ДЕДА ДАНИЛОВИ ПРИСТАВИ!

 Пише: Игор Ђурић

До шездесетих година прошлог века, дакле и у комунизму, мој деда Данило је имао (држао) слуге. Велико имање и бројна стада захтевали су додатну радну снагу. Звали су се Кадрија и Браим. Деда за њих није говорио да су слуге већ да су ПРИСТАВИ. Поштовао их је и третирао као чланове породице.

Једном је његова најмлађа кћер Емилија видела једног од њих како једе шљиве у шљивику па је повикала:

- Оче, оче, Кадрија краде шљиве!

На шта се деда, веома шкрт на речима и још шкртији на смеху, слатко и грохотом смејао.

Кадрија и Браим су се највише мајали око стоке, у равници и на планини. Били су дедини људи од поверења. Наравно, радили су и друге послове, на њивама, ливадама, виноградима и већ поменутим шљивицима. Ракију и вино нису пили али су волели да поједу воћку, као што се догодило тог дана када је наша чувена тетка Сека мислила да их је ухватила у крађи.

Проверавао сам у речницима и на интернету порекло и значење речи ПРИСТАВ.

Очигледно је да се ради о речи руског (словенског) порекла и односила се на чиновника среске полиције у Руској империји. Отуд ми је у једном тренутку било чудно да ту реч деда употребљавао, обзиром да је у свом говору користио доста турских, албанских и немачких речи али га нисам никада чуо да употребљава речи руског порекла.

У ствари, као и много пута у животу нисам имао појма о чему говорим, јер, реч је српска колико и руска и укорењена је у српском језику још у средњем веку. Тако да деда и није користио руску већ српску реч. Што му дође на исто: све ће ово једнога дана бити српско... и руско....

Иначе је поменуте језике (албански, турски и немачки) користио само кад је хтео да опсује или нареди, пре свега стоци: кравама, овцама, свињама, воловима, коњима, псима. Кад је хтео да оћути нешто: чинио је то на српском. Псовао је на албанском, викао на турском а наређивао на немачком (уосталом немачки и јесте језик као створен за командовање) а ћутао је на српском. Албански је говорио перфектно, турски у фрагментима а немачки онолико колико му је остало од аустро-угарске и немачке окупације. Српски му је био чист као метохијска вода.

Елем, шта сам пронашао у својој аматерској потрази?

У Библији су приставима називани економи или управитељи имања.

У Душановом законику појам пристав се помиње као судски службеник.

У Вуковом речнику стоји да је пристав чиновник, или, чобанин (најамник) који чува стоку, или, слуга који ради код куће, и то је забележио у Крајини Неготинској и у Браничеву.

Деда Данило је, дакле, користио стару реч која се користили још и пре Вуковог времена и која се усталила у српском језику још од Немањића. То, опет, говори о богатству српског језика у Метохији који је упркос великим утицајима турцизама задржао све лепоте старог српског говора.

Реч коју помињем (појам) може имати и значење: судски сведок, поротник или позивар за суђење.

У случају Метохије и Истока очигледно је да је појам био укорењен у свакодневном говору и да су се из њега родила и нека нова значења (речи, појмови), на пример у наставцима који користе исту основу, рецимо у корену речи ПРИСТАВИТИ?!

Ставити на астал, у амбар, у јасла, у оставу; ставити ручак да се кува.

Код нас у Истоку, жене су говориле:

- Приставила сам ручак – мислећи притом да су ставиле (спремиле) на шпорет храну да се кува.

Или:

- Иди, пристави воду за качамак!

- Пристави сено у јасла за краве!

- Пристави стоци!

- Жене су приставиле пасуљ да се кува!

- Децо, ајде да се је', нана је приставила ручак али присмочите лецка!

- Пристави па иди у њиву!

- Пристави софру пристигли су сватови, пријатељи присташе да дају младу!

Приставити – поставити – послужити!

Ко приставља?

ПРИСТАВ!

У хришћанским породичним заједницама старе Метохије, сви они у породици који нису на врху хијерархије (глава породице и најстарији синови) били су слуге (чељад) и тако су их и звали. Служили су породици и заједници. Зато је деда Данило Кадрију и Браима сматрао члановима породице. Добијали су за свој рад накнаду у храни, нешто стоке, мање у парама и једну преобуку годишње. Деда је покривао и неке непредвиђене трошкове: рођење или смрт у њиховим породицама. Како год, они су својим радом омогућавали да њихова породица има шта да једе и од чега да живи.

Крајем шездесетих година престала је потреба у дедином домаћинству за ПРИСТАВИМА. Што није одузела држава - продало се (опет добрим делом држави). Остадоше Кадрија и Браим без посла а деда оста без земље, оваца, крава, волова, коња, шљивика, винограда.

Преостало је, додуше, нешто кућа, плацева и стоке, ипак, и до краја седамдесетих година и његове смрти 1981. године, чуо се дедин промукли глас који то мало стоке „благосиља“ по авлији на разним језицима и са мочугом у руци. Дражи те чворновате мочуге и дединог полиглотства осетио је аутор ових редова на својим леђима кад год би направио неку штету по домаћинству, а чинио је то често.

А као глумица лепа, тетка Емилија утече у Крајину Тимочку за лепушкастим рударским техничаром Петром, да ваде сребро и злато у Бору и да беру шљиве у Шаиновцу, близу којег протиче река Арнаута која ју је именом подсећала на Кадрију и Браима и безбрижне дане кад је хватала лопове по очевом шљивику и била ћерка домаћина који је имао ПРИСТАВЕ.