ИЗ ИСТОКА ЗА ПЕЋ...

 

Пише: Игор Ђурић

                                

Тридесетак је километара раздаљине од Истока до Пећи. По менталитету: и неколико стотина. Идеолошки: хиљадама миља. Пећ је био град, ми смо били варош.

Град Пећ је у мом детињству, све и да није хтео, заузимао значајно место. Тамо смо обављали све важне послове које у Истоку нисмо могли да завршимо. Пре свега, лекарски прегледи код специјалиста (којих у Истоку раније нисмо имали), затим путовања возом са пећске железничке станице (јер је Исток, хвала Богу, био место без пруге и зато је био леп, пошто су сва места са пругом и железничком станицом: ружна), тамо смо (у Пећи) куповали готове коре за питу (кад смо се погосподили па нам нису биле добре домаће), куповали смо фармерке и кожне јакне у Уској улици, патике у Планики. 

У Пећи смо полагали возачке испите (јер су они имали неколико семафора, који додуше углавном нису радили али због тога што Исток није имао исте, па макар и неисправне, морали смо пут Пећи за возачку дозволу). 

Наравно, Пећ је била за нас најважнија због Патријаршије. То је била наша духовна кућа, наше окрепљење. Због Патријаршије смо знали да смо своји на своме. Ту смо се молили, онде смо се бодрили. Монументалност грађевине и природе и историја која је вриштала из сваког камена те духовност Светосавља која нам је међила идентитет - све то нас је чинило јединственим и гордим људима. А саму Пећ великом и важном! Чак и у време комунизма!

Али смо волели и посластичарнице и ћевабџинице. У Пећ смо, најзад ишли и због средњих и виших школа којих у Истоку није било (гимназија је радила у Истоку али је у Пећи постојао већи избор средњих стручних школа: економска, уметничка, пољопривредна…). Пећ је поседовао(ла) и велику спортску халу па смо и због ње ишли тамо. 

Пећ је чувена и по Пећанкама.

Најзад, Пећ је властита именица женског рода!

Одлазак у Пећ на лекарске прегледе, у доба мога детињства, био је посебан доживљај. (Први пут сам тим поводом ишао за Пећ 5. јула 1968. године са, већ, пуних пет месеци живота). Доживљавали смо га као авантуру и провод а не као нужно зло. Са неким од родитеља (углавном мајкама) кренули би рано ујутро („да се преда књижица“). Били би умивени и саборски обучени. Доживљај, сам по себи, је сама вожња аутобусом тако да се брзо заборављала бољка због које се и кренуло на пут. Старији људи би одмах, чим крене аутобус, палили цигарете или увијени дуван, жене и деца су јели и пили оно што су понели. И ако је раздаљина била пар десетина километара храна и вода у стакленим флашама се обавезно носила. 

По приспећу на Аутобуску станицу Пећ, прво би се информисали кад имамо „назад за Исток“ а после би узимали фијакер да нас одведе до болнице. Већина фијакера, већ тада, изгледала је похабано и старо али су одређени детаљи одавали некадашњи сјај и богатство Пећанаца. Без обзира што би ви изнајмили фијакер то није сметало да фијакерист скупља путнике уз пут све док може да их натрпа на фијакер. Неки би седели напред са њиме, други у средини у месту за путнике једни другима у крило а трећи би се качили назад те су изгледали као пажеви из пратње неког средњевековног властелина. Једино што још коња не би узјахивали, макар ја то нисам видео, мада није искључено ни то...

У болници је увек владала неописива гужва, најчешће због јавашлука запослених али и због чувене демографске експанзије појединих етничких група, које су нас подсећале да, ипак, раја на земљи нема. Владала је таква прљавштина а из објеката и просторија је зрачило сивило да би се и здрав човек разбољевао (или постајао благо депресиван) већ после сат времена баљења у болници. 
      После завршеног прегледа, у дебело поподне, обично би посетили кога из Истока, којих је увек било у болници на болничком лечењу. Онда би се спустили до Патријаршије (ако би ишли са мајкама, очеви су одмах хитали до неке кафане да се освеже и нас часте кабезом или лимунадом). После би кренули пут аутобуске станице пешке. Тим чином би уштедели нешто пара за ручак у некој од прљавих пећских ћевабџиница. Да су биле прљаве: јесу!; да се некад неко отровао од тога: није нико и никад! На крају крајева, ко је био способан да преживи бављење у болници  постајао је имун на све прљавштине света. 
      У ћевабџиници се углавном наручивала „комбинација“: пет ћевапа, суџук и ћуфта. Наравно и сомун. Кад се имало: и чаша киселог млека. Док ово пишем осећам мирис свега тога. Пре самог повратка је остајало још да се некоме купи „карта за Београд“ - за комшију или рођака, или пријатеља од комшије или рођака, који треба да путује „пећанцем“ преко Истока (или ће да чека оног преко Ђураковца или „код Сарине куће“). 

Најзад, поново аутобус, исти ритуали и: кућа. Онда неколико дана идеш улицом и завидним друговима говориш: „Био сам за Пећ“. Интересантно, никад не кажеш „у Пећ“, већ увек „за Пећ“. Тако је изгледало много господскије и важније. Можда смо ишли „у Синаје“ или „у Ђураковац“ али зато увек и само ''за Пећ''.

Једном дневно је аутобус за Београд, пролазио кроз Исток, да у њему покупи путнике и настави даље. У Исток је долазио око пола осам увече, из Пећи, и око три сата ујутро из правца Београда. Стао би, из оба правца, у центар вароши. 

Онај вечерњи, за Београд, уколико напољу није неки кијамет биво би испраћен од великог броја доконих Источана. Сви се сакупе на центар (центру) и чекају „београдски аутобус“. Наравно, неко би и путовао, неко би некога испраћао – али је већина бивала ту без икаквог разлога. Из досаде и навике. Тек кад прође „београдски“ гужва са Центра се разилази, неко иде кући, неко у кафану, неко на игранку а мањи број остане ту до касних сати у вазда истом разговору код шахте. 
      Постоји оно, код нас тамо, кад тражиш некога на Центру, па га не нађеш, поручиш по ономе другоме којег си срео само: „Кажи му...“. Нит' кажеш шта да му каже, нити има потребе за тим. Подразумева се. Зна он добро шта ти можеш да му кажеш а ти знаш још боље да ће он схватити то што му ниси рекао. То „кажи му“ може да буде све: порука, прекор што га ниси нашао, питање, договор... може да буде све а он ће схватити баш оно што јесте. Понекад, овај који прима поруку, знајући да се неће видети са тобом преко аброноше само узврати поруку: „Кажи и ти њему...“.

Центром смо, иначе, звали малу површину, око шахте поред Кореникових продавница, степеница Павловића куће, Зељине трафике и Кореникове кафане. Ту смо висили, ту смо се налазили, беспосличарили. То је било зборно место, место заказивања састанака, место налажења и губљења. Требам написати посебну књигу, уколико измогаднем времена која би се звала „Центарске приче“, јер шта се све ту говорило и шта се све ту могло чути, вероватно је непоновљиво за било које друго место на свету.

У Истоку је ретко ко ходао тротоаром (ако га је негде и било, а било га је познијих година). Не! Источки начин и стил ходања подразумевао је да се ходи по сред-среде улице а задатак моторизованих и запрежних учесника у саобраћају је био да се труде да заобиђу пешаке. Четвртком је било скоро немогуће проћи до Рибњака јер су свуда около милели пешаци.

И не само то! Застане се на сред пута, припали се дуван па се онда полагано кувенти: реч по реч. Стоји се или се иде нога пред ногу, полагано, застајкујући да се дадне нагласак на неки део приче и подвуче поента. Неретко, и возачи стану на сред улице па отворе прозор и разговарају са овима што стоје.

Измиче ми прича, од приче и Пећи несвесно пређох на причу о Истоку. али, кад размислим, све је то исто.

Постојао је и одређени ритуал сачекивања „београдског аутобуса“. Кад наилази, стојиш на тротоару (зависи коју страну улице изабереш) док аутобус не стане. Погледаш кроз прозоре редом све путнике који су већ унутра, ако је неко заспао чукнеш у прозор да га пробудиш па се сагнеш да те не види, уколико некога познајеш а ти му махнеш, а ако видиш неку лепу девојку... та гестикулација сад није за помињање.

Гужва се увек створи око аутобуса. Ако један путује – десеторо га прати. Онда следи неизбежно убацивање торби, па онда онај који је то учинио скокне на први степеник улазних врата, провири у аутобус па довикне ономе своме где је ставио торбу. Кад изађе, мало му се то учини па оде до прозора и опет објашњава где је торба и тако све док аутобус не крене. Ни тад ниси сигуран да ли је дотични схватио где му је торба, као да је то нешто много битно.

Симболично, „београдски аутобус“ био је веза са цивилизацијом, он нам је одржавао наду да се може негде отићи, ако се мора или хоће. Тај аутобус нам је уливао спокојство чињеницом да нисмо баш задња рупа на свирали те да неко одлази, пролази или долази у Исток. До Звечана Шиптари су галамили а шофери пуштали њихову музику, од Звечана би се ућутали. Ми смо свакако, и увек, ћутали.

Сачекивање аутобуса из Београда се већ одигравало у другачијим условима и околностима. У рану зору не би било нигде живе душе, понекад би само про'шо милиционар позорник и нико више.  Наравно, осим оних који чекају. Никоме није баш до приче, само се увучемо у мало пошире Кореникове рагастове од врата продавница те извирујемо кад посумњамо да стиже. У неко време се назру светла из правца биоскопа и општине и ми знамо да стиже „београдски“. Сачекамо да сањиве сестре и тетке изађу (јер мушкадију не би смо чекали осим ако немају пуно пртљага а тада би их сачекивали са ручним колицима), узмемо торбе, установимо да кад аутобус оде иза њега остане неки познаник из оближњег села те га позовемо на кафу док не сване: да не иде по мраку кроз несигурне крајеве.

За Београд и остатак тадашње Југославије се путовало и возом. Из Пећи. Одеш прво „за Пећ“ па онда „из Пећи“ у бели свет. Кретало се увече. До Косова Поља, чак и када је ера компјутера стигла до нас: и тада, композицију је вукла парна локомотива, популарни „ћира“. Стајао је на свака два-три километра. А и да није стајао, колико је споро ишао, могло се у покрету улазити и излазити а понекад су га претицала и запрежна волујска кола. У Косову Пољу се мењала локомотива па је „дизелица“ ишла нешто брже а ми смо доживљавали то Косово Поље као сусрет са цивилизацијом и развијеним светом.

Кад се крене за Пећ, пре него се крене, прави се списак онога што треба да се тамо заврши или набави. Поред већ поменуте „карте за Београд“ која је била обавезна, још обавезније су бивале коре за питу (или свећа за Славу), ако се има среће (што значи пара) онда и фармерке те патике. 

Не знам зашто су те коре стално фингирале у наруџбинама и не знам зашто те коре нико, до касних година, није правио и продавао у Истоку али их је увек неко наручивао или су куповане за себе. Ваљда су Пећанци били бољи мајстори, шта ли? Наравно, касније их је имала свака продавница али у доба мог раног детињства само је Пећ била избор за коре. Руку на срце, 90% наших потреба за корама ми смо подмиривали из личне производње: развијале су их наше мајке, бабе и стрине али кад би хтели да истакнемо наше варошке манире и навике ми би смо их куповали у Пећи. „Куповне коре“ – увек би се нагласило за трпезом и пред гостима.

Уска улица?! Најпознатија пећска и метохијска улица. Та улица је била мешавина трговина из Трста, тезги из Истанбула и Баш чаршије. Ту се могло купити оно што је тог тренутка актуелно на некој од горе поменутих дестинација. Фармерке свих марки, од најгорих фалсификата до правих „италијана“ (за које би се опет утврдило да су фалсификати), кожне јакне из Турске неукусног али популарног дизајна. У Уској улици су радиле и старе занатлије: обућари, кројачи и, наравно, златари. У тој улици је бивало некад више злата него у остатку Србије. Ми, који смо живели доле, нисмо могли побећи од оријенталне ноте свега тога али је тада и нисмо били свесни. Трговци, стари Пећанци, су били заиста прави трговци и нису делили муштерије према вери и нацији него према дубини џепа.

Доћи у Пећ а не отићи у једну од посластичарница, на пример у Дубровник или Пеливан значило би да сте промашили тему. Увек танак џеп нас је присиљавао да наручујемо калоријски издашне и „сите“ шампите. Кад би се „боље стајало“ наручивао се сутлијаш у који се турала једна тулумба и сипало пуно слатког сока у коме су лежале тулумбе или баклаве. Пила се боза или лимунада. Или мешавина и једног и другог, такозвани: шприцер.

У Пећ су неки одлазили и код тамошњих хоџа, за Запис и Читање, талисмане који су требали да помогну уколико није већ помогло „гашење угљевља“, „топљење олова“ и „сливање страве“, те бајање локалних вештица или ноћење у Девичу. Мада, имали смо и ми своје фаворите по том питању.

Пећанке су ипак дале најдубљи печат ономе што бисмо назвали „савремени идентитет Пећи“. То су биле урбане девојке са традиционалним погледом на свет и личном великом слободом када нађу за сходно да је искористе. Са Пећанком си већ након првог сусрета бивао начисто: на чему си. Знале су да се у трену препусте и одмах те заведу али и да те напујдају ко последњег кера. Кад су се давале - давале су се целе и без резерве. Кад су варале - варале су од срца. Кад су одбијале - чиниле су то немилосрдно. Кад су волеле - волеле су мушки. Углавном су, ипак, биле верне супруге и пожртвоване мајке - кад су имале коме.

ПС

Имао сам срећу, или несрећу, да су ме некада давно Пећанке заводиле и пујдале, да су ми се давале и да су ме остављале, да су ми биле верне и да су ме варале, да су ми дозвољавале да их прошетам до „петог километра“ или ми показивале прстом пут станице да се вратим одакле сам и дошао, да су ме волеле и одбијале... њима посвећујем ову причу!

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!

                           

Пише: Игор Ђурић

13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 

Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
     Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.

Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 

Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19.  децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.

Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.

Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
      Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:

Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:

- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!

Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.

Стаљин каже:

- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!

И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:

- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.

- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.

Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!

Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.

Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 

     Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.

Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.

Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!

КАКО СМО СЛАВИЛИ НОВУ ГОДИНУ!!!

Пише: Игор Ђурић

Чега се сећам? Пре свега старог (тада не) црно-белог телевизора марке Амбасадор (пре тога смо имали један од неког хрватског произвођача али се не сећам како се звао али се тај није показао бог зна како). (Сећам се да сам био мали и поприлично глуп). Телевизор је заузимао централно место у дочецима Нових година мога детињства, а, ако ћемо право, и у свакодневном животу: уопште. Позната је већ она провинцијско-урбана легенда: „Ми смо међу првима у улици имали телевизор, па су се сви окупљали код нас“. (Имао сам потенцијала али сам свој мозак за најобичније резоновање, из мени непознатих разлога, користио једва пар процената). На тај начин хоћемо да подвучемо важност, а то је нормална људска потреба, своје породице некад, поготово ако нам сада слабије иде, а та важност и снага се мерила тиме ко је имао телевизор, а ко није.

Елем, први писани траг о постојању телевизора у нашем клану датира од 23. септембра 1964. године. Ту отац констатује у свом дневнику гледање фудбалске утакмице на телевизији. Играла је Југославија против Европе (ма шта се подразумевало под тиме) и Југославија је изгубила са 7 према 2. Касније, а поготову 1966. године, он већ редовно записује шта је гледао на телевизији, (и које је књиге прочитао), па је тако посебно апострофирана серија Црни снег, коју је гледао сваке суботе, чак и по цену да те вечери не оде у кафану (што значи да је серија била добра чим је он био спреман на такво „одрицање“).

Сећам се Нових година. Празника се сећам. Као онај човек који никада није постигао људску зрелост, већ је заувек остао дете. Као Петар Пан. И то не зато што је тако желео и зато јер је уметничка душа: већ, из разлога, што никада ништа значајно није урадио у каснијем бивствовању, па је „останак“ у детињству имагинарно бежање од неуспеха. И писање о детињству, испада као исписивање својих јединих животних успеха. 

Целог тог 31. децембра, још од јутарњих часова, осећало се празнично расположење у програму тада једине телевизије и јединог канала. Приказивано је много авантуристичких и цртаних филмова а водитељи Дневника су били опуштенији него иначе, и све то у новогодишњој декорацији студија. Вечерњи део програма је припадао Мији и Чкаљи и тада се у соби није смела чути ни реч од нас деце, наравно: осим смеха. (Зима је: чека се Нова година. Патио сам што у гаћама и го голцијат не могу да канапом закачим о пас дрвени нож и играм се по дворишту Тарзана. Остајао сам, због зиме обучен и вероватно личио на Ћиту. Фасцинирало ме је то што је Тарзан пријатељ са дивљим зверима и што може да комуницира са њима. Завидео сам му на томе. Као да сам још тада осећао да ће ми комуникација са људима слабо ићи).

Имали смо госте у нашој кући, а, за дочек Нове године. Долазили су пријатељи и рођаци. Делили смо се на оне који славе Божић, Славу и Ускрс, и на оне који су славили Нову годину, 29 новембар и Први мај. И функционисало је. Имало се где отићи. У истом дворишту смо живели ми и, у другој кући, баба и деда. Другим речима славили смо све. Код бабе и деде такозване „верске“, а код тате и маме такозване „државне“ празнике. Тата је био члан Савеза комуниста а деда није много марио за то. Само се за Нову годину, поред богате трпезе и много алкохола, по обрасцу, још гледала и телевизија. За Славу или Божић, телевизор се није укључивао али за Нову годину то је био део ритуала. Без тога се није важило.

Сутрадан је главна тема, поред препричавања Чкаљиних, за данашње време наивних и бенигних гегова, међу нама децом била и та „колико је ко дуго остао будан?“. Тиме смо доказивали колико нам је било лепо и колико смо оматорили од прошлог дочека. Претеривали смо и сви додавали макар сат времена више. „У један сат после ''пола'' ноћи“ – говорили би они најхрабрији. Излазио бих често на терасу у току те вечери (а, до тог „првог сата у поноћи“): много ми се свиђала варош која не спава. Упаљена светла, жамор по кућама и улицама, бар те вечери, све ми је то уливало спокој и осећај безбедности у неспокојним и опасним метохијским крајевима. Отуд мој повратак у детињство почиње са дочеком Нове године. Бежање је то од страхова и траума, потиснутих али евидентних.

Новогодишњи пакетићи су били мајушни, углавном са ситницама: бомбонама и чоколадицама. Украсе за јелку правили смо од стиропора, целофана и омота од чоколаде. Качили смо и шарене бомбоне а од разнобојног папира смо лепили кругове и правили венце које смо обмотавали око јелке. Кад поједемо бомбон онда смо увијали неки ситни каменчић и качили га уместо њега. Јелка је увек била права. Немилосрдно посечена негде у планини, тек у повоју убијена, у јутарњој измаглици „стрељана“ секиром шумокрадице, и купљена за мале паре.

Свиња се већ заклала за 29-ти новембар. Нисмо давали времена месу да се осуши: пржили смо га немилице. Ко није хлеб умакао у мочу од полуосушеног меса тај не зна шта је укусно и масно задовољство! Ту је још бивало домаћих кобасица и сира, киселог купуса, по која гибаница, нешто зимнице. Када се очекивало више гостију клало се и прасе - обашка. Пило се вино, ракија и пиво. Ми, деца: јупи или оне воћне сокове у малим стакленим флашицама, или воћне сирупе разблажене водом. 

Мајка је увек правила једну те исту округлу торту у коју је гурала велике количине млевених ораха и јаја. Још ми се та торта топи у устима. Док је пекла дебеле коре, препуне јаја и брашна, сањао сам о томе да поједем ту кору онако нефиловану и недопечену. Зато ми је мајка пекла другу и мању како јој не бих дирао главну. Јео бих ту другу, мени намењену, а крајичком ока посматрао ону праву. И ако су биле потпуно исте, и исто спремљене, од истога материјала и по истој технологији, осим димензија, мени ова „дозвољена“ није имала укус који би имала, претпостављао сам, она коју не смем да дирам (и ако не знам тај укус јер је никада нисам пробао док не би била завршена).

Деца, ја и моја браћа, једва смо чекали да гости оду јер смо тек тада могли приступити асталу. Још су се наши родитељи поздрављали са гостима, на тераси куће, а ми смо већ попут фурије празнили остатке хране постављене за дочек. И дан данас се слатко наједем тек када оду гости, кад могу прстима да узмем шта год хоћу и хлебом да шарам по тањирима умачући најмасније делове.

У то време, било је скоро незамисливо да деца седе заједно са старијима за столом. Изузетак би била деца гостију пристиглих из великог града или деца каквог локалног функционера, општинара, лекара и сличних. Тада би се мрштећи ови наши стари смешкали и мазили те клипане по уредним косицама и ако би их најрађе ухватили за зулуфе и шутнули напоље. Као по правилу, таква дечурлија су бивала неваспитана и немирна па је то додатно отежавало ситуацију наших родитеља и осталих конзервативних гостију. 
      Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време (а, и сада), подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.

Било је модерно, тих година, за дочек Нове године имати на глави капу или шешир од картона, који је ластиком причвршћен за браду. Стављао ју је чак и Тито. Дакако, били смо земља кловнова и било нам је лепо тада. (Али, кловнови су тужни кад скину маску). Ми смо правили браде од вате тако да би нам уста била пуна тих влакана. Такође су се могле набавити и пластичне маске за лице које су танким ластиком бивале (такође) причвршћене за теме. Те маске и разне „наките“ за јелке продавали су Цигани на импровизованим тезгама, неких петнаестак дана пред Нову годину. Избор је био мали: врхови за јелку, разнобојне лопте од некаквог материјала сличног стаклу и ресасте те целулоидне траке, које су подсећале на перје које носе курве и кабаре играчице, које су се обмотавале око јелке. Китили смо јелке као старе и олињале курве што се ките, разлог исти: да се покрију недостаци. Као што сам пре напоменуо: ми смо „наките“ углавном сами правили и тек би се ту, и тамо, додао који куповни детаљ.

Отац је сутрадан проводио у кафани, јер се тада данима није радило за празнике, а увече је кући доводио пијану сабраћу на наставак теревенке. Братија је била весела и раскалашна. Пили би до изнемоглости а раздрљене кравате и разбарушена коса показивали су тотално одсуство свесности и нормалног расуђивања. А онда би се неко од њих, у неко време, увређено досетио да нису били код њега и тада би се сви заједно упутили у другу кућу, понављајући већ све виђено претходног пута: буђење уснуле жене и преплашена лица сањиве деце. Отрезнили би се око Божића, тек колико да се одморе па да наставе даље.

О Божићу и Српској новој години, ћемо кад дође време....