Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије.
Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између само-порицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе.
Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац.
Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља.
Толстој је имао другачије искуство. Он у писму А.А. Фету, 23. јануара 1856. године, из Јасне Пољане, пише: ...А знате ли шта ћу вам, као изненађење, рећи о себи: кад сам пао с коња и сломио руку, и кад сам после несвестице дошао к себи, рекао сам сам себи да сам књижевник. Ја сам књижевник, али усамљен, повучен књижевник... Оно што сам штампао раније сматрам само као пробу пера и мастила од ораха... Мени је врло пријатно што ви волите моју жену; мада ја њу волим мање од свог романа, ипак, знате, жена је...
Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни своје скрибоманије и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе.
Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалности до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакодневно не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.
Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им понекад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју...
Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима?
Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Каже Момо Капор у својим Исповестима: Већ од малих ногу, чим осети да се разликује од својих вршњака, мораће да савлада претешку вештину претварања и скривања своје лепе, племените болести. Нико не зна да потајно пише песме – ако га ухвате, тешко њему! Правиће се, дакле, да је као и остали, чувајући се као куге да изговори судбоносну реч: ја сам уметник... Уметност, то племенито лудило, јаче је од свега.
Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“.
Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембела, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. Понекад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама иако су увек у мањку са таквим људима.
Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (иако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“).
Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције.
Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора понекад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то, српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.
Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средини толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.
Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.
ПЕТАР МИТИЋ...
У време када је рукопис ове књиге добрано поодмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965. године већ било треће издање.
Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад, којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобајаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).
Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.
Пера саветује следеће:
Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати. Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман. Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није уметничко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.
Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу Како постати писац. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, понекад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.
Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, Жика Обретковић, те Станоје Ћебић), сеоског учитеља и песника наивца из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио.
Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.
Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем.
Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.
Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам помало јеретио.
