©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

КОСОВО: ОПЕРАЦИЈА УСПЕЛА - ПАЦИЈЕНТ УМРО!


Проблем Косова и Метохије данас желимо решити на следећи начин: пацијенту који болује од срца одсећи ћемо ногу.
Неки би данас да реше проблем Косова по принципу да болесник од тешке болести каже: „Од данас више нисам болестан“ – и да верује да је на тај начин излечен.
А Косово је стара српска бољка. Ендемска. Сад нам ваља да мало ојачамо и имунитет подигнемо са препаратима направљеним од сибирских биљака. Па после: на љуту рану – љуту траву.
Оставићемо деци најгору економију, индустрију, образовање, здравство, културу и пољопривреду у Европи.
Само смо Косово решили да им не оставимо.
Уместо да им решимо ове теже проблеме, ми решавамо најлакши.
Наиме, наша деца о којој "бринемо" могу увек издати, капитулирати и предати Косово кад год им се прохте, лако, као дланом о длан. И да их ништа не кошта. Издати и предати није никакав проблем, то се може лако и то може свако.
Зато је поштеније да њима оставимо да о томе одлуче: хоће ли се борити или га дати. Ако их волимо и бринемо о њима. Пре свега: ако их поштујемо.

ЛОВЦИ НА ЈЕЛЕНЕ


Кроз оптику, на крсту, имали смо често јелена, најчешће негде око плећке, зависило је само од трзаја где ће се зрно зарити. Свеједно, колико год да је било одступање: био би готов.
Али јелен није био наш, или мој, чак и оног трена када би се стровалио на земљу, мртав пре него је и додирнуо тло. Метак је био, ударна игла и каписла – исто тако. Звук, брзина, мирис запаљеног барута: све! Само јелен није. Јелен и његова смрт били су своји.
Такво је време било. Ловили смо: ко је шта стиг'о. Углавном безуспешно, иако само ловили подло и крајње неспортски. Лов је био неограничено и стално отворен и дозвољен. Ловина није имала никаквих права.
У том брлогу зла и блата, јелена убрзо није више ни било. Тек по неки лишајем и болешћу начет лопатар, стар и изнемог'о, којему је смрт била награда и вредан поклон. Били су ловина вредна презира, срамота за свакога ловца.
Ловили смо све до онога трена када смо схватили да више нисмо ловци него смо постали плен. Да би преживели морали смо почети ловити: ловце. Тек тада смо постали слободни!

ПРЕЉУБА


Постоје две врсте невере: физичка и емотивна.
Једна се чини из задовољства а друга из незадовољства.
Прву чинимо из пожуде, из страсти, јер нам је слатко (слађе), јер нас то попут наркотика чини зависним.
Другу чинимо јер не волимо онога, или ону, са којим-којом живот и постељу делимо. Није нужно чак ни волети онога са киме прељубу чинимо. Суштина је да не волимо онога кога варамо.
Прва превара је: хемија и сок.
Друга је превара: осећање и суза.
Прва је жеља за више.
Друга је осећај прекраћености.

ДРЖАВУ ЗА КОРИТО СПЛАЧИНА


Шта су сплачине?
Где их има?
Сплачине се остаци хране, који се не бацају већ се скупљају, па се дају свињама (и другој марви) као главни или помоћни оброк.
Сплачина, квалитетна или било каква, се може скупити код богатијих кућа, где има доста хране, где претекне и остане. Код сиротиње скоро и да нема сплачина: све се изеде, па још и недостане. Ал' то што се поједе: слатко је.
Да се разумемо: сплачина, то је нездрава, масна и канибалистичка храна.
Ко жели добро и здраво месо, тај баца брашна, кукуруза, траве. Сакупи жира и попадалих јабука.
Нас Србе полако разједа вирус националног и државотворног безнађа. То се ради годинама и плански - противу нас. Зато смо и дошли у ситуацију да колективно аминујемо жртвовање дела територије, државност и национални идентитет – надајући се канти маснијих помија из ЕУ.
Колико смо излуђени говори и чињеница да смо се јуче „убијали“ у расправама да ли треба обележавати Светог Трифуна или Светог Валентина, а управо хоћемо да се одрекнемо много важнијих ствари да би били део тог света који слави овог другога. Ако нас буду на силу гурнули у ЕУ, винова лоза ће се садити само по дозвољеним квотама ЕУ а појање свештеника по виноградима биће политички некоректно према другим конфесијама које ће евентулано пити то вино.
Можда и добијемо те сплачине из ЕУ кад се одрекнемо државе, територије и идентитета (па и споменутог Трифуна): али тада више нећемо бити народ, па неће ни бити важно шта прослављамао или поштујемо. Јер, зна се за кога су намењене помије. За људе сигурно не, то знате и сами: јел' да!? А, брашна и траве имамо и без њих, и то знате: јел' да?!

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ У ВИНО



Свети Трифун и Валентин Свети!
Лепше је пити и волети, него мрзети и мрети.
Миловати чокот и жену.
Пијан ко заљубљен.
Винова лоза и љубав.
Ето екуменизма а није шизма.
          То је давно отворено поглавље
          које нема ЕУ и НАТО заглавље.
Обрежи чокот - одреши срца локот.
Љубите, пијте, рађајте, садите, остајте, у свет не идите!
Валентин ће доћи ако Трифун не оде!
Трифун ће остати да за Валентина места остави.
Можда ће данас неко, нашој деци по белом свету,
цветом дан забелети и Трифуна у њима заволети.
Као што данас у чаши вина, странац треба да препозна српског домаћина. 
Не можеш жену не волети и вино не пити,
против Трифуна или Валентина: бити!
Чему?
У вину је истина
у љубави спас
Господе уради нешто за нас:
научи нас да уживамо
кад можемо да бирамо
кад имамо избора
кад нам је доступно оба
избави нас од злога
немој од доброга.
Амин!

ЈУГОСЛАВИЈА И ЈУГОСЛОВЕНИ


Србима је југословенство било циљ а Хрватима и Словенцима средство!
Срби су Југославији дали – остали су од Југославије узели!
Срби су се за Југославију жртвовали - други су је дали на жртвени олтар.
Срби су унели у нову државу победу, идентитет и државност – остали су све то добили тек распадом Југославије.
Други су били искрени у својој потуљености и претварању, а Срби су били искрени у лагању самих себе!
Док су други истрајно рушили - Срби су поштено градили.
То је била конфронтација искрености и лицемерја: Светосавља и латинштине.


ЗАМКЕ РЕФЕРЕНДУМА О ТЕШКИМ ПИТАЊИМА?

Илустрација текста осликава позицију у којој ћемо се наћи уколико слепо будемо следили диктате са запада.
**************************************************************
Превара! Замка!
Питања на референдуму биће замаскирана потреби прилагођавању европским условима и начину промене Устава. Неће су то помињати Косово. Биће, на пример, питање: „Да ли се слажете да се због усаглашавања са европским прописима промена Устава Србије од сада врши у Скупштини Србије?“.
20% националних мањина у Србији ће сигурно гласати за промену Устава. Кад се томе додају другосрбијанци и партијски активисти, испада да ће око 80% Срба у Србији морати да гласају против промене да би сачували идеју очувања борбе за нашу земљу. Свих 13 милиона Срба, широм света, морају учествовати у доношењу такве одлуке јер то није државно-административно питање већ национално, и питање идентитета и опстанка Срба. У најгорем случају 10 милиона Срба у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској и широм света неће признавати резултате тог и таквог референдума, штавише, таква одлука ће их ујединити и очврснути у борби. Ако додамо још 150 милиона Руса, биће: Џабе сте кречили!
Услови за промовисање различитих ставова на том референдуму биће неравноправни, како у медијима тако и по другим важним питањима.
То су само неке кљусе. Биће их вероватно још.



ВРЕМЕ ПЛАЋАЊА РАЧУНА ИЗ ПРОШЛОСТИ


Око плаћања рачуна из прошлости, подсећа ме на оно:
АЈДЕ ЛЕПО СВЕ ДА ПРИЗНАШ, ПА ЋЕ ЂУРА ДА ТИ ОПРОСТИ ШТО ТЕ ЈЕ ТУКАО!
Ако треба да и даље „плаћамо рачуне из прошлости“, како мислимо у „светлу будућност“?
Јесмо ли само ми Срби направили рачуне у прошлости кад их само нама достављају?
Докле ће их достављати?
Ако је дошло време мира и помирења зашто нас опет уцењују?
Како мисле да ћемо бити срећни, кад ћемо бити кажњени и незадовољни?
Да ли је ико 1965. године помињао Немцима рачуне из прошлости?
Ко је правио те грешке у прошлости па нас је задужио да сада плаћамо рачуне?
За шта тачно треба да платимо рачуне и ко ће одговарати што их је у прошлости направио?

ЕВРОПСКА СЕКИРА ЗА СРПСКИ ВРАТ


Некада су наши преци градећи куће, цркве, а поготову планинске колибе бачије, правили веома мала улазна врата. Нису они то чинили зато што су били неуки и глупи, већ управо супротно: из конкретних разлога који су често значили живот и опстанак.
Када су улазна врата мала и тесна, ниска и уска, онда онај који хоће да кроз њих уђе унутра мора да се сагне и погури, да обузда висину и снагу, да се отараси свега што га шири, штити и снажи. На мала врата се улази споро, на њих се не може јуришати, јер је јуришник спутан неширином и непростором. Зли разбојник не зна шта га чека у мраку јер му је глава погнута а руке спуштене. Медвед не може у бачију свом својом снагом и висином него мора четвороношке и постранице.
А када се погрбиш и сагнеш, када спуташ снагу и брзину, када се отерасиш оклопа што те дебља и оружја које стрчи, са друге стране те дочека домаћин и браниоц дома у пуном и снажном замаху секиром или си му уоквирен малим вратима на мушици без промашаја.
Када негде улазиш на мала врата, испред њих дакле мораш оставити све што са собом не можеш протурити кроз њих. И никада ниси сигуран шта те чека са друге стране јер си погрбљен и сагнут, јер клечиш ко роб, ниси усправан као ратник.
Ако уђемо у Европску унију за нас Србе су предвиђена веома мала врата, тесна и врло уска. Једва ћемо кроз њих проћи погрбљени и голи голцијати. Испред врата морамо оставити све што нам може сметати да прођемо, све што ће се качити за ускоћу услова који су нам постављени: идентитет, достојанство, традицију, породицу, Косово, нацију, историју, суверентитет, земљу, воду, ваздух...
А, када прођемо, ако прођемо, тако погрбљени и клечећи, питање је хоћемо ли се икада више исправити и усправити тако разголићени, посрамљени и погнути, без свега онога што нас је красило, обличило и облачило, а што смо оставили испред улаза пре него смо кретали кроз мала врата право у кљусу.

Будимо са праве стране улазних врата, са наше стране, усправни и у пуном замаху.

ВО У КУПУСУ

             Замислите да је Србија једно велико купусиште а ми Срби да смо волови. 
Сад, када смо се ми Срби као народ нашли у купусишту и схватили да ћемо да иземо батине као и сви волови кад се у њему нађу: не знам!
Нисам сигуран ни када смо дефинитивно постали волови. Можда још од Домановића, можда и пре?!
Искрено, никад нисам гледао како туку правог вола у купусу. Мислим да је овде, мање више, ствар у симболици. Јер су волови ретко када у прилици да слободно шетају. Крава у купусу? То је реалније. Коњи поготову. Па чак и бик може залутати. Во тешко. А опет, бију га.
Мучени волови су створени само за рад и ражањ. За експлоатацију. Нит' једу, нит' јебу. Једу колико треба да могу да вуку, а не јебу јер су им још од малих ногу отфикарили оно између ногу. Волови су бикови без муда. Зато и пролазе тако како пролазе.
Нажалост, волове у купусу туку најчешће они који могу волу реп да ишчупају и глупи су као волови.
Нема велике разлике између вола у купусу и Србина у Србији. 
Недостају муда.

ПОЛИТИКА: (НЕ)КУЛТУРНИ ДОДАТАК

Додатак дневног листа Политика: култура, уметност, наука?!
Слика и прилика стања у култури, уметности и науци.
Ако је наш културни простор контаминиран простаклуком јавне куће онда је дневни лист Политика мадам тог простора.
Свако од нас: пре него каже да је стање у друштву лоше - прво сам да се упита колико је лично добар, лош или зао.
Годинама и месецима баца се папир, олово, новац. Медиокритети ту имају своју сигурну кућу. Ту нема уметника само „мултимедијалних“ перформансиста-онаниста и доконих housewife са аспирацијама да кутлачу замене тастатуром.
Сече се дрвеће!!! Рециклира отпад. И све то да би се у Политици као додатак ставио материјал за поновну рециклажу. Другог смисла све то нема.
Културни додатак у Политици је постмодернистички пројекат промовисања нужности рециклаже старог папира. То, дакле, може имати везе са градском чистоћом али никакве са поднасловом: култура и уметност. Можда тек са нешто мало науке.

УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ О КОСОВУ


Не постоји дијалог. Само лични избор.
Нису потребни никакви аргументи. Ту свако одлучује за себе: оно што осећа а не оно што мисли.
Хоћеш ли бити со за турски ручак или свети витез?!
Мораш осетити у себи јеси ли потомак лиферанта или путника галије царске?!
Чију ћеш слику на зиду држати: дезертера или солунца?!
Мораш осетити ко су ти потомци: деца са Кошара или она са сплавова и ријалитија?!
Није потребан унутрашњи дијалог већ унутрашњи монолог о Косову!
Свако: сам са собом. Да ћутимо а не да лајемо. 

УДАТОЈ ЖЕНИ



Имате мужа?!
Удати сте?!
То није фер.
Али је нужно.
Да бих жудео за Вама!
И Ви ми били неостварљива страст.
А те су од оних најслађих, како рече нешто слично Црњански, негде, некад...
Јер да сам ја Ваш муж и да сте удати за мене,
не би било сласти већ само љубоморе:
што Вас други хоће -
а не може!

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА МАРОДЕРСТВО


Прочитах данас да су неки амерички конгресмени предложили одређену персону из ових крајева за Нобелову награду на пољу мира.
Та награда, већ дуже времена, доприноси миру у свету таман колико курва са ћошка доприноси моралу у граду где ординира.
Тај предлог је више апсурдан него да је неко својевремено предложио Џека Трбосека за награду на пољу хирургије.
То што ради дотична и номинована је чисто мародерство. Иде она по бојним пољима и пљачка мртве ратнике и цивиле. Ако је по томе: заслужује награду. Била је вредна. Додуше, није подједнако мародерисала: Србе је најволела.
Не треба се љутити на друге народе ако се боре за своју државу, ако жале своје жртве и ако желе више за себе а на нашу штету. Не!!! Треба их поштовати и угледати се на њих.
Међутим!!! Мародере, ма са које стране долазили треба презирати.