СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

  

Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам! Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно?! 

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

ПОРНО СРБИЈА!

 Пише: Игор Ђурић

                                                            Боље blowjob – него роб!

Боље handjob – него гроб!

 

Боље butt – него бот!

Боље tits – него скот!

 

Боље blow – него Блер!

Боље masturbation - него revolution! 

 

Боље hand власти – него врећа части!

Неће да фотељу shares - пре ће дати своје mothers!

 

Добро иде granny – слабо иде teeny!

Добро иде gay - слабо иде straight!

Lesbo је на цени - није мушко женски date! 

 

Horny власт – појела full!

И vintage - и school!

 

Напредни daddy – народ у беди!

Ипак си роб – пошто немаш job!

Уместо плата на руку – они ти dildo завуку!

А у моди – public sex на води!

 

Једини job у Србији – је оно што у mouth улети!

Када се houswife - реформи посвети!

 

Milf влада – народ страда!

Skinny плеше - све се тресе!

 

Threesome игранка – ММФ, Србија и Светска банка!

 

Gangbang Србима следује – како јебеној страни доликује!

 

Ћеф им forward - или back!

По вољи им anal - можда black!

 

Ал' да ћуту – нема dirty talk!

Свеједно је – следује им cock!

 

На крају испадне обично – народ fuck domino!

Ejaculate in face – and finish stays!

Ако нам се посрећи - моћи ће и псећи!

СТАТУС КАНДИДАТА ЗА ЕУ!

 Пише: Игор Ђурић, март месец, 2012. године

Жена је напокон донела дуго ишчекивану вест:

- Пробило је!

То нам се редовно дешава, нама на задњем спрату, кад падне снег и буду велики мразеви. Елем, кад је отоплило, на плафону се појавила влажна флека. Постали смо због тога већ параноични. Чим почне да пада снег цео последњи спрат у згради, сви станари, иду искривљеног врата, што је последица гледања у таваницу. Мајку нисам видео данима, јер она углавном седи на каучу а ја гледам само горе.

- Бем ти Србију - процедих кроз зубе.

- Шта ти је крива Србија - пита жена.

- У Европи кровови држе!

Не водимо љубав више, ја и жена, јер би то подразумевало (углавном) да један гледа у таваницу, а кад гледаш у плафон у време снегова а на задњем си спрату, онда ти није ни до чега а најмање ти је до секса.

- Шта да радимо?! – виче жена.

- Не брини, све је под контролом – смирујем је ја.

Па настављам:

- Јел' има још кобасице и масног сира?

- Има – одговара ми збуњено.

- Добро – рекох – пристави то на астал а ја одо' да наточим ракију.

Учини она то, мада јој беше нејасно какав ми је план. У тај ма', ја наточих мученицу, омезих парче сира, наздравих мрљи на плафону (која ми се покварено плазила), испих на екс и рекох:

- Е, нећеш га више мајци! Србија се сагињати (искривљавати врат) више неће! Сутра је дан одлуке!

Он нека влажи одозго (плафон) а ја ћу изнутра. Па ко дуже издржи. Има да ходам право и да тако гледам. Од сад ћу да подижем главу само кад ексирам. Кад љуљнух још једно и стресох се, најзад погледах право:

- Добро вече мајко, како си, фиска ли те на ово време?

Мајка се прекрсти видећи да сам спустио поглед са плафона и да гледам право.

- А, ти, жено! Вечерас идемо раније на спавање.

Моји ближњи пожелеше да нам свакога дана прокисне бар по мало крова.

Ипак сам ја прво човек па тек онда власник стана на последњем спрату у Србији. Доста ће прокишњавати кад постанем власник парцеле на градском гробљу, а тад ћу бити у „приземљу“ па ће ипак прокишњавати.

СУТРАДАН! ДАН ОДЛУКЕ!

 Рекапитулација:

Прокиснуо ми кров јуче. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.

Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са ратлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:

- Честитамо! Јууууупиииии!

А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.

- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.

Увредише се подоста и сви.

- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!? 'Бем ти човека – заврши отац тираду.

- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.

Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:

- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!

- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.

- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.

- Статус – исправи је отац очински строго али правично.

- Шта?

- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.

Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.

Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.

- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.

- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.

- Глупости! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.

Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скроз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.

- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.

- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!

- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.

Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:

- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.

Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.

Нахрлише и комшије из зграде, исте они који неће да учествују у оправци крова који нам прокишњава.

- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.

Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.

Неко викну у већ пуном стану:

- Да живи статус кандидата наших народа и народности!

Сложно му се одговори из десетине грла:

- Живео!

- Цике, цике, цај!

- Ај, ај, ај!

Чујем жамор и гласове са свију страна: Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!

Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозор, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скинхедси из чисте и добронамерне зајебанције ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.

Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све само захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљица у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.

Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.

- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.

- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можемо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.

Уђе жена љута.

- Шта је, наопако?

За њом мајка још љућа.

- Оће и она силиконе! – сикће моја драга.

Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.

Исто мисли и моја жена:

- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.

- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентира моја стара мати.

Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.

У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:

- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.

То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.

- Морам нешто да те питам.

- Ништа ме не питај.

- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.

Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...

ЕСЕЈ О СЛАНИНИ

 Пише: Игор Ђурић

Сланинице сласти

Пуна ти си масти

В.С. Караџић, Српски рјечник

 

Иако се сланина једе у различитим деловима света (исто онако како се у другим деловима уопште не окуша и забрањена је) чини ми се, онако ускогрудо и локал-патриотски, да се ради о најсрпскијем производу и храни а када је она у питању.

Сланина је један од симбола српске кухиње. Било да је зовемо панчета, хамбуршка, сапуњара, гроник, или јој тепамо: сланиница или адидас. Око много чега се не слажемо, ми Срби, али око сланине смо углавном једногласни и уједињени иако свако има неко своје виђење које се своди на то како сланину треба спремити или како је јести, у којем облику и којом приликом. Али, то су неслагања техничке природе. Где би нам био крај, нама Србима, када би се и по осталим стварима не слагали само на такав начин?!

Порекло речи (сланина) можемо тражити у словенским коренима. Тешко да може бити турцизам (из очигледних разлога) иако наш језик обилује истим. Пошто је со главни састојак у припреми овог производа (поред меса и масти) онда је логично да је со у корену саме речи: со – слано - сољено – сланина. Дакле, то су осољени делови меса (по истој логици они неосољени делови би се могли звати несланина, али таквих скоро да нема). Мање је вероватно да је реч извучена од именице слабина, као дела тела са којег се скида месо за производњу истог. У Вуковом речнику сам нашао речи као што су сланица или солара што су називи за сољену кожу и што говори у прилог овој теорији о настанку имена сланине. На истом месту сам нашао и на слањивачу а то је кобасица од меса и сланине.

Lardum је латински назив са сланину. Bacon је енглески а speck (шпек) је немачки. Отуд је настао термин шпиковање. Руси је зову бекон (бикон) па се поставља питање ко је коме украо име?!

Сланина се прави (углавном) од оног дела са трбуха (стомака) свиње, али се може користити и леђни део. Исеку се лепо каишеви, посоли се, стави у саламуру, треба да се добро исцеди, и онда се суши на диму и промаји (највећем српском непријатељу). Поред тога сланина може бити и барена (кувана) а користи се и свежа.

Срби једу сланину у свим могућим приликама и ситуацијама. Она је идеална за мезе, уз сир и ракијицу (није згорег имати и младога лука). Следеће, па на даље, неприкосновена је у комбинацији са белим луком (младим или старим, свеједно је), али тада то већ није само храна већ и лек.

Деценијама је сланина неправедно оптуживана да је штетна за здравље. Наравно, то је била подметачина и лобирање разних кланова и интересних група, да не кажем фармацеутске и прехрамбене мафије, који су нам подметали вештачке и индустријске производе, мекдоналдс, кока колу и генетски модификовану храну. У томе им је увелико помагала квази-медицина (потплаћена и кварна), иста она која нас сада тера да купујемо суплементе и витамине а не каже нам да једемо сланине и белога лука. Тако су, исто, опањкали и свињску маст а сада говоре да сланина има карактеристике маслиновог уља што се тиче утицаја на људски организам.

Сланина не садржи угљене хидрате а ипак даје потребну енергију. Има много витамина Б у разним бројевима а то, веле, добро утиче на имунитет, а у комбинацији са белим луком (који има неколико стотина разних корисних елемената) чини одличну комбинацију природних антибиотика и имунолошких помоћника. У сланини има протеина колико ти душа иште. Поседује и те чувене омега -3 киселине, через којих купујемо таблетице са рибљим уљем.

Наравно, да би све горе наведено важило, сланина мора бити домаћа и без адитива. Добро би било и то да свиња буде од неке аутохтоне врсте, храњена природно и без суплемената и хемикалија.

Најважније, а када је сланина у питању: кад је имаш гладан бити нећеш!

Дакле, сланину пржимо, кувамо, печемо на роштиљу сирову, мећемо у сарму, пасуљ, купус. Ми Срби, чак и када печемо прасе нашпикујемо га сланином. Наравно, ово је шала, али, заиста, нема хране и специјалитета где нисмо кадри да туримо сланину: или напунимо шницлу и пљескавицу или омотамо ћевапе, или шпикујемо посно месо, или је стављамо у поврће, или пунимо кобасице њоме, чак и џем од сланине правимо (који није сладак и користи се као прелив). Знамо и да је ролујемо. Све и свуда!

Ипак, Срби је најволе осушену и уз лебац, без икакве обраде и додатака.

За нас Србе, сланина је и храна, и лек, и зачин, и мазиво, и средство за чишћење (са парчетом сланине очистимо давно некоришћени роштиљ), поклон, средство плаћања. Све и свуда!

Срби су сланином плаћали крштења и опела. Порез намиривали.

Сланина је барабар са воловима орала њиве, секиром секла шуме, салајицом косила ливаде – јер сланина је давала снагу орачу, дрвосечи и косбаши. Њене карактеристике су покретале човекове мишице а њена со надокнађивала изгубљену со потеклу из зноја.

Јели смо је наквашену сузама и орошену знојем нашим!

Ратове смо добијали са таблама сланине у војничким торбама. Она има много предности, кад је добро осушена дуготрајна је по свим временским условима, калорична је и сита па са мало сланине можеш да прогураш цео дан. Најзад, пушку можеш подмазати и чизме заштити од воде: сланином!

Наши преци су сланину (нарочито гроник, са главе и образа свиње) чували тако што би је осушили или обарили а онда премазивали и облагали туцаном љутом паприком (црвеном), бибером или белим луком, како би је заштитили од мува и кварења. Некада би је, ради чувања, утапали и у маст. Какав је то укус био уз врућ домаћи хлеб?! Још ми на непцима титра масноћа и љутина сланине коју је осушио деда Трајко и баба Ванкиног врућег хлеба.

Ми нешто старији још увек се сећамо чувених војничких пасуља пуних сецкане сланине и доручака из армије или радних акција: парче хамбуршке сланине, два кувана јаја, зденка сир и бела кафа. Јаја или сир замениш са класићима или друговима муслиманске вероисповести и ето енергије за цео дан.

У Америци, где сви воле и једу сланину, углавном је прже (чувена комбинација америчког доручка: bacon, eggs and chess; или сланином пуне своје ћурке за Thanksgiving Day). Мимо наведеног углавном користе ону барену. Ипак, била је једна месара у улици Миртл, у Њујорку, где се могла наћи права сланина, код Мунћана, Румуна из Баната. Купујући код њега, навуко сам целу смену са којом сам радио: на сланину и чварке

Чварци су сиромашни рођаци сланине а пршута је високо квалитетна сланина (племство међу сланинама).

Елем, како је ратове добијала, као ексклузивно српска ствар, тако је сланина у миру губила. Дуго је била ниподаштавана а сада (када је криза ударила на врата) опет је се присећамо и жестимо се што је понекад скупа и недоступна. Ама касно! Деценијама смо десетковали сточни фонд неселективним и неконкурентним увозом меса сумњивог квалитета. Скоро смо уништили аутохтоне врсте, неке потпуно као што су шумадинка и шишка, са мангулицом у последње време стојимо мало боље (али је она постала извикана и помодна) а са моравком и ресавком ту и тамо није толико лоше али не у оној мери у којој би требао да их имамо. А да би сланина била добра, понављам, мора да се производи од свиња које су аутохтоне, које су се храниле природно и које нису шприцане.

Ја имам своје ритуале и обичаје везане за сланину. На пример, никад је не једем на Велики петак и на Бадње вече. Онда, увек је сечем са посебном бритвицом само за сланину намењеној и наоштреној. Једем је као храну са белим луком а ко мезе уз млад сир. Кад се скува сарма ја прво поједем парчиће сланине који су ту метнути да сарма замирише. Кад је у куваном купусу онда купус не једем (нисам во у купусу иако Србин сам) већ само сланину са киселим купусом као салатом (нисам зец иако Србин сам).

Док сам планинарио од хране сам носио сланину, хлеб и шише ракије. То сам чинио и за време рата, због хране, пушке и да олакшам душманима ако ме ухвате: ради идентификације и да одмах схвате с киме имају посла. Сапуњари дајем предност у односу на панчету. Своје швајцарске ножиће подмазујем сланином. Увек је мора бити у фрижидеру (сушницу су ми својевремено запалили они који не једу сланину).

За домаћине, у традиционалном смислу али и модерно, сматрам само оне људе који сами производе храну коју једу (па и сланину), пића која пију (вино, ракију) и све то чине са своје земље и из властите производње. Остали људи нису мање вредни (и сам спадам међу њих) али нису домаћини чак и када имају милионе.

Због чега причу о сланини завршавам писањем о домаћинима. Зато што сматрам да наш концепт преживљавања (јебао их економски и индустријски развој) треба да почива на обрасцу домаћина и његовог газдинства, човека и породичне задруге у којој је организована породица око заједничког циља: опстанка у свим условима а кроз производњу хране, за себе и за продају, а која није индустријализована. Такве породице треба да поседују земље онолико колико могу сами да обраде.

Не постоји здрава храна и обична храна како су нас навикли као Павловљеве џукце. Храна је или здрава или није храна. Храна јесте или није. Она мора бити без хемије без обзира на приносе. Када такви домаћини (газде) ојачају онда ће и остатак државе оздравити: они ће храну продавати за друге потрепштине (њима потребне). А те друге потрепштине ствараће они који не обрађују земљу. Просто ко пасуљ (са или без сланине).

Ако бих се кандидовао на неким изборима, мој слоган би био:

СА ЗДРАВОМ СЛАНИНОМ ЗА ЗДРАВУ СРБИЈУ!

 

PS

Ево за крај, саставио сам и песму:

 

Сланина је српска мајка

често га је одржала

Србин ју је појео

уместо да каже хвала!

 

Сланину смо потценили

окренули њојзи леђа

али кад је загустело

престала је да нас вређа!

 

Кад смо гладни тепамо јој

душо масна нисмо сити

сланинице наша мила

дођи нама до тањира!