ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА

 

 Пише: Игор Ђурић, крајем друге деценије XXI века

Омогућено ми је да се вратим у прошлост. Ко и како ми је то дозволио, то сад није важно. Виша сила је у питању. Она сила којој ни Радикал не може ништа. Нека је зове како коме одговара и онако је различито именују и другачије јој се моле. 

Спустио сам се белим, позајмљеним крилима, на равну метохијску њивицу, тик уз варош где сам рођен, подно винограда, поред реке, са које сам имао предиван видик на планину што је баш тада правила јутарњи 'лад. 

Стра' ме. Би. 

Не знадох у шта сам се упустио. Обећато ми је време, времеплов, али нисам знао како ћу стајати са простором и људима?! Поред тога ми је обећано и неколико временских димензија, пропутовања и зауставних тачака. Тако су то, ови што су обећавања говорили, називали.

Прво што сам приметио, после тог првог слетања, јесте да сам се некако смањио и да ми мозак ради другачије. То је зато што ми је избрисано искуство и сећање. Видим, друго примећивање беше, да је варош окићена заставама. Ја сам десетогодишњи дечак, на себи имам плаве панталоне, од старијег брата, два броја веће, похабану белу кошуљу и црвену пионирску мараму. На глави ми „титовка“ од папира, још влажна јер сам је синоћ воденим бојицама фарбао у плаво и цртао звезду петокраку у црвеној боји. 

Неки је празник. Можда Дан ослобођења или долази штафета. Са бине направљене испред школе, држе нам говоре. Препознајем неке функционере и наставнике, млађи су сада али их се боље сећам (селективно се, дакле, ипак сећам) кад су били нешто старији и кад су кренули еспе-есовским и радикалским стазама. Сада говоре о братству и јединству, те заједништву. Ми вичемо пароле: „Да живи братство и јединство наших народа и народности“ – „Живело!“. Са бине нам аплаудирају. Програм се завршава а ми идемо кућама јер тога дана нема школе. Уз пут се тучемо са Шиптарима.

Таман кад сам био оборен на земљу а неколицина њих кренула да ме шутира, крила ме уздижу и носе и неко друго време. Гимназијалац сам. Срби митингују увелико. Само нема пионирских марама. Све је вешто изрежирана представа. Оно, стање јесте лоше, опет нас Шиптари туку и силују, никада нису ни престајали, само што се сада претерује у томе, па се тражи злочин понекад тамо и где га нема. 

Што је најважније, не траже се решења проблема већ се проблем предимензионира, он се попут балона надувава и само је питање времена кад ће пући. Док ходам међу масом и чешем се крилима о њих, један комшија пева: „Ко то синоћ, ко то синоћ, кроз Тополу прође.....“ и „Слободане, Слободане ти си комуниста, волимо те, волимо те, ко Исуса Христа“. 

Питам некога од њих „Ко је Слободан?“ и умало не бих линчован. Љутито ми одговарају да је то највећи Србин после Карађорђа и да треба да ме је срамота што то не знам. Срећа моја те сам из коленовићке породице иначе бих видео свога бога. Тај ће спасити Косово, он неће дозволити Шиптарима и домаћим издајницима да га отму од мајке Србије. Мене је, јашта, одмах сврстао међу ове друге, због саме чињенице да нисам букао и певао са њима.

Прелећем, затим, веома кратко, време и простор, свега пар година од тих митинга. Партија Милошевићева влада Србијом, а прљаве послове обављају радикали. Стегли Шиптаре, истина, али се види да је само питање трена кад ће све кренути низ брдо. Не нуде се решења, само демагогија. Власт их тера са посла. Радикали би да их отерају из земље. Видим да моји суграђани воле радикале. Еспе-есовце поштују а радикале воле. Кажу ми за њих да су велике србенде, да презиру Европу и њене вредности, и да су они спремни да бране српске земље до последњег метка и последње капи крви. Посебно ће се обрачунати са домаћим издајницима и страним плаћеницима, саопштавају ми гледајући ме испод ока. 

И, боравећи мало у том времену, заиста примећујем да ти радикали кидишу на сваки помирљиви тон и глас разума. Нема преговора и договора са српским душманима, сикћу они. Ко год жели да разговара са другом страном тај је издајник којег треба по кратком поступку. Није се могло нормално проћи улицом од њиховог србовања и јурњаве за домаћим издајницима те страним плаћеницима.

Однеше ме крила. Спустише ме у шуму. На себи имам униформу, пушка ми у рукама. Бомбардују нас васцели дан, сваки дан, а ми испуњавамо обећања вођа и њихових помагача да ћемо бранити Космет до последњег метка и последње капи крви. Само, иако су они обећали, њих нема међу нама, они владају, а ја као „домаћи издајник“ испуњавам сва њихова обећања и све њихове претње. За то време Радикал утерује дугове новинама и новинарима по централној Србији позивајући се на Закон о информисању и усељава се (баш у време кад се ја исељавам). Понеко и страда.

Кад би Кумановски споразум, да макар стане онај огањ са неба: радикали ни да чују. Не! Издаја! Није нас довољно изгинуло! Никад душманима нећемо признати окупацију, никада нећемо оставити тај народ тамо! Борићемо се док смо живи, само сада немамо тренутно времена, јер је власт тежак посао, иако смо у оставци, још се тада видело да се мора радити и по 25 сати на дан да би се стигло са владање и наплаћовање, итд.

Овога пута не би крила, однесе ме враг. На неко друго место, у неко друго време. Спусти ме у негостољубиву средину која не воли дођоше, чак ни нас који нисмо ту својом вољом, чујем како ме зову именом оних са којима сам се цео живот тукао, ама ни Председника, ни Радикала, не би ту да ме заштите. Првоме се климала столица у Београду а причвршћивала клупа у Хагу, другоме, млађему, се чинило да је време да се мало притаји и чека своје време. Знао је да ће то време доћи пошто има посла са лудим народом.

Елем, би шта би. Пети октобар. Мислили смо да нешто мењамо суштински а променили смо само људе, као и увек кад су Срби у питању променили смо лоше још горим. Дошло је ту од злог оца и још горе мајке. Јесте, руку на срце, имали су лепша одела, нису екстреми, неће да ратују, али ординарни лопови и углавном издајници. Видело се одма' да волу да краду и да издаду. У име демократије и реформи попљачкали су све што се могло украсти али су почели и да се гложе око плена. 

И?

Услед тог лоповског свађања врати нам се еспе-ес. Они бејаху језичак на ваги између две лоповске фракције. Било је питање времена кад ће и Радикал да се појави, пошто Тата радикал принципијелно оде у Хаг да се придружи Председнику, а Стриц радикал би задовољан фотељом председника државе, да мирно грицка плату и гледа своја посла. Ја се више не спуштам времепловним крилима, сад се већ свега добро сећам. Не дамо Косово! Идемо у Европу! То су нам грактали последњих петнаест година, пљачкајући нас до костију.

И док ми надлежни анђели демонтирају крила, јер је путовање кроз време завршено и налазим се у садашњости, неки други надлежни органи ми демонтирају ствари по стану јер нисам платио рачуне. Узима ми Радикал последње што имам, живот ће оставити за крај, јер исти није мој. Мој живот је он обећао још пре двадесет и кусур година и то за високе циљеве, за свете српске земље. А ја преварант: преживео. Не може то тако! Нисам испунио његово обећање, нисам бранио Космет, Крајину и Српску ратујући против целог света до смрти – тако да ће то сада да ми узме и име демократије, реформи и европског пута.

Косово и онако није наше. Реалност на терену. Немамо децу за ратовање јер то више нису туђа деца!

У мислима ми јучерашњи дан, не треба ми времеплов да се у њега вратим. На некој сахрани сретох једног који је прош'о пут од школске бине до радикалског јуришника. Вели ми: то је наш спасилац, Србија неће ратовати више, ми смо за Европу и реформе – ко није са нама: издајник је! А на вестима чујем Радикала како у Немачкој предлаже отварање канцеларије за младе, регионалне, да се млади уче толеранцији, да не буду шовинисти и националисти – рече! А шта ћемо са оним младим људима, са оном децом, што изгибоше у последњим ратовима?! Како њих да „организујемо“? И, ко да их „организује“?

Крила сам раздужио и захвалио се на путовању. Седим за столом и пребројавам се: никад горе нисам живео. Ни људи око мене. Радикал нам отима последњу кап зноја да би вратио дугове онима који су нас бомбардовали, да нас уведе у заједницу која нам је бомбама и санкцијама отела Космет. 

Опет сам ја „домаћи издајник“ и опет је он „патриота“. Једино што сада није баш најјасније ко је страни плаћеник. У земљи у којој скоро и да нема домаћих плаћеника, јер нико не ради и не прима плату, страни плаћеник може бити само онај који ради, обзиром да страни капитал влада и експлоатише народ земље која се сагињати неће. Испада да је страни плаћеник сваки онај који прима плату. Сваки роб код страног инвеститора или банке. Ја не примам плату. Тако ми и треба: издао све што се могло издати последњих тридесет година, издао сам сваку идеју коју су ми Радикал  и њему слични понудили.