ИЗ ИСТОКА ЗА ПЕЋ...

 

Пише: Игор Ђурић

                                

Тридесетак је километара раздаљине од Истока до Пећи. По менталитету: и неколико стотина. Идеолошки: хиљадама миља. Пећ је био град, ми смо били варош.

Град Пећ је у мом детињству, све и да није хтео, заузимао значајно место. Тамо смо обављали све важне послове које у Истоку нисмо могли да завршимо. Пре свега, лекарски прегледи код специјалиста (којих у Истоку раније нисмо имали), затим путовања возом са пећске железничке станице (јер је Исток, хвала Богу, био место без пруге и зато је био леп, пошто су сва места са пругом и железничком станицом: ружна), тамо смо (у Пећи) куповали готове коре за питу (кад смо се погосподили па нам нису биле добре домаће), куповали смо фармерке и кожне јакне у Уској улици, патике у Планики. 

У Пећи смо полагали возачке испите (јер су они имали неколико семафора, који додуше углавном нису радили али због тога што Исток није имао исте, па макар и неисправне, морали смо пут Пећи за возачку дозволу). 

Наравно, Пећ је била за нас најважнија због Патријаршије. То је била наша духовна кућа, наше окрепљење. Због Патријаршије смо знали да смо своји на своме. Ту смо се молили, онде смо се бодрили. Монументалност грађевине и природе и историја која је вриштала из сваког камена те духовност Светосавља која нам је међила идентитет - све то нас је чинило јединственим и гордим људима. А саму Пећ великом и важном! Чак и у време комунизма!

Али смо волели и посластичарнице и ћевабџинице. У Пећ смо, најзад ишли и због средњих и виших школа којих у Истоку није било (гимназија је радила у Истоку али је у Пећи постојао већи избор средњих стручних школа: економска, уметничка, пољопривредна…). Пећ је поседовао(ла) и велику спортску халу па смо и због ње ишли тамо. 

Пећ је чувена и по Пећанкама.

Најзад, Пећ је властита именица женског рода!

Одлазак у Пећ на лекарске прегледе, у доба мога детињства, био је посебан доживљај. (Први пут сам тим поводом ишао за Пећ 5. јула 1968. године са, већ, пуних пет месеци живота). Доживљавали смо га као авантуру и провод а не као нужно зло. Са неким од родитеља (углавном мајкама) кренули би рано ујутро („да се преда књижица“). Били би умивени и саборски обучени. Доживљај, сам по себи, је сама вожња аутобусом тако да се брзо заборављала бољка због које се и кренуло на пут. Старији људи би одмах, чим крене аутобус, палили цигарете или увијени дуван, жене и деца су јели и пили оно што су понели. И ако је раздаљина била пар десетина километара храна и вода у стакленим флашама се обавезно носила. 

По приспећу на Аутобуску станицу Пећ, прво би се информисали кад имамо „назад за Исток“ а после би узимали фијакер да нас одведе до болнице. Већина фијакера, већ тада, изгледала је похабано и старо али су одређени детаљи одавали некадашњи сјај и богатство Пећанаца. Без обзира што би ви изнајмили фијакер то није сметало да фијакерист скупља путнике уз пут све док може да их натрпа на фијакер. Неки би седели напред са њиме, други у средини у месту за путнике једни другима у крило а трећи би се качили назад те су изгледали као пажеви из пратње неког средњевековног властелина. Једино што још коња не би узјахивали, макар ја то нисам видео, мада није искључено ни то...

У болници је увек владала неописива гужва, најчешће због јавашлука запослених али и због чувене демографске експанзије појединих етничких група, које су нас подсећале да, ипак, раја на земљи нема. Владала је таква прљавштина а из објеката и просторија је зрачило сивило да би се и здрав човек разбољевао (или постајао благо депресиван) већ после сат времена баљења у болници. 
      После завршеног прегледа, у дебело поподне, обично би посетили кога из Истока, којих је увек било у болници на болничком лечењу. Онда би се спустили до Патријаршије (ако би ишли са мајкама, очеви су одмах хитали до неке кафане да се освеже и нас часте кабезом или лимунадом). После би кренули пут аутобуске станице пешке. Тим чином би уштедели нешто пара за ручак у некој од прљавих пећских ћевабџиница. Да су биле прљаве: јесу!; да се некад неко отровао од тога: није нико и никад! На крају крајева, ко је био способан да преживи бављење у болници  постајао је имун на све прљавштине света. 
      У ћевабџиници се углавном наручивала „комбинација“: пет ћевапа, суџук и ћуфта. Наравно и сомун. Кад се имало: и чаша киселог млека. Док ово пишем осећам мирис свега тога. Пре самог повратка је остајало још да се некоме купи „карта за Београд“ - за комшију или рођака, или пријатеља од комшије или рођака, који треба да путује „пећанцем“ преко Истока (или ће да чека оног преко Ђураковца или „код Сарине куће“). 

Најзад, поново аутобус, исти ритуали и: кућа. Онда неколико дана идеш улицом и завидним друговима говориш: „Био сам за Пећ“. Интересантно, никад не кажеш „у Пећ“, већ увек „за Пећ“. Тако је изгледало много господскије и важније. Можда смо ишли „у Синаје“ или „у Ђураковац“ али зато увек и само ''за Пећ''.

Једном дневно је аутобус за Београд, пролазио кроз Исток, да у њему покупи путнике и настави даље. У Исток је долазио око пола осам увече, из Пећи, и око три сата ујутро из правца Београда. Стао би, из оба правца, у центар вароши. 

Онај вечерњи, за Београд, уколико напољу није неки кијамет биво би испраћен од великог броја доконих Источана. Сви се сакупе на центар (центру) и чекају „београдски аутобус“. Наравно, неко би и путовао, неко би некога испраћао – али је већина бивала ту без икаквог разлога. Из досаде и навике. Тек кад прође „београдски“ гужва са Центра се разилази, неко иде кући, неко у кафану, неко на игранку а мањи број остане ту до касних сати у вазда истом разговору код шахте. 
      Постоји оно, код нас тамо, кад тражиш некога на Центру, па га не нађеш, поручиш по ономе другоме којег си срео само: „Кажи му...“. Нит' кажеш шта да му каже, нити има потребе за тим. Подразумева се. Зна он добро шта ти можеш да му кажеш а ти знаш још боље да ће он схватити то што му ниси рекао. То „кажи му“ може да буде све: порука, прекор што га ниси нашао, питање, договор... може да буде све а он ће схватити баш оно што јесте. Понекад, овај који прима поруку, знајући да се неће видети са тобом преко аброноше само узврати поруку: „Кажи и ти њему...“.

Центром смо, иначе, звали малу површину, око шахте поред Кореникових продавница, степеница Павловића куће, Зељине трафике и Кореникове кафане. Ту смо висили, ту смо се налазили, беспосличарили. То је било зборно место, место заказивања састанака, место налажења и губљења. Требам написати посебну књигу, уколико измогаднем времена која би се звала „Центарске приче“, јер шта се све ту говорило и шта се све ту могло чути, вероватно је непоновљиво за било које друго место на свету.

У Истоку је ретко ко ходао тротоаром (ако га је негде и било, а било га је познијих година). Не! Источки начин и стил ходања подразумевао је да се ходи по сред-среде улице а задатак моторизованих и запрежних учесника у саобраћају је био да се труде да заобиђу пешаке. Четвртком је било скоро немогуће проћи до Рибњака јер су свуда около милели пешаци.

И не само то! Застане се на сред пута, припали се дуван па се онда полагано кувенти: реч по реч. Стоји се или се иде нога пред ногу, полагано, застајкујући да се дадне нагласак на неки део приче и подвуче поента. Неретко, и возачи стану на сред улице па отворе прозор и разговарају са овима што стоје.

Измиче ми прича, од приче и Пећи несвесно пређох на причу о Истоку. али, кад размислим, све је то исто.

Постојао је и одређени ритуал сачекивања „београдског аутобуса“. Кад наилази, стојиш на тротоару (зависи коју страну улице изабереш) док аутобус не стане. Погледаш кроз прозоре редом све путнике који су већ унутра, ако је неко заспао чукнеш у прозор да га пробудиш па се сагнеш да те не види, уколико некога познајеш а ти му махнеш, а ако видиш неку лепу девојку... та гестикулација сад није за помињање.

Гужва се увек створи око аутобуса. Ако један путује – десеторо га прати. Онда следи неизбежно убацивање торби, па онда онај који је то учинио скокне на први степеник улазних врата, провири у аутобус па довикне ономе своме где је ставио торбу. Кад изађе, мало му се то учини па оде до прозора и опет објашњава где је торба и тако све док аутобус не крене. Ни тад ниси сигуран да ли је дотични схватио где му је торба, као да је то нешто много битно.

Симболично, „београдски аутобус“ био је веза са цивилизацијом, он нам је одржавао наду да се може негде отићи, ако се мора или хоће. Тај аутобус нам је уливао спокојство чињеницом да нисмо баш задња рупа на свирали те да неко одлази, пролази или долази у Исток. До Звечана Шиптари су галамили а шофери пуштали њихову музику, од Звечана би се ућутали. Ми смо свакако, и увек, ћутали.

Сачекивање аутобуса из Београда се већ одигравало у другачијим условима и околностима. У рану зору не би било нигде живе душе, понекад би само про'шо милиционар позорник и нико више.  Наравно, осим оних који чекају. Никоме није баш до приче, само се увучемо у мало пошире Кореникове рагастове од врата продавница те извирујемо кад посумњамо да стиже. У неко време се назру светла из правца биоскопа и општине и ми знамо да стиже „београдски“. Сачекамо да сањиве сестре и тетке изађу (јер мушкадију не би смо чекали осим ако немају пуно пртљага а тада би их сачекивали са ручним колицима), узмемо торбе, установимо да кад аутобус оде иза њега остане неки познаник из оближњег села те га позовемо на кафу док не сване: да не иде по мраку кроз несигурне крајеве.

За Београд и остатак тадашње Југославије се путовало и возом. Из Пећи. Одеш прво „за Пећ“ па онда „из Пећи“ у бели свет. Кретало се увече. До Косова Поља, чак и када је ера компјутера стигла до нас: и тада, композицију је вукла парна локомотива, популарни „ћира“. Стајао је на свака два-три километра. А и да није стајао, колико је споро ишао, могло се у покрету улазити и излазити а понекад су га претицала и запрежна волујска кола. У Косову Пољу се мењала локомотива па је „дизелица“ ишла нешто брже а ми смо доживљавали то Косово Поље као сусрет са цивилизацијом и развијеним светом.

Кад се крене за Пећ, пре него се крене, прави се списак онога што треба да се тамо заврши или набави. Поред већ поменуте „карте за Београд“ која је била обавезна, још обавезније су бивале коре за питу (или свећа за Славу), ако се има среће (што значи пара) онда и фармерке те патике. 

Не знам зашто су те коре стално фингирале у наруџбинама и не знам зашто те коре нико, до касних година, није правио и продавао у Истоку али их је увек неко наручивао или су куповане за себе. Ваљда су Пећанци били бољи мајстори, шта ли? Наравно, касније их је имала свака продавница али у доба мог раног детињства само је Пећ била избор за коре. Руку на срце, 90% наших потреба за корама ми смо подмиривали из личне производње: развијале су их наше мајке, бабе и стрине али кад би хтели да истакнемо наше варошке манире и навике ми би смо их куповали у Пећи. „Куповне коре“ – увек би се нагласило за трпезом и пред гостима.

Уска улица?! Најпознатија пећска и метохијска улица. Та улица је била мешавина трговина из Трста, тезги из Истанбула и Баш чаршије. Ту се могло купити оно што је тог тренутка актуелно на некој од горе поменутих дестинација. Фармерке свих марки, од најгорих фалсификата до правих „италијана“ (за које би се опет утврдило да су фалсификати), кожне јакне из Турске неукусног али популарног дизајна. У Уској улици су радиле и старе занатлије: обућари, кројачи и, наравно, златари. У тој улици је бивало некад више злата него у остатку Србије. Ми, који смо живели доле, нисмо могли побећи од оријенталне ноте свега тога али је тада и нисмо били свесни. Трговци, стари Пећанци, су били заиста прави трговци и нису делили муштерије према вери и нацији него према дубини џепа.

Доћи у Пећ а не отићи у једну од посластичарница, на пример у Дубровник или Пеливан значило би да сте промашили тему. Увек танак џеп нас је присиљавао да наручујемо калоријски издашне и „сите“ шампите. Кад би се „боље стајало“ наручивао се сутлијаш у који се турала једна тулумба и сипало пуно слатког сока у коме су лежале тулумбе или баклаве. Пила се боза или лимунада. Или мешавина и једног и другог, такозвани: шприцер.

У Пећ су неки одлазили и код тамошњих хоџа, за Запис и Читање, талисмане који су требали да помогну уколико није већ помогло „гашење угљевља“, „топљење олова“ и „сливање страве“, те бајање локалних вештица или ноћење у Девичу. Мада, имали смо и ми своје фаворите по том питању.

Пећанке су ипак дале најдубљи печат ономе што бисмо назвали „савремени идентитет Пећи“. То су биле урбане девојке са традиционалним погледом на свет и личном великом слободом када нађу за сходно да је искористе. Са Пећанком си већ након првог сусрета бивао начисто: на чему си. Знале су да се у трену препусте и одмах те заведу али и да те напујдају ко последњег кера. Кад су се давале - давале су се целе и без резерве. Кад су варале - варале су од срца. Кад су одбијале - чиниле су то немилосрдно. Кад су волеле - волеле су мушки. Углавном су, ипак, биле верне супруге и пожртвоване мајке - кад су имале коме.

ПС

Имао сам срећу, или несрећу, да су ме некада давно Пећанке заводиле и пујдале, да су ми се давале и да су ме остављале, да су ми биле верне и да су ме варале, да су ми дозвољавале да их прошетам до „петог километра“ или ми показивале прстом пут станице да се вратим одакле сам и дошао, да су ме волеле и одбијале... њима посвећујем ову причу!

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

                        

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:

- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?

- Како да се не сећам – одговара други.

- Е, изгледа да је почео да делује.

Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.

Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.

Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.

Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:

„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.

Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?

Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.

А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.

ВУКАЈЛИЈА:

Питање: Шта је то БРОМ?

Одговор: Импотентни Ром!

ПС

ЧИТАЈ ОВДЕ ЈОШ И: КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА!

КУВАРИЦЕ МАЊЕ ЗБОРИ - ДА ТИ РУЧАК НЕ ЗАГОРИ!

                                  

Пише: Игор Ђурић

Нисмо у потоњем бесконачном времену српске транзиције добро прошли у животу јер смо били генерација васпитавана да кључ од куће може слободно да се држи испод вазе са цвећем или отирача пред вратима. Али то што нисмо добро прошли не значи да смо лоше васпитавани. Онда су, нагло и на препад, дошла друга времена и ми смо постали губитници транзиције. Хоћу да кажем: ново време не ваља ништа. Чим не ваља тотално, онда ни обичаји које то ново време носи нису добри. Жене престају да кувају!

Али нисам хтео само о томе. Није све било црно а ни бело - никада. Некад смо били млади, постојао је неки ред, било је лепо. То што се касније догађало доказ је само да смо ми били на добром путу чим се нисмо снашли на лошем. 

     Хоћу коју да прозборим о куварицама. Оним везеним куварицама што су их наше мајке, баке, тетке и стрине качиле у кухињи, као што ми данас качимо слике и статусе на друштвеним мрежама, желећи да на тај начин пренесу свој став и поруку.

Не поштујемо више наше домаћице: мајке, супруге, тетке, бабе, љубавнице. Ми их не поштујемо а оне нас све мање воле. Или је супротно?! Није важно то сад. Сукоб је настао када су домишљани почели да јавно, и све безобзирније, пропагирају како су мушко и женско исто, како нема разлике, да полови не постоје (или их има много више од два), па самим тим више није важно ко је са киме у вези, ко је гори а ко доли, ко коси а ко води носи, ко лови а ко кува уловљено. Ко кува уловљено? Да се разумемо одмах, и на старту, није проблем у делању већ у размишљању. У глави је проблем који нема везе с тим ко ће коме помоћи или одмоћи. У глави је проблем, уосталом, као и већина свих осталих људских проблема.

Љубав излази из нас на много начина. Код мушкараца на уста улази. Код жена?....сад није важно и није тема.

Припадам генерацији која је припадала очевима који су се бријали свакога јутра обавезно ударајући контру и који су говорили учитељима: „Удри га ти у школу – а ја ћу код куће“. Тукли смо се на ферку, некад и због девојака, бранили сестре и девојке од напасника, крили се од својих професора у кафани а наше мајке су изнад шпорета држале закачене везене куварице. Наслеђивале су их од својих мајки и бака, или су их саме везле. Најчешће су их доносиле са спремом, уз мираз (то би најчешће био једини мираз уз такозвану спрему).

Мудра жена мора знати

мужа волети и кувати

Или:

Која жена мужа чува

њему добар ручак кува

Порука је била више него јасна! Она је уједно одређивала односе и правила, оно што је свето и недодирљиво у браку: да се зна ко је домаћин а ко домаћица. Поставља се питање данашњим генерацијама: ако жена воли мужа, па још има и децу, због чега јој је тешко да спрема храну и да то чини са пуно љубави?! (Феминизам, то је служити корпорацијама, банкама, шефовима, бити роб наратива, и као јеси "слободна", али, ако скуваш ручак мужу и детету онда си "неслободна" и "угњетена"). Не кажем да су све такве али је тренд више него очигледан. Наше су мајке и баке биле неприкосновене и бескомпромисне. Ниједна од њих није дозвољавала да јој се неко други брчка по кухињи, да се меша у спремање хране, да пере њихово посуђе. Оне поготову нису имале поверења у ово последње. Кад би ко-год вратио тањир у коме је баба послала уштипке комшијама, ма колико изгледао чист, она би га опет прала. Имала је поверења само у оно што прође кроз њене руке. И ми остали смо имали поверење у њу.

У кујни мужу места нема

где му жена ручак спрема

Или:

Кад у кујни влада ред

жена слатка као мед

Наше је било само да једемо. И, да спремимо потрепштине: да сушница буде пуна меса, да дрва буду сложена, рачуни плаћени, амбари крцати. Али, добра домаћица је знала да спреми ручак и кад нема ништа, без ичега, а да буде бољи од краљевске гозбе.

Куварица добро кува

али опет новац чува

Уколико, пак, мушкарац није добар домаћин онда би га чекала следећа куварица на зиду:

Зашто гледаш ти у лонац

кад ми ниси дао новац

Мада су оне и саме себе опомињале са порукама типа:

Куварице мање збори

да ти ручак не загори

Наравно, где је љубави и хране, ту је еротике и страсти. Права жена је она која се више обрадује кад је муж у пролазу шљапне по дупету него да јој купи букет цвећа. Зна се шта најбоље дође после јела и кратког одмора а пре цигарете. Одмор траје док жена опере судове а муж прелиста новине. Ипак, постојале су и куварице којима је био циљ да благо еротски подсете мужа на његове обавезе:

Гости наши могу сваког часа доћи

Зато ме пољуби па ћу ти помоћи

Или:

Ручак скуван све у шали

ал' ће мужић да га хвали

Или:

Мани се шале човече

изгореће ручак шалићу се довече

Или:

Добар ручак мужу дај

у кући ће бити рај

Или:

Мудра жена мора знати

мужа љубити и кувати

Када домаћица превазиђе саму себе у кухињи, па све то још и добро зачини после... зна се где.... Онда следи  опуштање и награда:

Сада имам лепе дане

муж ми кува кафу

а ја читам романе

Постоје теорије, а, и пракса потврђује да је ручак онолико добар колико је куварица мешала дупетом. 

Данас је све другачије, тако и треба да буде, друго је време, други обичаји, стигли неки нови клинци (који не читају романе). Али, то је време помало накарадно па није ни чудо што је све више девијација у сваком погледу. Није чудо што је све више педера и лезбејки, на пример. Кад већ нема више разлике, кад мушкарци морају да раде све женске послове (и: супротно) а што онда на крају и да не сексуално опште међу собом?! Нажалост, ново време и односи који се пропагирају нису донели ништа добро. Није више лепо ни за столом, ни у кревету. Не долазе нам више гости, а, и када дођу не радујемо им се но смо љути што морамо да их дочекујемо и нервозни што морамо да им спремамо и да се трошимо. А куварице се више не везу и не мећу у кухињи изнад шпорета већ, као што рекох, стоје на екрану рачунара или као профилна слика на фејсбуку:

Од шпорета компјутер јој слађи

шта у њему домаћица тражи?

Зато се слабије и дружим са млађим генерацијама иако су ми неки од њих драги. Не можеш са њима ко човек да седиш и мезетиш јер се сви нешто врте око стола, доносе, односе. Сви!! – осим домаћице. Највише шоњасти мужеви а већина их је таквих. У Америци сам престао да зовем госте, прво, јер они мене нису звали код њих, а друго, чим седну, а одмах се баце на јело без седељке и ракијице, после носе сами тањир у кухињу, преперу га па га уредно сложе у машину за прање суђа. А онда ћаскају у кухињи о томе која је најбоља храна за бебе, који пудер користе кад окупају дете или колико пута пресвлаче упишаног бебушана.

Наравно, има строго мушких кулинарских захвата у које се жене не мешају: роштиљ, ражањ, котлић. Мало ли је?! Зовемо ли ми њих уз ракијски казан кад у жар бацимо кокошку?! Не!!! Ето равноправности. Терамо ли их да топе маст и одвајају чварке који цврче?! Мешају ли оне смешу за кобасице?! Служе ли оне гостима пиће? Најзад, за кисели купус смо неприкосновени и нико боље од мушкараца не чисти паприку за зимницу!!!

Тешко је са овом новом филозофијом поимања полности и ту настају проблеми. У геј браку, на пример, ко је домаћин а ко домаћица?! Ко треба да меша дупетом док кува ручак?! Или, у лезбејској вези, ко треба да почасти у кревету домаћицу за добар ручак кад су два домаћина или две домаћице? Држим да они то знају у кревету али треба да знају и у кухињи, самим тим и у кући.

Припадам генерацијама које су уз пиво јеле слатке наполитанке, носиле бригадирке и патике шангајке. Припадам генерацији коју су родитељи слали у госте и на славља тек кад их добро наједу код куће: да се не брукају и не једу много по туђим кућама. Припадам генерацијама и времену где деца нису смела за сто са старијима. Деци се давало да једу у кујни, још чешће у руке, па напоље. Онда би чекали да гости оду па би овале са стола пустошили док се родитељи поздрављају са гостима. Празни тањири су били највећа награда нашим мајкама, које би се смешкале и певушиле док би уводиле ред у својој кухињи а отац припит сваки час викао на нас: „Тише мало, да чујем вести!“ - па би захркао после два минута.

Припадам генерацији у којој већи део женске популације није завиривао у наше новчанике већ у наше душе. Ми смо их волели, покушавали и ми њима да вирнемо у душу (и у деколте, најчешће безуспешно, ништа пре брака) а када би их довели да нам буду жене и мајке наше деце, онда смо им вирили у лонце и шерпе. Ми смо се њима удварали у стилу Душановог Плавог жакета:

Добар вече, Цвето,

С допуштењем мало бих прошето

И:

Таман све то – кад залаја псето!

Ја јој рекох: „Држ' се мене Цвето!“

И држали се поруке која овде није изречена али која се подразумевала: да жену треба поштовати као жену а не пројектовати је као нешто што би требало да буде равноправност а у ствари је пркошење природи, нешто као генетски инжењеринг. Морају постојати мушко-женске игре и правила јер само тако све то има драж. Па и код животиња се зна ко је мужјак а ко женка, зна се како се удварају, паре, једу и живе. Ако је све то природно, како нас убеђују, па зашто онда међу животињама нема хомосексуалних веза?! Ако, хипотетички, сви постанемо гејеви, ко ће онда продужити врсту? Најзад, припадам генерацији у којој су жене владале кухињом а самим тим и целом кућом, и ако понекад, и на први поглед, то није тако изгледало. Када жене владају кухињом оне владају и светом.

Припадам генерацији чији је идеал жене био: дама на улици, домаћица у кухињи и "оно" у кревету (срамотно је).

У филму Било једном у Америци, дечак на степеницама чека радодајку, са колачем у руци. Тим колачем треба да плати „радњу“. Гледа колач са чежњом, са подељеним осећањима, не зна да ли више жели свој први секс или да у сласт поједе колач којега је жељан. И једно, и друго, су му сан недосањани. И за једним и за другим чезне. Полако попушта, скида прстом шлаг, дотерује колач, држећи да је и даље комплетан, да се неће приметити и да ће добити сатисфакцију за њега. А онда поједе и вишњу, остаје само костур од колача, није то више то. Он се размишља, за оно што је остало од колача, нема секса, можда евентуално само ручна обрада, а то, размишља он, МОЖЕ И САМ. Па у сласт поједе цео колач. Поука ове приче је да су секс и храна нераздвојиви али и да се, кад се одвоје, онда ћеш нешто морати САМ. На теби је избор. Мораш се борити да буде оба и заједно са неким.

Е, па један део данашњих „домаћица“ неће да кува својим мужевима, па зато они све више ствари МОГУ И РАДЕ САМИ. Онда и оне РАДЕ САМЕ. Зато смо све више као људи: САМИ!

ЧИТАЈ ОВДЕ ТЕКСТ: О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ!

ПРЕЉУБА!!!

                               

Пише: Игор Ђурић

„Спавати са рођеном женом, то је чист инцест“.

Момо Капор

*
      Тешко оној која је поштена, кад остари нема успомена.

Кум кумици – ко бик јуници.

*
         Не љути се на неверну жену – није трошила твој сапун.
         Нико још није нашао дно оној работи.
      Да се разумемо?! У прељуби увек учествује најмање троје! Ако нема трећег, онда нема ни прељубе. Највише у прељуби може учествовати четворо: два и две, од чега су најчешће половина преварени а друга половина су они који варају (прељубници). Прељуба без троје јесте обична обљуба. Тај трећи, у ствари, даје чар прељуби, он је зачин без којега би прељуба била бљутава и обична. Сласт прељубе је у размишљању о оном трећем, нема везе да ли је то осећање страха, стида, освете или једноставно страсти и сласти. Када тај трећи не постоји духовно, макар мало, онда чему његово физичко постојање?! Чему прељуба уколико немате осећање да некога варате?! Јер, ви тада не љубите већ прељубљујете (презубљујете). Уколико немате осећај гриже савести онда сигурно нисте прељубник. Прељуба се деси много пре самог чина. Оног трена кад један (једна) помисли да жели другу (или: другог) прељуба је већ учињена. Остало је само техничка ствар.

Због свега горе наведеног, прељубници таје и крију своје везе и само у то време илегале њима је лепо. Кад се све обелодани, кад се разведу бракови и раскину везе са својим старим партнерима, престаје и чар прељубе. Одглуме још неко време да им је лепо, па свак на своју страну. Често сам се питао, због чега се мушкарац који има љубавницу и годинама то крије свако вече враћа у свој топли дом? Исто је и са женама, многе од њих на крају кажу да воле мужа којега су варале. То је управо зато што је њима лепо варање а не само огољени сексуални чин.  Како би рекао Црњански свом пријатељу Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху...

Ту је проблем и оног трећег (и: четвртог) – превареног. Тај (та) најчешће после неког времена осети или сазна. И, најчешће: ћути и трпи. То већ није сласт и страст, пре би се могло рећи да је то нека врста мазохизма. Шта ћете забога са особом која вас вара? Изговори су разни: најчешће деца, осећај посрамљености, заједничка имовина, мада сам знао и за мањи број оних којима се то допадало: да буду преварени. То их је узбуђ(о)вало, желели су да остане нетакнут тај троугао како би били у њему и на неки начин се такмичили. То би трајало кратко али би се у то време најчешћи свима у троуглу посрећило.

Највећи је промашај варање из ината. Тада нема страсти, нема сласти, нема никаквих осећања (јер и кад варате можете волети, и онога са којим варате и онога кога варате). То је тежак и мучан физички рад на крају кога се сви осећају уморно и прекраћено. Свакако, нико није задовољан. Јер када варате из ината, ви се или светите или хоћете да окренете пажњу према себи што значи да вам је стало до онога којег варате више од саме преваре. Тада превара постаје средство а не циљ. Превара мора бити и остати само узбуркано стање тела и духа. Уколико се у време варања не осећате онако како сте се осећали кад сте први пут љубили онда треба баталити тај посао.

Са моралне стране варање не треба узимати здраво за готово. Наравно, није морално некога лагати и варати, па је још тај неко онај са киме сте у некој вези. Опет, чим сте осетили потребу за варањем онда вам није лепо са својим партнером па је живот са њим лицемерје. И то је врзино коло.  Где се умеша морал и етика нема доброг секса, а добар секс је основа добре прељубе. Рационалности ту нема, тако да се моралисањем обично баве они ван троугла или завидници који све и да хоће не могу никога преварити јер најчешће немају кога и немају са киме. А, понављам, варање не би било то што јесте кад би свако обелоданио своје планове и радње. Не би постојало прељубе кад би сви били поштени. Кренете на посао па кажете својој жени: „Драга, данас ћу, уколико стигнем да те преварим са секретарицом“.

Најзад, сама превера је дискриминаторска работа у односу према половима. Кад се вара, мушкарци и жене нису једнаки, што не подржавам али се и не буним превише, а када је секс у питању. Жена која вара мужа бива од околине окарактерисана најчешће и неправедно као курва. Мушкарац који вара жену, пак, добије епитет швалерчине. „Свака му част“, говоре по кафанама, „кад може да стигне на све стране“. „Тај зна због чега живи“, настављају на послу. И што је мени нај-нејасније у целој овој причи: почну да га јуре и друге жене, уместо да га осуде, што би било логичније. Наравно, дискриминација према половима није баш тотална када је прељуба у питању јер је ту и преварени муж, рогоња, коме се сви смеју иза леђа, тако да је то половична ствар у питању, а, дискриминаторска је јер жене ипак нису подељене као мушкарци (на рогоње и швалере) већ су увек и једнодушно окарактерисане и олајане као: неморалнице. Али, и ту им се прави некаква услуга, јер познато је да мушкарци највише балаве управо за таквим женама. Каквим? – стварно не знам!

Наравно, од поднебља до поднебља, другачије се гледа на ову ствар. Енглески муж ће се осећати увређено уколико му жена нема љубавника јер би то значило да је потцењена и није вредна његових инвестиција у њу. Најзад, ако већ може неко други да ради посао уместо њега: што да не. Стари је то колонизаторски менталитет који предвиђа да неко увек ради уместо тебе. Код Италијана ствар је другачија, они воле да се варају међусобно, па онда да хрле назад једно другоме у загрљај, кунући се да су преварили само зато што воле превареног. Француз ће се трудити да остане дискретан. Швеђанин ће тражити да и он уђе у кревет са женом и њеним љубавником. Немац ће волети да провирује из неког ормара и да снима своју жену. Американка ће сачекати повољан тренутак да унајми приватног детектива који ће прељубу документовати а она ће на крају узети прељубнику све што има: тако је код њих, све је у сфери материјалног. Арапима је свеједно: ем су им све жене на улици исте, ем их имају по неколико, па и не воде евиденцију. Швајцарац је тражити лекарско уверење од љубавника своје жене. Јевреји, пак, траже извод банкарског рачуна. Словенац је захтевати да га не узнемиравате док то радите.  Хрвату је само битно да га жена не превари са Србином – све остало јој опрашта. Хрватице, пак, не праштају – уколико им се укаже прилика. Црногорци са погачом и маљем крену пут планине, да јебу оца очињег неверници (иначе, они ређе варају жене: неће да се замарају). Код Срба, ех, код Срба ради секира, често, уколико се сустигне. Или, што је још чешће: правимо се да не видимо и не знамо. А, толико могућности има. На крају, за Србе и Српкиње је права ноћна мора ово ново време: не дај боже да те жена превари са комшиницом или муж са поштаром.

Да закључимо: овде говоримо о класичним прељубама а не о данашњим релацијама где нико никога не поштује и воли. Не говоримо о спонзорушама и спонзорима. Говоримо о односима где се руши емоција, где је постојала духовна веза, где постоји заједнична прошлост. Неверство је као и издајство: не можете издати оно што нисте волели и што није ваше, и не можете издати за паре (јер тада нисте издајник већ плаћеник). Овде не говоримо о швалерима и курвама већ људима и женама који нешто осећају. Осећај може бити погрешан по критеријумима околине, али, нити је околина неки морални и етички бастион, нити ми можемо увек манипулисати својим осећањима: једноставно се догоди. Таква су каква су: наша су - и сасвим људска. Ако је затвор за људе зашто не би била и прељуба.

Ко нас је питао хоћемо ли се или не заљубљивати када се то догађало. Једноставно се догодило. Тако је и са прељубом: она се догоди било то исправно или не. Па сад, кад је већ ту, нека бар некоме буде лепо. Какав вајда да сви буду несретни?! Као што рекох, ако је за прељубу потребно најмање троје, онда су у прељуби срећни и задовољни најмање: двоје. По некад и троје. А то, признаћете, није  мало. Не осуђујмо људе који желе да буду срећни. Ни чинимо исто као наши очеви и дедови када су стварали комунизам: изједначили су све у сиромаштву. У несретном браку је двоје незадовољника, у прељуби: само један. Па кад преварени удари контру: онда су сви задовољни. То кратко траје али је слатко. 
      Карикирам, наравно, најебаће ми се миле мајке - преварене жене и мужеви. Мада, по неко ће ме и благосиљати док чита овај текст, шћућурен уз свог љубавника, на неком скровитом месту, у паузи, док листа интернет преко телефона и прави тајни снимак који ће, на крају ће се испоставити, доћи главе обома. Наравно, фигуративно. Најебаће ми се мајке и моја супруга уколико ово прочита, иако, верујте ми, ово елаборирам на чисто теоријској основи и нисам имао прилике да се бавим новинарским истраживањем. Ја ћу рећи да то нисам хтео – биће да нисам могао!

ПС

НЕМОЈТЕ ПЛАКАТИ КАД ВАС НЕКО ПРЕВАРИ – ДА ЈЕ ШТА ВРЕДЕО НЕ БИ ВАС ВАРАО И САМО ВИ ЗНАТЕ ШТА ЈЕ ТАЈ ИЗГУБИО (САЗНАЋЕ И ОН, АМА, КАСНО)