МАРКИЗ ДЕ САД: ИДЕОЛОГ НАШЕГ ВРЕМЕНА!

Пише: Игор Ђурић

Донатјен Алфонс Франсоа, Маркиз де Сад, чувени перверзњак и сладострасник, неки кажу писац и филозоф, оставио је писанога трага иза себе. У његовим редовима проналазим опис данашњег друштва, мушкарца и жене, систем вредности који је на снази,  законе новог светског поретка.

Данашње време је отелотворење сна Маркиза де Сада. Да се којим чудом дигне из гроба видео би озакоњено и у пракси све оно због чега су га везивали у букагије: содомију, педофилију, некрофилију, егзибиционизам...

Видео би да се руши све оно што је он рушио: породица, традиција, морал...

Нека цитати говоре сами за себе:

„О, сладострасне девојке, подајте своје тело док то можете! Јебите се, проводите, то је оно главно; али брижљиво бежите од љубави. Проводите се, понављам, али немојте волети...“. (Филозофија у будоару, стр. 112);

„Чувајмо пријатеље док нам служе; заборавимо их чим више не можемо ништа извући из њих; људе треба волети искључиво себе ради; волети их ради њих, само је обмана; никада не лежи природи да људима улива друге снаге и друга осећања сем оних која треба нечему да им послуже...“. (стр. 113);

„На свету је више особа него што је потребно...“. (111 белешки за нову Јустину, стр. 25);

„Родоскрнављење оправдава ломљење свих породичних веза“. (стр. 34);

„...себичњаштво, први међу законима природе...“. (стр 43.);

„Дефиниција содомије; историјска похвала тој страсти. Деструкција религијских и боготворних система“. (стр. 45);

„Некорисност врлине: она не може да послужи срећи људи“. (стр. 47).

КРАЉ ЈЕ ГРБАВ, или: у цара Тројана козје уши

Пише: Игор Ђурић

Енглески краљ Ричард III био је погрбљен човек, да се изразимо колоквијално: грбав!

Дворска свита, племићи, слуге, сви они који су се из неког разлога налазили у његовој близини, стављали су јастучиће на раменима и леђима, те ходали сагнути како би и они изгледали као да су грбави и погрбљени, то јест, да би изгледали као краљ пред којим се појављују, којему служе и којему се клањају.

У случају Ричарда III грба је била очигледна, физички постојећа и од природе дата.

Међутим, и пре и после тога, до дана данашњег, па и код нас (поготову код нас) ти јастучићи и даље постоје, само мењају место у зависности где се налази краљева физичка или ментална грба, чак и када он није грбав никако, чак и када се ти јастучићи ни не виде јер не постоје фактички већ само у главама оних који желе да се додворе господару

И, док се плишани јастук и може скинути с леђа, а место њега може се ставити црвена ружа било где, када рецимо Хенри Тјудор убије Ричарда, онај ментални јастук, због менталне грбе у глави, траје довека. 

Владари се мењају а тај јастук у свести остаје. 

КО ЈЕ ВЕЋИ ПРОСЈАК?!

Пише: Игор Ђурић

Нервирају ме просјаци. Не они прави, локални, већ они које доводе комбијима на буљуке, поразмештају их по граду, па те салећу на сваком ћошку. Врло су нападни и знају да увреде и провоцирају. Знају да буду безобразни па помињу здравље и децу.

Додуше, то и нису просјаци. Они су робови који раде за газду и сав „приход“ иде њему. Ту има старих људи, жена, деце. Па према потреби праве комбинације.

Ако ме они, ти лажни просјаци и донекле нервирају, још ме више нервирају и живце ми покидаше они људи и жене који се на улици расправљају и свађају са њима.

„Дај ти мени!“.

„Иди ради нешто!“:

„Нико мени не поклања!“.

„Имаш више од мене а просиш!“.

И тако даље и даље.

Не знам одакле им та потреба да се надгорњавају са људима који имају доста и својих мука? Зашто кад могу само да прођу, чак и да их не погледају!?

Или, што рече мени један човек на бувљаку, кад сам претерао са ценкањем:

- Па добро, мајку му, ко је овде Циганин, ја или ти?

Срећа се никоме не прашта!

Пише: Игор Ђурић

Како рече Андрић: кашаљ, љубав и сиромаштво се не дају сакрити. Додао бих још и таленат.

Успех се да опростити – таленат се не прашта. Међутим, ако се неко, ретко, и нађе да вам опрости таленат – срећу вам нико, ама баш нико, неће опростити.

Срећа се никоме не прашта!

Туђу срећу не праштају чак ни они за које би се могло рећи да су срећни. Они, наиме, сматрају да нису довољно срећни и да среће никад није доста.

Треба разликовати несрећу од недостатка среће. Има људи који једноставно нису срећни а има и оних који су несрећни. Постоји и курата срећа.

Најгора је, у овим истинитим мислима, истина. Истина је да срећан човек најчешће није свестан своје среће све до тренутка када постане несрећан. Успут, још и док је срећан почиње да кокетира са несрећом јер примећује да га други људи због нечега не воле и нешто му очигледно не праштају, а он не зна о чему је реч.

Зато, уколико нисте несрећни – можда сте срећни. Не преиспитујте своју срећу. Уживајте у недостатку несреће. Нек вас мрзе и нек вам се диве.

Можда треба размишљати и попут Душка Радовића: Пре него кренете да тражите срећу, проверите, можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.

Јер, Десанка није у праву: срећа није лепа само док се чека. Може само бити утеха то чекање за оне доказано несрећне.

Имају ли икакве везе таленат и срећа? Никакве! Талентовани људи су углавном несрећни. Осим ако нису талентовани искључиво само за то да буду срећни, што је, као и сваки други, веома редак таленат.