Пише: Игор Ђурић
Некада су наши преци градећи куће, цркве, а поготову
планинске колибе бачије, правили веома мала улазна врата. Нису они то чинили
зато што су били неуки и глупи, већ управо супротно: из конкретних разлога који
су често значили живот и опстанак.
Када су улазна врата мала и тесна, ниска и уска,
онда онај који хоће да кроз њих уђе унутра мора да се сагне и погури, да обузда
висину и снагу, да се отараси свега што га шири, штити и снажи. На мала врата
се улази споро, на њих се не може јуришати, јер је јуришник спутан неширином и
непростором. Зли разбојник не зна шта га чека у мраку јер му је глава погнута а
руке спуштене. Медвед не може у бачију свом својом снагом и висином него мора
четвороношке и постранице.
А када се погрбиш и сагнеш, када спуташ снагу и
брзину, када се отарасиш оклопа што те дебља и оружја које стрчи, са друге
стране те дочека домаћин и браниоц дома у пуном и снажном замаху секиром или си
му уоквирен малим вратима на мушици без промашаја.
Када негде улазиш на мала врата, испред њих дакле
мораш оставити све што са собом не можеш протурити кроз њих. И никада ниси
сигуран шта те чека са друге стране јер си погрбљен и сагнут, јер клечиш ко
роб, ниси усправан као ратник.
Ако уђемо у Европску унију за нас Србе су
предвиђена веома мала врата, тесна и врло уска. Једва ћемо кроз њих проћи
погрбљени и голи голцијати. Испред врата морамо оставити све што нам може
сметати да прођемо, све што ће се качити за ускоћу услова који су нам
постављени: идентитет, достојанство, традицију, породицу, Косово, нацију, историју,
суверенитет, земљу, воду, ваздух...
А, када прођемо, ако прођемо, тако погрбљени и
клечећи, ако преживимо ударац који нас чека у туђој одаји, питање је хоћемо ли се икада више исправити и усправити тако
разголићени, посрамљени и погнути, без свега онога што нас је красило, обличило
и облачило, а што смо оставили испред улаза пре него смо кретали кроз та мала
врата право у кљусу.
Будимо са праве стране улазних врата, са наше
стране, усправни и у пуном замаху.
