НАЈКРАЋА (могућа) АУТОБИОГРАФИЈА

 

Зовем се Игор а презивам Ђурић. Историју свог родног места и своје породице описао сам у својим књигама.

Кад сам се родио нисам био свестан било чега, па не знам да ли сам сматрао да је то најважније што ми се десило и јесам ли срећан због тога?! Једина релевантна чињеница из мог живота јесте: да сам рођен. Ово последње рекао је велики Борислав Пекић а ја сам позајмио.

Имао сам оца али нисам био татин син. И не жалим због тога. Не бих никада мењао свог оца за тамо неког тату. Нити би мењао себе као лошег сина за татиног сина.

Невиност сам изгубио са веома мало година живота (и тако згрешио или нисам, није на мени да одлучујем, данас би рекли да сам био жртва сексуалног насиља а ја бих им одговорио да не једу говна?!). Кад бих вам рекао са колико година, прогласили би сте ме за лажљивог болесника који под старе дане измишља небулозе. Чинило ми се тада, кад ми се ТО десило, да важније ствари нема у животу и да срећнијег дечака нема на целом свету.

После сам са сваком следећом наново губио невиност (и, оне са мном). Свака жена је била непроцењиво благо, свака другачија, свака нова, свака вредна пажње и љубави. Увек би ми се чинило да је баш та актуелна најважнија и да са њом доживљавам највећу срећу. Онда би их заборавио мало брже него што су оне заборављале мене!

Кад бих овде написао са колико жена сам био у различитим ситуацијама онда би сте ме прогласили за искомплексирану мушку свињу, начету сенилношћу, кризом средњих година и комплексом ниже вредности (двосмислена тврдња: можда са мало, можда са много). Зато нећу помињати ни приближан број (или, далеко било, имена). Чак и ако је ово овде изречено чиста лаж, некако ми баш прија. Та нећу ваљда у својим списима да шкртарим са сопственим љубавним авантурама (које најчешће нису имале никакве везе са љубављу)?! То ваљда иде са годинама: да човек себи придаје већу важност него што заслужује?!

Кад смо већ код лагања: ретко сам лагао и то најчешће из нужде. Крао нисам, осим Богу дане.

Заљубио сам се (по први и последњи пут) и оженио, касније, кад сам протутњао. Чинило ми се да нема важније ствари на свету и да нема срећнијег човека од мене. Кад сам добио сина, знао сам да је то истина, то око најважније ствари на свету и највеће среће на истом.

Кад смо у рату, једном, упали у заседу, лежећи у неком јарку пуном воде и блата, помислио сам да нема важније ствари на свету и да ћу бити најсрећнији човек на истом: ако преживим и још једном видим сина.

Прва књига: важно и срећно. Па друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма... Сад ми је свеједно: пишем јер немам паметнијег посла.

Неки људи, они које сматрам пријатељима: важни су ми и срећни.

Други, који ме не воле и то с разлогом: важни су ми и несрећни.

Мој проблем са самопоуздањем не лежи у чињеници да ја не верујем у себе већ у томе што ја не верујем у друге!

Америку, у којој сам живео неко време: ко јебе!

Признајем и кајем се: убио сам неколико животиња без икаквог разлога и неколико са лабавим разлозима. Једну змију отровницу, две мачке, два пса, једног миша, једног смука, две вране (не: три вране), четири, пет кокошака (њих са разлогом: појео сам их после). Учествовао сам, дакле био саучесник, у убиству више свиња и њих сам углавном појео уз садејство окружења. Муве, комарце, мушице, разне инсекте – то нисам бројао. Ни: мраве. Убио сам много риба, углавном пастрмке, нешто речних ракова и пужева. Много сам цвећа изгазио, то јесте истина.

Убио сам много шљива, јечма и грожђа у течном стању. На крају, вероватно, то ће убити мене.

Човека нисам убио. Могао сам али нисам. Мислим, иначе, да сам ретко људима на било који начин наудио. И ако: јесам, то је било случајно, грешком, ненамерно или несвесно. Једино за шта ме могу оптужити и осудити, а када су људи у питању, јесте да им нисам пружио ништа лепо кроз међусобне односе, да им нисам у довољној мери помогао или да нисам обратио пажњу према некоме ко је то завређивао – то је истина. 

Данас? 

Када се окренем иза себе и размислим о свему што сам написао и побројао, схватам да нема нема више ничег важног што би помутило моју титулу најсрећнијег човека на свету: због мојих.

Као што видите, новац и благо, куће и аутомобиле, земљу и машине, нисам споменуо нити једном. 

Здравље сам оставио за крај, јер је оно и на почетку и на крају, па је свеједно, чак и ако га поменеш у средини, или: уопште не поменеш. А, и не зависи од времена и тебе већ од себе и од Бога!

Са Богом сам на: ВИ! Спреман сам да пред њега станем усправно по својим делима и клекнем понизно због својих грехова. По мени: клечати пред Богом значи ходати усправно међу људима!

Заправо, на крају ако већ морам да нешто сажмем и резимирам своју кратку аутобиографију (постоји и дужа верзија), као и Андре Марло, и ја, бласфемично ћу рећи: када бих морао одабрати други живот, одабрао бих свој властити.

Краће не може а и ово је много и посве непотребно!