СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

  

Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам! Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Руанђани знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно?! 

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

ЕСЕЈ О СЛАНИНИ

 Пише: Игор Ђурић

Сланинице сласти

Пуна ти си масти

В.С. Караџић, Српски рјечник

 

Иако се сланина једе у различитим деловима света (исто онако како се у другим деловима уопште не окуша и забрањена је) чини ми се, онако ускогрудо и локал-патриотски, да се ради о најсрпскијем производу и храни а када је она у питању.

Сланина је један од симбола српске кухиње. Било да је зовемо панчета, хамбуршка, сапуњара, гроник, или јој тепамо: сланиница или адидас. Око много чега се не слажемо, ми Срби, али око сланине смо углавном једногласни и уједињени иако свако има неко своје виђење које се своди на то како сланину треба спремити или како је јести, у којем облику и којом приликом. Али, то су неслагања техничке природе. Где би нам био крај, нама Србима, када би се и по осталим стварима не слагали само на такав начин?!

Порекло речи (сланина) можемо тражити у словенским коренима. Тешко да може бити турцизам (из очигледних разлога) иако наш језик обилује истим. Пошто је со главни састојак у припреми овог производа (поред меса и масти) онда је логично да је со у корену саме речи: со – слано - сољено – сланина. Дакле, то су осољени делови меса (по истој логици они неосољени делови би се могли звати несланина, али таквих скоро да нема). Мање је вероватно да је реч извучена од именице слабина, као дела тела са којег се скида месо за производњу истог. У Вуковом речнику сам нашао речи као што су сланица или солара што су називи за сољену кожу и што говори у прилог овој теорији о настанку имена сланине. На истом месту сам нашао и на слањивачу а то је кобасица од меса и сланине.

Lardum је латински назив са сланину. Bacon је енглески а speck (шпек) је немачки. Отуд је настао термин шпиковање. Руси је зову бекон (бикон) па се поставља питање ко је коме украо име?!

Сланина се прави (углавном) од оног дела са трбуха (стомака) свиње, али се може користити и леђни део. Исеку се лепо каишеви, посоли се, стави у саламуру, треба да се добро исцеди, и онда се суши на диму и промаји (највећем српском непријатељу). Поред тога сланина може бити и барена (кувана) а користи се и свежа.

Срби једу сланину у свим могућим приликама и ситуацијама. Она је идеална за мезе, уз сир и ракијицу (није згорег имати и младога лука). Следеће, па на даље, неприкосновена је у комбинацији са белим луком (младим или старим, свеједно је), али тада то већ није само храна већ и лек.

Деценијама је сланина неправедно оптуживана да је штетна за здравље. Наравно, то је била подметачина и лобирање разних кланова и интересних група, да не кажем фармацеутске и прехрамбене мафије, који су нам подметали вештачке и индустријске производе, мекдоналдс, кока колу и генетски модификовану храну. У томе им је увелико помагала квази-медицина (потплаћена и кварна), иста она која нас сада тера да купујемо суплементе и витамине а не каже нам да једемо сланине и белога лука. Тако су, исто, опањкали и свињску маст а сада говоре да сланина има карактеристике маслиновог уља што се тиче утицаја на људски организам.

Сланина не садржи угљене хидрате а ипак даје потребну енергију. Има много витамина Б у разним бројевима а то, веле, добро утиче на имунитет, а у комбинацији са белим луком (који има неколико стотина разних корисних елемената) чини одличну комбинацију природних антибиотика и имунолошких помоћника. У сланини има протеина колико ти душа иште. Поседује и те чувене омега -3 киселине, через којих купујемо таблетице са рибљим уљем.

Наравно, да би све горе наведено важило, сланина мора бити домаћа и без адитива. Добро би било и то да свиња буде од неке аутохтоне врсте, храњена природно и без суплемената и хемикалија.

Најважније, а када је сланина у питању: кад је имаш гладан бити нећеш!

Дакле, сланину пржимо, кувамо, печемо на роштиљу сирову, мећемо у сарму, пасуљ, купус. Ми Срби, чак и када печемо прасе нашпикујемо га сланином. Наравно, ово је шала, али, заиста, нема хране и специјалитета где нисмо кадри да туримо сланину: или напунимо шницлу и пљескавицу или омотамо ћевапе, или шпикујемо посно месо, или је стављамо у поврће, или пунимо кобасице њоме, чак и џем од сланине правимо (који није сладак и користи се као прелив). Знамо и да је ролујемо. Све и свуда!

Ипак, Срби је најволе осушену и уз лебац, без икакве обраде и додатака.

За нас Србе, сланина је и храна, и лек, и зачин, и мазиво, и средство за чишћење (са парчетом сланине очистимо давно некоришћени роштиљ), поклон, средство плаћања. Све и свуда!

Срби су сланином плаћали крштења и опела. Порез намиривали.

Сланина је барабар са воловима орала њиве, секиром секла шуме, салајицом косила ливаде – јер сланина је давала снагу орачу, дрвосечи и косбаши. Њене карактеристике су покретале човекове мишице а њена со надокнађивала изгубљену со потеклу из зноја.

Јели смо је наквашену сузама и орошену знојем нашим!

Ратове смо добијали са таблама сланине у војничким торбама. Она има много предности, кад је добро осушена дуготрајна је по свим временским условима, калорична је и сита па са мало сланине можеш да прогураш цео дан. Најзад, пушку можеш подмазати и чизме заштити од воде: сланином!

Наши преци су сланину (нарочито гроник, са главе и образа свиње) чували тако што би је осушили или обарили а онда премазивали и облагали туцаном љутом паприком (црвеном), бибером или белим луком, како би је заштитили од мува и кварења. Некада би је, ради чувања, утапали и у маст. Какав је то укус био уз врућ домаћи хлеб?! Још ми на непцима титра масноћа и љутина сланине коју је осушио деда Трајко и баба Ванкиног врућег хлеба.

Ми нешто старији још увек се сећамо чувених војничких пасуља пуних сецкане сланине и доручака из армије или радних акција: парче хамбуршке сланине, два кувана јаја, зденка сир и бела кафа. Јаја или сир замениш са класићима или друговима муслиманске вероисповести и ето енергије за цео дан.

У Америци, где сви воле и једу сланину, углавном је прже (чувена комбинација америчког доручка: bacon, eggs and chess; или сланином пуне своје ћурке за Thanksgiving Day). Мимо наведеног углавном користе ону барену. Ипак, била је једна месара у улици Миртл, у Њујорку, где се могла наћи права сланина, код Мунћана, Румуна из Баната. Купујући код њега, навуко сам целу смену са којом сам радио: на сланину и чварке

Чварци су сиромашни рођаци сланине а пршута је високо квалитетна сланина (племство међу сланинама).

Елем, како је ратове добијала, као ексклузивно српска ствар, тако је сланина у миру губила. Дуго је била ниподаштавана а сада (када је криза ударила на врата) опет је се присећамо и жестимо се што је понекад скупа и недоступна. Ама касно! Деценијама смо десетковали сточни фонд неселективним и неконкурентним увозом меса сумњивог квалитета. Скоро смо уништили аутохтоне врсте, неке потпуно као што су шумадинка и шишка, са мангулицом у последње време стојимо мало боље (али је она постала извикана и помодна) а са моравком и ресавком ту и тамо није толико лоше али не у оној мери у којој би требао да их имамо. А да би сланина била добра, понављам, мора да се производи од свиња које су аутохтоне, које су се храниле природно и које нису шприцане.

Ја имам своје ритуале и обичаје везане за сланину. На пример, никад је не једем на Велики петак и на Бадње вече. Онда, увек је сечем са посебном бритвицом само за сланину намењеној и наоштреној. Једем је као храну са белим луком а ко мезе уз млад сир. Кад се скува сарма ја прво поједем парчиће сланине који су ту метнути да сарма замирише. Кад је у куваном купусу онда купус не једем (нисам во у купусу иако Србин сам) већ само сланину са киселим купусом као салатом (нисам зец иако Србин сам).

Док сам планинарио од хране сам носио сланину, хлеб и шише ракије. То сам чинио и за време рата, због хране, пушке и да олакшам душманима ако ме ухвате: ради идентификације и да одмах схвате с киме имају посла. Сапуњари дајем предност у односу на панчету. Своје швајцарске ножиће подмазујем сланином. Увек је мора бити у фрижидеру (сушницу су ми својевремено запалили они који не једу сланину).

За домаћине, у традиционалном смислу али и модерно, сматрам само оне људе који сами производе храну коју једу (па и сланину), пића која пију (вино, ракију) и све то чине са своје земље и из властите производње. Остали људи нису мање вредни (и сам спадам међу њих) али нису домаћини чак и када имају милионе.

Због чега причу о сланини завршавам писањем о домаћинима. Зато што сматрам да наш концепт преживљавања (јебао их економски и индустријски развој) треба да почива на обрасцу домаћина и његовог газдинства, човека и породичне задруге у којој је организована породица око заједничког циља: опстанка у свим условима а кроз производњу хране, за себе и за продају, а која није индустријализована. Такве породице треба да поседују земље онолико колико могу сами да обраде.

Не постоји здрава храна и обична храна како су нас навикли као Павловљеве џукце. Храна је или здрава или није храна. Храна јесте или није. Она мора бити без хемије без обзира на приносе. Када такви домаћини (газде) ојачају онда ће и остатак државе оздравити: они ће храну продавати за друге потрепштине (њима потребне). А те друге потрепштине ствараће они који не обрађују земљу. Просто ко пасуљ (са или без сланине).

Ако бих се кандидовао на неким изборима, мој слоган би био:

СА ЗДРАВОМ СЛАНИНОМ ЗА ЗДРАВУ СРБИЈУ!

 

PS

Ево за крај, саставио сам и песму:

 

Сланина је српска мајка

често га је одржала

Србин ју је појео

уместо да каже хвала!

 

Сланину смо потценили

окренули њојзи леђа

али кад је загустело

престала је да нас вређа!

 

Кад смо гладни тепамо јој

душо масна нисмо сити

сланинице наша мила

дођи нама до тањира!