпе-и са такмичења за Песму Евровизије, отуђене особе што машу букетићима (китама) цвећа уместо песницама. Ово је време када бодибилдере не гледају жене већ мушкарци са потпуно другачијим мотивима од наших, ондашњих.

Кратко речено, ми смо хтели да будемо мачо а ови би да буду пичо!

Нама су мишићи требали да будемо алфа мужјаци и освојимо право на женку а данас, чини се, мишићи су само украс око шупка!

За крај ове приче, која ће вероватно бити забрањена по мрежама, нећу ништа закључити, нити ћу поентирати. Поставићу једну моју песму, која је написана пре петнаестак година, из збирке Људи моји – Песме о паланачким ликовима, а која одсликава систем вредности и менталитет времена о којем говорим:

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ДИЗ'О ЈЕ ТЕГОВЕ ВАЗДАН

БИО ЈЕ ЈАК МОМАК

И ИМ'О РАВАН СТОМАК

ПО ЊЕМУ ЈАЧЕГ НИЈЕ БИЛО

ФАТМИР ЦИГАНИН ШТО ГА

НА ИГРАЛИШТУ ИЗМЛАТИ

ТО НИЈЕ МОГ'О ДА С'ВАТИ

 

ДУГО ЈЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

МОЛИО БАБУ ДА МУ ДАДНЕ

ДА НЕ МОРА ДА ИХ МАЗНЕ

ДВЕ КОНЗЕРВЕ ОД ПО ПЕТ КИЛА

ПРАЗНЕ

ОСТАЛЕ ЈОШ ОД КО ЗНА КАД

И ОД КО ЗНА ЧЕГА

А БАБА ЈЕ ИМАЛА ДРУГЕ ПЛАНОВЕ

ЗА ТЕ КОНЗЕРВЕ И ЈЕДВА ПОПУСТИ

 

КАД НАЈЗАД КОНЗЕРВЕ ИЗМОЛИ

СТРИЦ НЕ ШЋАШЕ ДА ДОЗВОЛИ

ЗА ГВОЗДЕНУ ЋУСКИЈУ ИЗ ШУПЕ

КОЈА МУ ЈЕ СЛУЖИЛА ЗА НИШТА

И СА КОЈОМ НИЈЕ ИМАО

НИКАКИХ ПЛАНОВА

АЛ' БЕШЕ ШКРТАЦ

ТЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

БЕШЕ ПРИНУЂЕН ДА ЈУ ЗДИПИ

ЈЕДНОМ КАД СТРИЦ БЕШЕ ПРИПИТ

ШТО ОВАЈ И НЕ ПРИМЕТИ

У ПРВО ВРЕМЕ

 

НА ЦЕМЕНТ ЈЕ ЧЕК'О

ДО ВРЕМЕНА КАД СУ

ЗИДАЛИ КЛОЗЕТ ПОЉСКИ

И ТУ СЕ ПОТРУДИО СВОЈСКИ

СРЕЋОМ ТО БЕШЕ У СКОРИЈЕ ВРЕМЕ

ЈЕР ДЕДА СПОРАД СЕБЕ

НЕ 'ТЕДЕ У НОВОМЕ КУПАТИЛУ

НИ ЗА ГЛАВУ ЖИВУ

ТЕ ЈЕ СТАЛНО ИШ'О У ОБЛИЖЊУ ЊИВУ

ШТО УКУЋАНИМА НЕ БЕШЕ ПРАВО

И ТАКО БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАПРАВИ ТЕГ

И ПОЧЕ ДА ПОСТАЈЕ ЈАК

КО НОРИСЧАК

 

ИМАО ЈЕ ТАРЗАН БОЛЕ

И ЏАК ПУН ПЕСКА

ШТО ИСТО ОСТА ОД КЛОЗЕТА

ОКАЧЕН НА ДУД ИЗА КУЋЕ

ПА ЈЕ ТУ ДИЗАО ТЕГ

И УДАРАО ПЕСНИЦАМА ПО ВРЕЋИ

КОЈА НЕ УЗВРАЋА УДАРАЦ

КАКО ЈЕДНОМ РЕЧЕ БРУСЛИ

 

ДЕДА МУ ЈЕ ГОВОРИО

„ИДИ У ЊИВУ

ПА СЕ ОНДАК ТАМО ЗНОЈ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

АЛ' БОЛЕТУ ТО

НИЈЕ ПУНИЛО ОКО

ТАРЗАН НИЈЕ МАРИО ЗА ТЕХНИКУ

ИШ'О ЈЕ НА ЧИСТУ СНАГУ

 

И ДА ВИДИШ ВРЕМЕНОМ

МИШИЦЕ БОЛЕТОВЕ ПОСТАДОШЕ ТВРДЕ

И ВЕЋЕ

ДАЛ' ЗБОГ ТЕГА ИЛ' ЗБОГ ВРЕЋЕ

И НЕКО МУ РЕЧЕ

„ЈАК СИ К'О ТАРЗАН“

ЏОНИВАЈСМИЛЕР

 

ОТАД БЕШЕ НА ГЛАСУ КО НАЈАЧИ

И НИКО НЕ 'ТЕДЕ ДА СЕ ЈУНАЧИ

ТЕ ПРОВЕРАВА

ИСТИНИТОС' ИЛИ ЛАЖНОС'

ЈАКОСТИ ЊЕГОВЕ

ПА БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ПОСТАДЕ ВАЖАН У КРАЈУ

ЗАХВАЉУЈУЋ' РОВИТОМ ЈАЈУ

КОЈЕ ЈЕ ПИО НАШТИНУ

КО РОКИБАЛБОА У ФИЛМУ

 

ИЗГЛЕДА ДА ТАЈ НЕСРЕТНИ

ФАТМИР ЦИГАНИН

РАМАДАНА КОТЛОКРПАРА СИН

НИЈЕ ЧУО ДА ЈЕ БОЛЕ НАЈЈАЧИ

ЧАРНУШЕ СЕ НА ИГРАЛИШТУ

ОКО ЛОПТЕ

И ФАТМИР ПРЕБИ БОЛЕТА

КО ВОЛА КАД У КУПУС ЗАТЕКНУ

 

СВИ СУ ЋУТАЛИ

И БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

И ФАТМИР ЗВАНИ МАНДОВ

СМЕНА СЕ ИЗВРШИ ТИЈО

АЛ' СВИ СУ ЗНАЛИ

БЕЗ ДА СЕ ПИТА

БОЛЕ ВИШЕ НИЈЕ БИО ТАРЗАН

БОЛЕ ЈЕ ПОСТ'О ЋИТА

 

КАД СУТРАДАН БЕШЕ У СТАЊУ

БОЛЕ ОДЕ ИЗА КУЋЕ

ЗАТЕЧЕ ДЕДУ НА ПАЊУ

ИЗАШ'О ИЗ КЛОЗЕТА БЕШЕ

УПРАВО ЗАВИО ДУВАН

И КРЕСИВОМ КРЕШЕ

„ДЕЛА

БАЦИ ТА ГОВНА

ДОКЛЕН ТЕ И ЦИГАНИ БИЈУ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

ДЕДА МУ РЕЧЕ

 

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАСТАВИ ДА БИЈЕ У ЏАК

МАДА ЈЕ ЈОШ У ТОКУ НОЋИ

НЕПРОСПАВАНЕ ЈАШТА

С'ВАТИО ДА НИЈЕ

СВЕ У СНАЗИ

ДА ЈЕ НЕШТО И У СРЦУ

ТЕ ДА НИЈЕ ИСТО ИЗАЋИ

ВРЕЋИ ИЛ' ФАТМИРУ НА ЦРТУ

...ноћи и дани после 24. марта 1999.

                          

Пише: Игор Ђурић

...„Рат много више људи осрамоти него што их поубија“. (Живојин Мишић, Време смрти)...

...пролећно предвече, били смо у дворишту испод породичне куће. Нешто смо чистили у башти, дете се играло, стари седели на хоклицама. Не могу рећи да је поподне било мирно јер мира одавно нисмо имали, поготову у последње време. Било је: тихо. А, онда су тишину пореметили пуцњи из суседног села Љубожде. Неколико рафала, па тишина, па онда интензивно пушкарање. Потрчали смо, увели дете у кућу. Ја сам онда узео пушку и изашао напоље. Пушио сам, седећи на степеницима, и ћутао. Путем су пројуриле чувене блинде (блиндиране газике) које је наш МУП добио из Белорусије као донацију у време санкција (што смо им после двадесет година вратили увођењем санкција). 
      Водила се борба, неко је донео вест. Није ни морао, чуло се као да се све догађа на пар стотина метара, а не на пар километара како је заиста и било. Рекох, било је пре тога тихо вече. Онда су почели да пристижу детаљи: у једној чајџиници седели су Србин полицајац и његов „пријатељ“ Албанац. Седели су, пили и разговарали. Онда је „пријатељ“ Албанац узео пушку која је била наслоњена уза зид, која је припадала полицајцу, и убио га властитим оружјем. Са том истом пушком, после тога, утекао је у своју махалу. Сада се тамо воде борбе. Ко против кога? То нико није знао. 
      Пар сати након описаног догађаја утихнуло је. Нездраво утихнуло. Тако бачиште (бачевиште) утихне кад се торовима у мрклој ноћи приближава медвед. Тишина пред ураган. Са телевизије су почеле да се преламају злокобне слике. Почело је бомбардовање. У почетку нисмо чули ништа. Буљио сам у небо. Ништа нисам видео. Тек касније, у току ноћи, чуо сам прве авионе, да не престанем да их слушам током седамдесет и кусур дана...

...ништа не видим на небу. Само из даљине, од стране албанских села чујем рафале. Шенлучењем прослављају почетак бомбардовања и рушења Србије...

...укључујем Си-Ен-Ен и гледам слике које се мењају. „Добродошли на велику светску позорницу“, као да чујем глас са екрана. А не чујем то, само ми се причињава. Ту станицу могу да гледам захваљујући сателитској антени коју сам купио средином деценије да бих могао да пратим шта се догађа у Београду, у време демонстрација због крађе гласова на изборима. Само сам једну лаж (РТС) заменио другом (Си-Ен-Ен). Она прва је макар била моја...

...сазнајем да су прве бомбе пале на Слатину...

...чудна је била та прва ноћ бомбардовања. Ја никако нисам могао да поверујем да се то стварно дешава?! Нисам могао да верујем да западне „демократије“ убијају Србе за рачун терориста?! Дуго сам гледао у небо. Оно, још, није ништа говорило. Није одавало то да нам се управо горе и одозго спрема катастрофа која ће уследити кад исто „проговори“. Вратио сам се у кућу и поново погледао телевизор. Свако је причао своју причу и сви су лагали. Сви су лагали!!! Једино смо ми знали истину: ми који смо те ноћи дрхтали, плашећи се за своје најближе и нејаке...

...прво јутро после прве ноћи бомбардовања није одавало да се нешто драматично дешава. Колико ме сећање служи: било је ведро и сунчано. Устали смо, ја и жена, дете је још спавало, и некако смо збрзано кренули на посао, прескочивши ритуално испијање кафе. Нисмо били сигурни шта треба да радимо? Ноћ смо провели будни, тек смо пред зору заспали кошмарним сном, са дететом између нас. Возећи према послу, држао сам аутоматску пушку на коленима. Супруга је у торби имала магнум 357.

Улице живахне, људи по њима, Срби и Албанци, некако вештачки раздрагани, ваљда су ових месеци ишчекивали бомбардовање као некакву катаклизму, па кад су јутрос устали а да нису ни чули авионе, сви изгледају срећно. То прво јутро смо још поздрављали и отпоздрављали једни другима, последњи пут. Као да смо прижељкивали да је све то један ружан сан и да ће уследити буђење са олакшањем. Буђење је већ уследило, било је касно да исправљамо међусобне брљотине. Код гласа разума није битно да ли ће доћи, већ када ће доћи. Кад га није било пре, неће га бити ни сада, кад бомбе падају и људи гину...

    ...У канцеларији управника поште чека ме позив за мобилизацију. Испоставиће се да је то мој последњи радни дан у Србији, до времена када ово пишем. Како је ко долазио на власт пре и после тога: отпуштао ме је са посла. Деведесетих Милошевићеви, после 2000. године ови што су свргнули Милошевића...

     ...обично ноћу утихне. Са неба се чују авиони али се тај позадински звук већ тада подразумевао – човек се навикао на њега. У тренутку кад осетиш да је звук престао, заболи те и уплаши та тишина. Повремено се од некуд чује јака детонација: то је негде пала бомба или ракета. Чуло се на почетку и шенлучење пијане војске, али је оно из дана у дан бивало све ређе и ређе, док није скроз утихнуло како нам је сплашњавао ентузијазам. Кад нека кућа гори у близини, ноћу, осетиш сенке које баца и ако их не видиш, а, чујеш како пуца цреп и тренутак када се иста уруши. Пред зору, кад су ватре догореле, пијани војници заспали а ноћни авиони отишли да би их касније заменили дневни, чује се само стока. Чује се топот коњских копита по асфалту, мукање крава које непомужене пужу по варошким сокацима, лавеж ситих и обесних паса који се боре за територију. Ако погледаш, у само свитање кроз прозор, учини ти се да је пао снег док не схватиш да је стадо оваца, без чобана, снуждено опколило јасен на раскрсници код Рибњачког брда...

     ...НАТО авиони су стално изнад нас. И сви мисле да баш њих виде и прате. Круже, испразне терет, а за њима стижу други. И тако цео дан (испресецан крстарећим ракетама). И тако сваки дан. Ми се шуњамо према селу које је било јако упориште терориста. Кажем било, јер су шарени пре пар дана то терористичко легло разбуцали и отишли даље а нас сада шаљу да видимо јел' ко остао. Већ тридесет и кусур година ту нема Срба и ако је пред рат 1941. године то било чисто српско село. Тај бункер од села је држало неколико хиљада добро наоружаних терориста који су западној штампи данима проглашавани за „голоруки народ и цивиле које сатире српска солдатеска“. Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема... 

...добијамо поуздане информације са границе према Албанији да наши саборци немају намере да се помере ни за педаљ уназад. Трпе велике притиске из ваздуха (НАТО), са земље (терористи, албанска армија и плаћеници) и из Београда (опозиција, невладине организације и круг двојке). И поред тога, не пада им на памет да се предају или, не дај Боже, побегну. А ови из НАТО баш све лепо испланирали. Почне лепо бомбардовање, пробије се граница, Србија капитулира, за два-три дана и готово. После тога се пуном снагом крене у „изградњу демократије“ на Космету, нико више не помиње Монику Левински: ма, да те види бог. 
      Али, увек се нађу неки Срби да све покваре. Зато и добијају оно што су заслужили: дрзнули су се да бране властиту отаџбину. Нама у другом ешалону (где такође трају непрестане битке и гине се), борба војске на граници подиже морал у овом новом Косовском боју. Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви (али се и заустављало надирање хорди). Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају) водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Пећи, Дечана и Гориоча. Не бране падобранци и њихови саборци из других јединица само границу. Они бране наше право да будемо људи. Они су својом битком одбранили право да то могу да чине и онима који данас у Србији пљују по њима: то је цена слободе за коју су се изборили...

КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

                                           

 

Пише: Игор Ђурић

   *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.