Пише: Игор Ђурић
У времену када Ђоковић не може да удара по лоптици у Аустралији јер није пелцован, за разлику од Овенса који је могао да трчи у нацистичкој Немачкој иако је био црн (а, још нису ни постојали Афроамериканци), желим да кажем неколико речи о књижевном тренутку у нас (и: шире). Желим нешто да кажем за телевизију, рођаци!
Зашто помињем Ђоковића на почетку кратког казивања (за телевизију, рођаци) о НИН-овој награди?
Главни шеф у том жирију, непосредно пре него ће нам отворити очи о томе како нам је књижевност прднула у чабар, по матрици диктата новог светског поретка, критиковао је Ђоковића зато што не жели да се вакцинише и тако спаси свет и себе, иако смо са короном закорачили у време када се разбољевају сви: пелцовани, невакцинисани, они који су прележали, сви... И тај исти вирус хара подједнако и код оних који имају висок проценат вакцинисаних и код оних који нису ни опепелили калемљењем! Исто је свуда!
Е, То, то оличење спортског типа критиковало је запуштеног и дебелог Ђоковића, најбољег спортисту света, и То, нам већ дуже времена истерује ђавола из књижевности, не тамњаном већ сумпором! То, хоће да каже да је у овом времену тоталитаризма забрањено побунити се против диктатуре. Па, ко велим, рођаци, кад већ очигледно не зна много о књижевности, можда човек зна понешто о вакцинама и здравом начину живота, те не би било лоше да га уврсте у кризни штаб за борбу против ковида а да мало сјаше са овдашње књижевности.
А, сад, нешто сасвим другачије, рођаци!
На књижевно дело треба реаговати, пре свега, емоционално. То није у великој мери рационална ствар. Уколико је потпуно рационална онда то није књижевност већ у најбољем случају филмски сценарио или путопис. Али, књижевности се понекад може опростити рационалност, ипак, испадне некад нешто и из тога. Глупост и бесмисленост: не! Не постоји ангажована књижевност! Постоји само оно што књижевност може покренути у смислу људског деловања. Не постоји универзална књижевности: она се увек, и увек, рађа из националних миљеа и њима припадајућих људских и друштвених оквира.
Важно је, у књижевности, посебно у поезији, оно што сте у књизи рекли а нисте написали и да свима буде јасно то ненаписано а речено. Уколико никоме није јасно ни шта сте написали, нити шта сте казали – онда ту нема књижевности. Има, понекад, јалове коректности (нит смрди, нит мирише) и која је омеђила шта се сме а шта се не сме. Али то и даље нема везе са тиме: шта се зна, шта се може, докле се достиже.
Да би постојала светска књижевност морају постојати националне књижевности! Свака национална књижевност има своје вредности, миље у којем настаје, ароме које вуку на људе и предео где је настала. Само унутар тог миљеа може постојати субверзивност (у оквирима форме, стила или канона) у односу на оно о чему се и како пише. Мораш бити део мита и да он буде део тебе, да би имао право исти да рушиш или образлажеш (и, једино те тако људи могу схватити). Кад универзално препозна национално и локално, и супротно, рађају се класична светска дела.
Па, каква је формула, који је образац по којему вага и одлучује жири НИН-ове награде?
Та књижевност, да би била награђена, мора бити плитка и без великих мисли, осредња, сиромашног језика, не сме се огрешити о задате каноне и постављене границе политичке коректности, мора бити анационална и да подржава историјски ревизионизам и политичке етикете, али најважније, аутор се мора на самом почетку испишати по Србима, Србији и српској историји, по свему (а логично би било да се пиша по себи као индивидуи или по малограђанском менталитету, а не по националној припадности, ако већ мора да се пиша, а књижевници често осећају потребу за тим) и, уопште није важно ако то пишање буде ван поетске, структуралне, тематске или естетске потребе. Битно је само, да, док пиша, не виче Дуулее Саавиић! већ да маше заставицом дугиних боја.
Професор, писац и критичар Марк Едмунсон је негде написао: Књижевна критика на западу почиње са жељом да се књижевност укине. И, то би био мото који би се могао ставити на грб жирија НИН-ове награде у Србији (мада се ни остале награде и награђени не држе баш најсјајније). Само што је овде мисија мало другачије дефинисана: укинути српску књижевност!
Људи из жирија НИН-ове награде, ако бих се послужио Орвеловим метафорама из есеја Унутар кита, налазе се у утроби глобалистичке идеологије која промовише ЛГБТ политику, леви либерализам и политичку коректност (локално су у идеологији другосрбијанштине). Они, уместо да буду напоље и да харпуном лове тог кита: даве се у његовим желудачним соковима.
Појам политичка коректност је настао у Кини за време владавине Мао Цедунга. Где је настао – ту је и завршио: у екстремној левичарској диктатури. Само што се са истока те диктатура преселила на запад а код нас се практикује рајинском потребом дупе-увлачења (не у сексуалном смислу већ као друштвени феномен).
Дакле, шта је суштина деловања жирија НИН-ове награде?
Већ се јасно види и дефинише ауто-шовинистичка матрица: треба унизити српску књижевност (да не остане ни С од српског, ни К од књижевног), одузети јој све уметничке вредности, национале атрибуте и идентитетске темеље. То је још један сегмент десрбизације и дехуманизације овдашњег друштва и одвајање српске културе од универзалних вредности књижевнога и уметничког. Притом, кад кажем идентитет не мислим само на Косово, породицу и Светог Саву, већ и на кошарку, црни талас, рокенрол, Николу Теслу, Јасеновац, Гвоздени пук, Битеф, ФЕСТ, НАТО бомбардовање, Музеј савремене уметности, Народно позориште, Српску кафану... на све оно што нас чини оваквим какви јесмо.
Оно што је за екстремне левичаре либерализма и поборнике политичке коректности, традиционално и породично настројен те класично образован бели хришћанин – то је за жири НИН-ове награде добар роман, написан на српском језику и штампан ћирилицом, који не пљује по идентитетским вредностима (што му не забрањује да подвлачи лоше појаве и обичаје) него тражи без јефтиних трикова универзалне вредности у овдашњем миљеу.
Најзад, то је таман онолико српска награда колико је НИН-ов власник Рингиер српска компанија која брине о српским националним и уметничким вредностима.
Жири је овогодишњу награђену књигу правдао искораком. Искорак је својевремено био, рођаци, Хазарски речник, и нешто тако се ретко догађа и треба га препознати. Није сваки искорак вредан пажње. Искорачити се може и у лоше, и у ружно, и у глупо, рођаци.
Нисам ја за десетерац у савременој књижевности, али, дечко, нисам ни за искорак по сваку цену, искорак који није ни уназад начињен (ускорак?!), искорак који се чини у светлу почетка ове приче: вакцинишите се сви, то је искорак ка крају пандемије и излечењу, иако ћете обољевати, иако ћете друге заражавати – јер то траже од вас они који нам капу кроје и чије сте кучке у затвору званом глобално село. Искорак је, рођаци, и испишати се по публици са позорнице где се изводи балет Лабудово језеро, само, чему то служи?!
Замериће ми се, с правом, зашто онда шаљем књиге на конкурс кад год могу?! Па шаљем им да их нервирам (имам сведоке, рођаци, објективне као поменути жири) самом чињеницом да морају да приме, заведу и држе у рукама ту гадну ћирилицу и што мој издавач (иако ни сам не знам због чега) увек на првој страни наведе која је година од Косова.
Кад смо већ поменули Орвела, да кажем рођаци и следеће за телевизију: када је он писао 1984 имао је очигледну намеру да разоткрије и оголи тоталитаризам (било који) и искаже своју визију будућности у оквиру тог окрутног система. Сада се, у ствари, види да је та књига предвидела будућност тоталитаризма западних демократија и он се оголио и показао своје право лице у времену короне. И, шта сада? У Аустралији, Канади, Енглеској, ЕУ и неким државама САД – људи су затворени, везани бесмисленим забранама, приморани да се вакцинишу против своје воље, чак им и децу одузимају и киње, хушкају се коњи и пси на њих, туку их као стоку, снимају их, прислушкују, гуши се слобода говора, не постоје слободни медији, дошли смо у време када ни председник једне од најјачих сила бива цензурисан и забрањиван на друштвеним мрежама и у медијима.
Пре неколико дана сам видео на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.
У бесмисленом времену када су у ужем избору жирија за Нобелову награду посвећену миру: НАТО, Светска здравствена организација и Ватикан, онда овај жири из НИН-а и не делује толико глупо и апсурдно. Нико и не говори да су они глупи. Они су само острашћени и у глави помућени од мржње према властитом народу и немоћи да превазиђу спознају одакле потичу.
Филип Рот, један од ретких писаца са запада који је подигао глас против бесмислености политичке коректности и ЛГБТ идеологије, написао је у роману Људска љага, између осталог, и ово:
Лепо су јој курве говориле, велика курвинска мудрост: „Мушкарци те не плаћају да спаваш са њима. Плаћају те да одеш кући“.
То је то, рођаци! Не плаћају вас да будете то што јесте, већ вас плаћају да такви какви јесте будете овде: у мојој кући!
***********************************************************
ЧИТАЈ ОВДЕ:
Нема коментара:
Постави коментар