АУТОШОВИНИЗАМ

 

Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима мишљење свога непријатеља.

Стеван Сремац

*

Србин, који је вековима страдао од верског фанатизма, врло је толерантан, па чак и у најотменијим четвртима града Јевреји имају храм, лепе куће и богате радње... Београд нема гета...

Феликс Каниц – Србија

*

Шта се то догодило с људима када више воле псе и мачке него једни друге?

Шта се то догађа са Србима кад имају толико само-мрзитеља и аутошовиниста?

Ништа! Само смо ми Срби – такви какви јесмо!

За псе и мачке има објашњења: Србија је земља склада људи и природе!

За издајнике, само-мрзитеље и друго-србијанце, такође: Србија је последње уточиште за сумасишавше и духом оронуле. Ми трпимо фукару јер поштујемо кодексе чојства и јунаштва. Попут Руса, увек смо имали разумевања за људски талог.

Највећа сличност, ипак, Срба и Руса није ни у православљу, ни у језику, ни у словенству – наша највећа сличност је што осим нас и Руса (150 милиона) не постоје два народа на свету која имају више издајника и аутошовиниста у својим племенитим редовима! Ту смо шампиони, опет, опстајемо јер је оно што се издаје веће од издајника (ма колико их било).

За издајство се увек нађе много логичних објашњења – за родољубље није потребно ни једно!

Отуд: издајници лају а Срби ћуте!

За актуелне аутошовинисте мој заставник Трнавац је говорио: Ја га крстим  а он прди!

Моји у Метохији су говорили: Није им се примило!

Друго-србијанци су пицајзле (стидне ваши - Pthirus pubis) које се добију из противприродног блуда званог „европски пут Србије“. Кад са курвом општиш - надај се лошем. За неколико секунди сумњивог слатког има да патиш месецима и годинама! Зато, не треба полемисати с њима, тим пицајзлама, довољно је само мало националне хигијене и прашка против вашака! Трипер, ипак, није њихов ниво, то је нешто више!

Када су 1941. године адмирали и генерали говорили Винстону Черчилу да је опасно да флоту пошаљу у Медитеран јер ће бродови бити изложени ватри он им је одговорио: Ратним бродовима је намењено да се излажу ватри.

Србији је намењено да се носи с издајницима, да буде изложена! Таква нам је генетика, судбина. Нас мрзе највише они који су некад били ми! Или, који немају снаге и храбрости да буду МИ. Издајство у нас није политички или морални акт већ је то генетски поремећај, болест, девијација. То је, донекле, онај горе помињани трипер!

Издајници су углавном људи који кроз издају покушавају да погоде своје промашене животе. Често су и комплекси у питању. Издајство у Срба је фројдовска зајебанција. Свима њима, издајницима, у подсвести је како да оцу одсеку уд и да се ожене са својом мајком! Отуд ваља опрезно, није лако с лудим!

Ствар није компликована, што се  решења тиче, само ваља правилно васпитавати децу и унуке! Онда те боли курац за шљам, да простите.

Ево кратког курса, бесплатног, јашта, шта нам ваља чинити:

Поштовати своју веру, волети своју породицу, бранити своју отаџбину!

Поштовати своју породицу, волети своју отаџбину, бранити своју веру!

Поштовати своју отаџбину, бранити своју породицу, волети своју веру!

ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА

 

 Пише: Игор Ђурић, крајем друге деценије XXI века

Омогућено ми је да се вратим у прошлост. Ко и како ми је то дозволио, то сад није важно. Виша сила је у питању. Она сила којој ни Радикал не може ништа. Нека је зове како коме одговара и онако је различито именују и другачије јој се моле. 

Спустио сам се белим, позајмљеним крилима, на равну метохијску њивицу, тик уз варош где сам рођен, подно винограда, поред реке, са које сам имао предиван видик на планину што је баш тада правила јутарњи 'лад. 

Стра' ме. Би. 

Не знадох у шта сам се упустио. Обећато ми је време, времеплов, али нисам знао како ћу стајати са простором и људима?! Поред тога ми је обећано и неколико временских димензија, пропутовања и зауставних тачака. Тако су то, ови што су обећавања говорили, називали.

Прво што сам приметио, после тог првог слетања, јесте да сам се некако смањио и да ми мозак ради другачије. То је зато што ми је избрисано искуство и сећање. Видим, друго примећивање беше, да је варош окићена заставама. Ја сам десетогодишњи дечак, на себи имам плаве панталоне, од старијег брата, два броја веће, похабану белу кошуљу и црвену пионирску мараму. На глави ми „титовка“ од папира, још влажна јер сам је синоћ воденим бојицама фарбао у плаво и цртао звезду петокраку у црвеној боји. 

Неки је празник. Можда Дан ослобођења или долази штафета. Са бине направљене испред школе, држе нам говоре. Препознајем неке функционере и наставнике, млађи су сада али их се боље сећам (селективно се, дакле, ипак сећам) кад су били нешто старији и кад су кренули еспе-есовским и радикалским стазама. Сада говоре о братству и јединству, те заједништву. Ми вичемо пароле: „Да живи братство и јединство наших народа и народности“ – „Живело!“. Са бине нам аплаудирају. Програм се завршава а ми идемо кућама јер тога дана нема школе. Уз пут се тучемо са Шиптарима.

Таман кад сам био оборен на земљу а неколицина њих кренула да ме шутира, крила ме уздижу и носе и неко друго време. Гимназијалац сам. Срби митингују увелико. Само нема пионирских марама. Све је вешто изрежирана представа. Оно, стање јесте лоше, опет нас Шиптари туку и силују, никада нису ни престајали, само што се сада претерује у томе, па се тражи злочин понекад тамо и где га нема. 

Што је најважније, не траже се решења проблема већ се проблем предимензионира, он се попут балона надувава и само је питање времена кад ће пући. Док ходам међу масом и чешем се крилима о њих, један комшија пева: „Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође.....“ и „Слободане, Слободане ти си комуниста, волимо те, волимо те, ко Исуса Христа“. 

Питам некога од њих „Ко је Слободан?“ и умало не бих линчован. Љутито ми одговарају да је то највећи Србин после Карађорђа и да треба да ме је срамота што то не знам. Срећа моја те сам из коленовићке породице иначе бих видео свога бога. Тај ће спасити Косово, он неће дозволити Шиптарима и домаћим издајницима да га отму од мајке Србије. Мене је, јашта, одмах сврстао међу ове друге, због саме чињенице да нисам букао и певао са њима.

Прелећем, затим, веома кратко, време и простор, свега пар година од тих митинга. Партија Милошевићева влада Србијом, а прљаве послове обављају радикали. Стегли Шиптаре, истина, али се види да је само питање трена кад ће све кренути низ брдо. Не нуде се решења, само демагогија. Власт их тера са посла. Радикали би да их отерају из земље. Видим да моји суграђани воле радикале. Еспе-есовце поштују а радикале воле. Кажу ми за њих да су велике србенде, да презиру Европу и њене вредности, и да су они спремни да бране српске земље до последњег метка и последње капи крви. Посебно ће се обрачунати са домаћим издајницима и страним плаћеницима, саопштавају ми гледајући ме испод ока. 

И, боравећи мало у том времену, заиста примећујем да ти радикали кидишу на сваки помирљиви тон и глас разума. Нема преговора и договора са српским душманима, сикћу они. Ко год жели да разговара са другом страном тај је издајник којег треба по кратком поступку. Није се могло нормално проћи улицом од њиховог србовања и јурњаве за домаћим издајницима те страним плаћеницима.

Однеше ме крила. Спустише ме у шуму. На себи имам униформу, пушка ми у рукама. Бомбардују нас васцели дан, сваки дан, а ми испуњавамо обећања вођа и њихових помагача да ћемо бранити Космет до последњег метка и последње капи крви. Само, иако су они обећали, њих нема међу нама, они владају, а ја као „домаћи издајник“ испуњавам сва њихова обећања и све њихове претње. За то време Радикал утерује дугове новинама и новинарима по централној Србији позивајући се на Закон о информисању и усељава се (баш у време кад се ја исељавам). Понеко и страда.

Кад би Кумановски споразум, да макар стане онај огањ са неба: радикали ни да чују. Не! Издаја! Није нас довољно изгинуло! Никад душманима нећемо признати окупацију, никада нећемо оставити тај народ тамо! Борићемо се док смо живи, само сада немамо тренутно времена, јер је власт тежак посао, иако смо у оставци, још се тада видело да се мора радити и по 25 сати на дан да би се стигло са владање и наплаћовање, итд.

Овога пута не би крила, однесе ме враг. На неко друго место, у неко друго време. Спусти ме у негостољубиву средину која не воли дођоше, чак ни нас који нисмо ту својом вољом, чујем како ме зову именом оних са којима сам се цео живот тукао, ама ни Председника, ни Радикала, не би ту да ме заштите. Првоме се климала столица у Београду а причвршћивала клупа у Хагу, другоме, млађему, се чинило да је време да се мало притаји и чека своје време. Знао је да ће то време доћи пошто има посла са лудим народом.

Елем, би шта би. Пети октобар. Мислили смо да нешто мењамо суштински а променили смо само људе, као и увек кад су Срби у питању променили смо лоше још горим. Дошло је ту од злог оца и још горе мајке. Јесте, руку на срце, имали су лепша одела, нису екстреми, неће да ратују, али ординарни лопови и углавном издајници. Видело се одма' да волу да краду и да издаду. У име демократије и реформи попљачкали су све што се могло украсти али су почели и да се гложе око плена. 

И?

Услед тог лоповског свађања врати нам се еспе-ес. Они бејаху језичак на ваги између две лоповске фракције. Било је питање времена кад ће и Радикал да се појави, пошто Тата радикал принципијелно оде у Хаг да се придружи Председнику, а Стриц радикал би задовољан фотељом председника државе, да мирно грицка плату и гледа своја посла. Ја се више не спуштам времепловним крилима, сад се већ свега добро сећам. Не дамо Косово! Идемо у Европу! То су нам грактали последњих петнаест година, пљачкајући нас до костију.

И док ми надлежни анђели демонтирају крила, јер је путовање кроз време завршено и налазим се у садашњости, неки други надлежни органи ми демонтирају ствари по стану јер нисам платио рачуне. Узима ми Радикал последње што имам, живот ће оставити за крај, јер исти није мој. Мој живот је он обећао још пре двадесет и кусур година и то за високе циљеве, за свете српске земље. А ја преварант: преживео. Не може то тако! Нисам испунио његово обећање, нисам бранио Космет, Крајину и Српску ратујући против целог света до смрти – тако да ће то сада да ми узме и име демократије, реформи и европског пута.

Косово и онако није наше. Реалност на терену. Немамо децу за ратовање јер то више нису туђа деца!

У мислима ми јучерашњи дан, не треба ми времеплов да се у њега вратим. На некој сахрани сретох једног који је прош'о пут од школске бине до радикалског јуришника. Вели ми: то је наш спасилац, Србија неће ратовати више, ми смо за Европу и реформе – ко није са нама: издајник је! А на вестима чујем Радикала како у Немачкој предлаже отварање канцеларије за младе, регионалне, да се млади уче толеранцији, да не буду шовинисти и националисти – рече! А шта ћемо са оним младим људима, са оном децом, што изгибоше у последњим ратовима?! Како њих да „организујемо“? И, ко да их „организује“?

Крила сам раздужио и захвалио се на путовању. Седим за столом и пребројавам се: никад горе нисам живео. Ни људи око мене. Радикал нам отима последњу кап зноја да би вратио дугове онима који су нас бомбардовали, да нас уведе у заједницу која нам је бомбама и санкцијама отела Космет. 

Опет сам ја „домаћи издајник“ и опет је он „патриота“. Једино што сада није баш најјасније ко је страни плаћеник. У земљи у којој скоро и да нема домаћих плаћеника, јер нико не ради и не прима плату, страни плаћеник може бити само онај који ради, обзиром да страни капитал влада и експлоатише народ земље која се сагињати неће. Испада да је страни плаћеник сваки онај који прима плату. Сваки роб код страног инвеститора или банке. Ја не примам плату. Тако ми и треба: издао све што се могло издати последњих тридесет година, издао сам сваку идеју коју су ми Радикал  и њему слични понудили.

ПОЗИВ НА ДИЈАЛОГ О ИЗДАЈИ!

 

Пише: Игор Ђурић

28.07 2017. године

Не постоји разумна опција дијалога о Косову са становишта државности и Устава. Можемо га предати, и тако признати резултате бомбардовања и окупације наших ''пријатеља'' са запада; и можемо се борити непризнавањем тога стања, за почетак. Позив на свеопшти дијалог о Косову је позив да се добије алиби за издају, да се аминује предаја.

Кажу, решење косовског проблема не лежи у миту (митовима). Решење једино лежи у томе! У једном миту! Косовском миту! Ми смо решење косовског проблема преточили у мит још пре шест векова. И то решење не може напоље из мита, иначе није решење. Јер, можемо ми да избацимо Косовски мит из решења Косова али смо тиме избацили из себе свој идентитет, своју особеност, па онда није важно што ће Косово отићи, у том случају одлази и остатак Србије.

ТРЕНУТНО ЈЕ ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО НЕ ГОВОРИТИ О РЕШЕЊУ, НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! РЕШЕЊЕ ЈЕ У ПРОБЛЕМУ! ПРОБЛЕМ ЈЕ У РЕШЕЊУ! ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!

Рок трајања еврофанатика у Србији полако истиче па је потребно одрадити задужено пре него се искоришћени тоалет папир баци. Преузете обавезе и уцењивачки капацитети ''пријатеља'' са запада сада долазе до изражаја и то стоји иза позива на свеопшти дијалог о Косову. Метохију намерно не помињем јер рачунам да уколико не буде дијалога о њој можда и не буде предмет издаје.

Рече неко да Србија нема више деце за нове ратове. Прво, ко каже да ће рата бити? Па ми тежимо ка ''културној'' и ''демократској'' Европи. Зашто би нас они напали само зато што се не слажемо да предамо део своје територије? Друго, ако до неког рата и дође, то неће зависти од тога јесмо ли издали Косово или нисмо, имамо ли децу или немамо, већ због тога што ћемо бити нападнути са намером да будемо поробљени, и по тој логици несрећној сви ће имати децу за рат, и Хрвати, и Бошњаци, и Албанци, и Американци, и Немци, и Руси – само Срби неће имати децу која ће се борити за Србију. Најзад, што би деца ратовала кад има нас мушкараца, зрелих и искусних?! И што онда уопште имамо војску: да парадира и маршира?! Рат је страшан, то је нешто што доноси патњу и смрт, много крви и суза, али у овом случају нама прете ратом. Ми никоме не претимо! 

Земља која нема децу која ће је бранити, нема право да постоји!

Створили смо систем вредности у којем је лакше одрећи се дела државне територије него фотеље. Важнија је шака власти него национални центар државности и духовности. Највећи апсурд нашег националног проблема лежи у чињеници да већ деценијама исти људи представљају и проблем и ''решење'' проблема. Зато нам и треба времена а не решења проблема. Да поцркамо ми, па да наша деца започну борбу!

ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЈЕ НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ: ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!

ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ!

 Пише: Игор Ђурић

Вера ил' вечера: питање је сад?!

Дилема подједнако тешка и подједнако лака као она хамлетовска: вера или вечера јесте бити или не бити!

Управо зато: то је лажна дилема! Бира се између нечега и ничега, између бића и ништавила.

Ако се осврнемо, овлаш, не мора то бити неко озбиљно освртање, свуда око себе можемо видети неке људе који су дали веру за вечеру и то на свим нивоима: од оних најбаналнијих самоиздаја до оних најтежих. Јер, вера за вечеру је пре свега самоиздаја па тек онда издаја. Ипак, погледајте па после тога одлучите: хоћете ли бити као они или ћете остати своји на своме. Одлуку о вери и вечери мора да донесе свак за себе, појединачно. Не може то колективно, како су то неки сада наумили. Мора се знати за сваког понаособ како је одлучио јер од тога ће зависити како ће потомство гледати на нас. Нема друге, такав је поредак ствари у Васиони.

Кад смо већ код вере и вечере треба знати да је вера скупа ствар за одржавање и издржавање. Исто тако треба знати да нема ни бесплатне вечере. Дакле, свеједно се плаћа, само што у случају избора вере (избора да је не продамо и због тога платимо одређену цену) бранимо оно што је наше, оно што смо ми и што ће нам остати - а када плаћамо туђу вечеру добијамо само оно што ћемо посрати.

У својој вери можемо бити гладни – у туђој вечери нећемо бити сити!

Код своје вере бирамо своје – код туђе вечере добијамо туђе и само онолико колико нам се дадне.

Рекосмо, вера или вечера уопште није дилема, то јест, лажна је дилема. Поготово није хамлетовска. Јер тај исти Хамлет није изабрао вечеру стричеву већ веру очеву. Он се предао освети а не одрицању. Изабрао је правду а не круну, част а не понижење, веру а не вечеру. Они, пак, који изаберу вечеру упадну у мишоловку. Јасно је ту речено и следеће: ко изабере веру изабрао је страдање.

Него, оставимо се ми Шекспира, он је ипак припадао народу који је дао веру за постељу.

Постоје друге и познатије приче о вери и вечери.

Једна, она најпознатија је Тајна вечера, такође говори о томе ко је шта изабрао између вере и вечере (сребрњака).

Друга вечера, она Лазарева, уочи Боја на Косову, нама је ближа и за ове мисли примеренија. Истог је корена као и она горе поменута Христова и говори о истоме: видећемо на Пољу Косову ко је вера ко је невера.

Чак и кад добијеш вечеру уместо вере опет су ти дали твоје. Само у мањој мери него што си имао и онолико колико су проценили да ти следује за издају. Иначе, издајнике нико не воли и сви их се клоне.

Вечера за веру, у нашем садашњем случају, то вам је: опростиће ти Ђура што те је тукао док те је убеђивао да даш веру за вечеру.

У Србији, данас, углавном, они што продају веру не чине то чак ни за вечеру већ за помије које остају иза моћника. Понекад веру дају и за џабе, само да буду виђени, да буду примљени, да их газде потапшу по глави и признају за своје љубимце. То се, наравно, никада не догоди.

Од непријатеља не треба узети чак ни ону последњу вечеру, пред гиљотину или вешање.

У Косовском боју нисмо дали веру јер је Србија била ту где се боримо. На Солунском фронту нисмо дали веру јер је Србија била пред нама. На Кошарама нисмо дали веру јер је Србија била иза нас. Ако данас узмемо вечеру ништа неће остати у нама, пред нама и иза нас. Како кажу: није важна цена која се плаћа већ светиња која се брани.