КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

 

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Поштанска кочија, Моја драга Клементина, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА

 

 Пише: Игор Ђурић, крајем друге деценије XXI века

Омогућено ми је да се вратим у прошлост. Ко и како ми је то дозволио, то сад није важно. Виша сила је у питању. Она сила којој ни Радикал не може ништа. Нека је зове како коме одговара и онако је различито именују и другачије јој се моле. 

Спустио сам се белим, позајмљеним крилима, на равну метохијску њивицу, тик уз варош где сам рођен, подно винограда, поред реке, са које сам имао предиван видик на планину што је баш тада правила јутарњи 'лад. 

Стра' ме. Би. 

Не знадох у шта сам се упустио. Обећато ми је време, времеплов, али нисам знао како ћу стајати са простором и људима?! Поред тога ми је обећано и неколико временских димензија, пропутовања и зауставних тачака. Тако су то, ови што су обећавања говорили, називали.

Прво што сам приметио, после тог првог слетања, јесте да сам се некако смањио и да ми мозак ради другачије. То је зато што ми је избрисано искуство и сећање. Видим, друго примећивање беше, да је варош окићена заставама. Ја сам десетогодишњи дечак, на себи имам плаве панталоне, од старијег брата, два броја веће, похабану белу кошуљу и црвену пионирску мараму. На глави ми „титовка“ од папира, још влажна јер сам је синоћ воденим бојицама фарбао у плаво и цртао звезду петокраку у црвеној боји. 

Неки је празник. Можда Дан ослобођења или долази штафета. Са бине направљене испред школе, држе нам говоре. Препознајем неке функционере и наставнике, млађи су сада али их се боље сећам (селективно се, дакле, ипак сећам) кад су били нешто старији и кад су кренули еспе-есовским и радикалским стазама. Сада говоре о братству и јединству, те заједништву. Ми вичемо пароле: „Да живи братство и јединство наших народа и народности“ – „Живело!“. Са бине нам аплаудирају. Програм се завршава а ми идемо кућама јер тога дана нема школе. Уз пут се тучемо са Шиптарима.

Таман кад сам био оборен на земљу а неколицина њих кренула да ме шутира, крила ме уздижу и носе и неко друго време. Гимназијалац сам. Срби митингују увелико. Само нема пионирских марама. Све је вешто изрежирана представа. Оно, стање јесте лоше, опет нас Шиптари туку и силују, никада нису ни престајали, само што се сада претерује у томе, па се тражи злочин понекад тамо и где га нема. 

Што је најважније, не траже се решења проблема већ се проблем предимензионира, он се попут балона надувава и само је питање времена кад ће пући. Док ходам међу масом и чешем се крилима о њих, један комшија пева: „Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође.....“ и „Слободане, Слободане ти си комуниста, волимо те, волимо те, ко Исуса Христа“. 

Питам некога од њих „Ко је Слободан?“ и умало не бих линчован. Љутито ми одговарају да је то највећи Србин после Карађорђа и да треба да ме је срамота што то не знам. Срећа моја те сам из коленовићке породице иначе бих видео свога бога. Тај ће спасити Косово, он неће дозволити Шиптарима и домаћим издајницима да га отму од мајке Србије. Мене је, јашта, одмах сврстао међу ове друге, због саме чињенице да нисам букао и певао са њима.

Прелећем, затим, веома кратко, време и простор, свега пар година од тих митинга. Партија Милошевићева влада Србијом, а прљаве послове обављају радикали. Стегли Шиптаре, истина, али се види да је само питање трена кад ће све кренути низ брдо. Не нуде се решења, само демагогија. Власт их тера са посла. Радикали би да их отерају из земље. Видим да моји суграђани воле радикале. Еспе-есовце поштују а радикале воле. Кажу ми за њих да су велике србенде, да презиру Европу и њене вредности, и да су они спремни да бране српске земље до последњег метка и последње капи крви. Посебно ће се обрачунати са домаћим издајницима и страним плаћеницима, саопштавају ми гледајући ме испод ока. 

И, боравећи мало у том времену, заиста примећујем да ти радикали кидишу на сваки помирљиви тон и глас разума. Нема преговора и договора са српским душманима, сикћу они. Ко год жели да разговара са другом страном тај је издајник којег треба по кратком поступку. Није се могло нормално проћи улицом од њиховог србовања и јурњаве за домаћим издајницима те страним плаћеницима.

Однеше ме крила. Спустише ме у шуму. На себи имам униформу, пушка ми у рукама. Бомбардују нас васцели дан, сваки дан, а ми испуњавамо обећања вођа и њихових помагача да ћемо бранити Космет до последњег метка и последње капи крви. Само, иако су они обећали, њих нема међу нама, они владају, а ја као „домаћи издајник“ испуњавам сва њихова обећања и све њихове претње. За то време Радикал утерује дугове новинама и новинарима по централној Србији позивајући се на Закон о информисању и усељава се (баш у време кад се ја исељавам). Понеко и страда.

Кад би Кумановски споразум, да макар стане онај огањ са неба: радикали ни да чују. Не! Издаја! Није нас довољно изгинуло! Никад душманима нећемо признати окупацију, никада нећемо оставити тај народ тамо! Борићемо се док смо живи, само сада немамо тренутно времена, јер је власт тежак посао, иако смо у оставци, још се тада видело да се мора радити и по 25 сати на дан да би се стигло са владање и наплаћовање, итд.

Овога пута не би крила, однесе ме враг. На неко друго место, у неко друго време. Спусти ме у негостољубиву средину која не воли дођоше, чак ни нас који нисмо ту својом вољом, чујем како ме зову именом оних са којима сам се цео живот тукао, ама ни Председника, ни Радикала, не би ту да ме заштите. Првоме се климала столица у Београду а причвршћивала клупа у Хагу, другоме, млађему, се чинило да је време да се мало притаји и чека своје време. Знао је да ће то време доћи пошто има посла са лудим народом.

Елем, би шта би. Пети октобар. Мислили смо да нешто мењамо суштински а променили смо само људе, као и увек кад су Срби у питању променили смо лоше још горим. Дошло је ту од злог оца и још горе мајке. Јесте, руку на срце, имали су лепша одела, нису екстреми, неће да ратују, али ординарни лопови и углавном издајници. Видело се одма' да волу да краду и да издаду. У име демократије и реформи попљачкали су све што се могло украсти али су почели и да се гложе око плена. 

И?

Услед тог лоповског свађања врати нам се еспе-ес. Они бејаху језичак на ваги између две лоповске фракције. Било је питање времена кад ће и Радикал да се појави, пошто Тата радикал принципијелно оде у Хаг да се придружи Председнику, а Стриц радикал би задовољан фотељом председника државе, да мирно грицка плату и гледа своја посла. Ја се више не спуштам времепловним крилима, сад се већ свега добро сећам. Не дамо Косово! Идемо у Европу! То су нам грактали последњих петнаест година, пљачкајући нас до костију.

И док ми надлежни анђели демонтирају крила, јер је путовање кроз време завршено и налазим се у садашњости, неки други надлежни органи ми демонтирају ствари по стану јер нисам платио рачуне. Узима ми Радикал последње што имам, живот ће оставити за крај, јер исти није мој. Мој живот је он обећао још пре двадесет и кусур година и то за високе циљеве, за свете српске земље. А ја преварант: преживео. Не може то тако! Нисам испунио његово обећање, нисам бранио Космет, Крајину и Српску ратујући против целог света до смрти – тако да ће то сада да ми узме и име демократије, реформи и европског пута.

Косово и онако није наше. Реалност на терену. Немамо децу за ратовање јер то више нису туђа деца!

У мислима ми јучерашњи дан, не треба ми времеплов да се у њега вратим. На некој сахрани сретох једног који је прош'о пут од школске бине до радикалског јуришника. Вели ми: то је наш спасилац, Србија неће ратовати више, ми смо за Европу и реформе – ко није са нама: издајник је! А на вестима чујем Радикала како у Немачкој предлаже отварање канцеларије за младе, регионалне, да се млади уче толеранцији, да не буду шовинисти и националисти – рече! А шта ћемо са оним младим људима, са оном децом, што изгибоше у последњим ратовима?! Како њих да „организујемо“? И, ко да их „организује“?

Крила сам раздужио и захвалио се на путовању. Седим за столом и пребројавам се: никад горе нисам живео. Ни људи око мене. Радикал нам отима последњу кап зноја да би вратио дугове онима који су нас бомбардовали, да нас уведе у заједницу која нам је бомбама и санкцијама отела Космет. 

Опет сам ја „домаћи издајник“ и опет је он „патриота“. Једино што сада није баш најјасније ко је страни плаћеник. У земљи у којој скоро и да нема домаћих плаћеника, јер нико не ради и не прима плату, страни плаћеник може бити само онај који ради, обзиром да страни капитал влада и експлоатише народ земље која се сагињати неће. Испада да је страни плаћеник сваки онај који прима плату. Сваки роб код страног инвеститора или банке. Ја не примам плату. Тако ми и треба: издао све што се могло издати последњих тридесет година, издао сам сваку идеју коју су ми Радикал  и њему слични понудили.

НАЈКРАЋА (могућа) АУТОБИОГРАФИЈА

 

Зовем се Игор а презивам Ђурић. Историју свог родног места и своје породице описао сам у својим књигама.

Кад сам се родио нисам био свестан било чега, па не знам да ли сам сматрао да је то најважније што ми се десило и јесам ли срећан због тога?! Једина релевантна чињеница из мог живота јесте: да сам рођен. Ово последње рекао је велики Борислав Пекић а ја сам позајмио.

Имао сам оца али нисам био татин син. И не жалим због тога. Не бих никада мењао свог оца за тамо неког тату. Нити би мењао себе као лошег сина за татиног сина.

Невиност сам изгубио са веома мало година живота (и тако згрешио или нисам, није на мени да одлучујем, данас би рекли да сам био жртва сексуалног насиља а ја бих им одговорио да не једу говна?!). Кад бих вам рекао са колико година, прогласили би сте ме за лажљивог болесника који под старе дане измишља небулозе. Чинило ми се тада, кад ми се ТО десило, да важније ствари нема у животу и да срећнијег дечака нема на целом свету.

После сам са сваком следећом наново губио невиност (и, оне са мном). Свака жена је била непроцењиво благо, свака другачија, свака нова, свака вредна пажње и љубави. Увек би ми се чинило да је баш та актуелна најважнија и да са њом доживљавам највећу срећу. Онда би их заборавио мало брже него што су оне заборављале мене!

Кад бих овде написао са колико жена сам био у различитим ситуацијама онда би сте ме прогласили за искомплексирану мушку свињу, начету сенилношћу, кризом средњих година и комплексом ниже вредности (двосмислена тврдња: можда са мало, можда са много). Зато нећу помињати ни приближан број (или, далеко било, имена). Чак и ако је ово овде изречено чиста лаж, некако ми баш прија. Та нећу ваљда у својим списима да шкртарим са сопственим љубавним авантурама (које најчешће нису имале никакве везе са љубављу)?! То ваљда иде са годинама: да човек себи придаје већу важност него што заслужује?!

Кад смо већ код лагања: ретко сам лагао и то најчешће из нужде. Крао нисам, осим Богу дане.

Заљубио сам се (по први и последњи пут) и оженио, касније, кад сам протутњао. Чинило ми се да нема важније ствари на свету и да нема срећнијег човека од мене. Кад сам добио сина, знао сам да је то истина, то око најважније ствари на свету и највеће среће на истом.

Кад смо у рату, једном, упали у заседу, лежећи у неком јарку пуном воде и блата, помислио сам да нема важније ствари на свету и да ћу бити најсрећнији човек на истом: ако преживим и још једном видим сина.

Прва књига: важно и срећно. Па друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма... Сад ми је свеједно: пишем јер немам паметнијег посла.

Неки људи, они које сматрам пријатељима: важни су ми и срећни.

Други, који ме не воле и то с разлогом: важни су ми и несрећни.

Мој проблем са самопоуздањем не лежи у чињеници да ја не верујем у себе већ у томе што ја не верујем у друге!

Америку, у којој сам живео неко време: ко јебе!

Признајем и кајем се: убио сам неколико животиња без икаквог разлога и неколико са лабавим разлозима. Једну змију отровницу, две мачке, два пса, једног миша, једног смука, две вране (не: три вране), четири, пет кокошака (њих са разлогом: појео сам их после). Учествовао сам, дакле био саучесник, у убиству више свиња и њих сам углавном појео уз садејство окружења. Муве, комарце, мушице, разне инсекте – то нисам бројао. Ни: мраве. Убио сам много риба, углавном пастрмке, нешто речних ракова и пужева. Много сам цвећа изгазио, то јесте истина.

Убио сам много шљива, јечма и грожђа у течном стању. На крају, вероватно, то ће убити мене.

Човека нисам убио. Могао сам али нисам. Мислим, иначе, да сам ретко људима на било који начин наудио. И ако: јесам, то је било случајно, грешком, ненамерно или несвесно. Једино за шта ме могу оптужити и осудити, а када су људи у питању, јесте да им нисам пружио ништа лепо кроз међусобне односе, да им нисам у довољној мери помогао или да нисам обратио пажњу према некоме ко је то завређивао – то је истина. 

Данас? 

Када се окренем иза себе и размислим о свему што сам написао и побројао, схватам да нема нема више ничег важног што би помутило моју титулу најсрећнијег човека на свету: због мојих.

Као што видите, новац и благо, куће и аутомобиле, земљу и машине, нисам споменуо нити једном. 

Здравље сам оставио за крај, јер је оно и на почетку и на крају, па је свеједно, чак и ако га поменеш у средини, или: уопште не поменеш. А, и не зависи од времена и тебе већ од себе и од Бога!

Са Богом сам на: ВИ! Спреман сам да пред њега станем усправно по својим делима и клекнем понизно због својих грехова. По мени: клечати пред Богом значи ходати усправно међу људима!

Заправо, на крају ако већ морам да нешто сажмем и резимирам своју кратку аутобиографију (постоји и дужа верзија), као и Андре Малро, и ја, бласфемично ћу рећи: када бих морао одабрати други живот, одабрао бих свој властити.

Краће не може а и ово је много и посве непотребно!