Останимо народ "бесплатног ручка"!

                                                        

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

ФИЛОЗОФИЈА ДИЛДА (дилдо-а)

                                 

Пише: Игор Ђурић

Или: ЗАВИСИ КО ЈЕ СА КОЈЕ СТРАНЕ

Дилдо о којему је овде реч није помагало. То је начин размишљања и систем вредности. Дилдо је овде статусни симбол и параметар, то је ријалити, то је фотеља министра, задње седиште службеног аутомобила, партијска књижица, спортски резултат, завршни рачун фирми контроверзних бизнисмена. Дилдо је све. А није ништа.

Данас, скуп и дугачак ауто, дубок новчаник и велики калибар утоке нису више продужени пенис већ су скраћени дилдо или само дилдо.

Живимо у ери силикона. Силиконске су долине, протезе, сисе, пениси, жене, мушкарци... Живимо дакле у ери сурогата.

Шта би могла бити филозофија дилда, о којој овде говоримо? Како је можемо дефинисати? Који је партијски програм дилдоизма?

То је филозофија по којој се треба равнати на следећи начин: други ће радити оно што је ваш посао, природа и еволуција нису више важне, породицу можемо заменити пластичним луткама, жене мушкарцима, а без обзира на то диже ли вам се или не, јаки сте или сте слаби, паметни сте или сте глупи  - можете бити ''алфа мужјак'' уколико имате дилдо до којег долазите уз помоћ политике, естетске хирургије или новца. Што сте моћнији то вам је дилдо дужи. И супротно: што вам је дилдо дужи то значи да сте напредовали у друштву.

Дилдо ће вам заменити све: пенис, знање, искуство, снагу, поштење, веру, пол.

Дилдо је све!

Дилдо је моћ!

Дилдо је власт!

Дилдо је богатство!

Ипак, дужина и квалитет дилда нису толико битни да би тиме импресионирали околину или задовољили незадовољне. Дилдо се данас користи да би се задржала позиција, поразили непријатељи и да би се само-задовољио его. 

Дилдо се више не гура у вагину или шупак. Дилдо се данас попут глоговог коца забија у срце и душу!

Дилдо више није утешитељ, средство за задовољење или продужетак! Дилдо је сам по себи, сврха, смисао, циљ, идеја!

Дилдо је диплома – пенис је знање!

Дилдо је функција – пенис је струка!

Дилдо је пластика – пенис је природа!

Дилдо је силикон – пенис је сиса!
          Дилдо је лаж - пенис је истина!

Дилдо је институција – пенис је инспирација!

Дилдо је намештење – пенис је уметност!

Дилдо је глупост – пенис је мудрост.

Дилдо је отуђени појединац – пенис је солидарна заједница!

Дилдо је парадигма друштва у којему смо заглавили. Уопште, у овом размишљању, дилдо није дилдо, није ни фалусни симбол, већ је начин живота, размишљања, облачења, неукуса. Дилдо су књиге које читамо, песме које певамо, филмови које гледамо, жене са којима лежемо, идоли којима се клањамо. 
         Или: дилдо су књиге које су награђене, песме које су снимљене, филмови који су добили новац, жене које су образац система вредности, мушкарци који су кукавице, идоли којима се клањамо (ово последње је, дакле, исто)!

Дилдо није чак ни оно што ћемо добити или ће нам на крају остати. Чак ни то! А, и чему? Па ми као људи полако али сигурно постајемо: дилдо-и. Пластичне направе и силиконска помагала које импотентни естаблишмент гура у рупе система, оног ''система'' који само ствара привид да смо људи и да одлучујемо о нечему, а, у ствари смо помагала која им служе да и поред импотенције могу да  (нас) карају! 

Насиље у породици не постоји!

                                        

Пише: Игор Ђурић

13.07 2017. године

Насиље у породици не постоји! Постоји насиље и постоји породица. Уколико је породица како треба, у њој не може бити насиља. Уколико има насиља, онда то није породица. Мешају се појмови брака и породице – а то није исто. У браку може бити насиља – у породици никад!

Породица није регистровани брак мушкарца и жене, којима ето није било потребно много ''памети'' и ''знања'' да још и направе децу. Не!!! То још увек није породица. На добром је путу, али није. Породица је нешто много комплексније иако у суштини веома просто. Пре свега темеље породице чини оно што људи уносе у брак из домова из којих су дошли: васпитање, поштовање, пожртвовање, навике, традицију, дух. Породица се гради на поверењу, љубави, солидарности и патриотизму. На култу мајке. На култу очеве жртве за одбрану кућног прага. На култу предака. На култу потомака.

Деценијама се систематски руши култ породице и омаловажава се њен значај, не води се рачуна какав је човек који проси вашу ћерку већ му се завирује у новчаник, синове васпитавамо да ће их женини силикони довести до среће - а сада се чудимо што се све распада пред нашим очима и чак не одвајамо битне терминолошке разлике када хоћемо да укажемо на проблем насиља. Најважније је направити свадбу, што већу параду кича, пребројати новац, скрцати га што пре а онда већ при првом проблему настаје хистерија. Не постоји спремност да се заједно суочавају са недаћама, нису спремни за одрицање, за пожртвовање. У тој заједници не желе да дају већ само да узимају.

Доносимо бесмислене законе који отуђују људе, дивимо се протестантској етици која подразумева да се појединац мора бринути само о себи, појам и значај солидарности више не постоји у нашим навикама и делима, пропагирамо истополне бракове, педерлук и лезбејство, којима је главни противник породица – и сада, ајте молим вас, проблем: насиље у породици! Чујем неке ових дана: криза, нема се пара, ратни ветерани, свуда около оружје - прдњавина! Чиста прдњавина. Нема људи! Нема породице!

Отац и муж, мајка и жена, деца, браћа и сестре, бабе, деде, родбина – много је тога што чини породицу. Кумови. Комшије. Пријатељи. Некад је било овако: дигнеш руку на жену – имаш посла са њеном браћом, стричевима, кумовима, комшилуком. Данас? Како бранити сестру ако је у истополном и лезбејском браку. Шта, тући другу жену?! Ово последње није конкретан пример. То је пример апсурдности друштва које градимо рушећи традиционални породични поредак.

СТАТУС КАНДИДАТА ЗА ЕУ!

 Пише: Игор Ђурић, март месец, 2012. године

Жена је напокон донела дуго ишчекивану вест:

- Пробило је!

То нам се редовно дешава, нама на задњем спрату, кад падне снег и буду велики мразеви. Елем, кад је отоплило, на плафону се појавила влажна флека. Постали смо због тога већ параноични. Чим почне да пада снег цео последњи спрат у згради, сви станари, иду искривљеног врата, што је последица гледања у таваницу. Мајку нисам видео данима, јер она углавном седи на каучу а ја гледам само горе.

- Бем ти Србију - процедих кроз зубе.

- Шта ти је крива Србија - пита жена.

- У Европи кровови држе!

Не водимо љубав више, ја и жена, јер би то подразумевало (углавном) да један гледа у таваницу, а кад гледаш у плафон у време снегова а на задњем си спрату, онда ти није ни до чега а најмање ти је до секса.

- Шта да радимо?! – виче жена.

- Не брини, све је под контролом – смирујем је ја.

Па настављам:

- Јел' има још кобасице и масног сира?

- Има – одговара ми збуњено.

- Добро – рекох – пристави то на астал а ја одо' да наточим ракију.

Учини она то, мада јој беше нејасно какав ми је план. У тај ма', ја наточих мученицу, омезих парче сира, наздравих мрљи на плафону (која ми се покварено плазила), испих на екс и рекох:

- Е, нећеш га више мајци! Србија се сагињати (искривљавати врат) више неће! Сутра је дан одлуке!

Он нека влажи одозго (плафон) а ја ћу изнутра. Па ко дуже издржи. Има да ходам право и да тако гледам. Од сад ћу да подижем главу само кад ексирам. Кад љуљнух још једно и стресох се, најзад погледах право:

- Добро вече мајко, како си, фиска ли те на ово време?

Мајка се прекрсти видећи да сам спустио поглед са плафона и да гледам право.

- А, ти, жено! Вечерас идемо раније на спавање.

Моји ближњи пожелеше да нам свакога дана прокисне бар по мало крова.

Ипак сам ја прво човек па тек онда власник стана на последњем спрату у Србији. Доста ће прокишњавати кад постанем власник парцеле на градском гробљу, а тад ћу бити у „приземљу“ па ће ипак прокишњавати.

СУТРАДАН! ДАН ОДЛУКЕ!

 Рекапитулација:

Прокиснуо ми кров јуче. Било снега и леда а ја на последњем спрату. Џаба секирација, пре свега она која произилази из дилеме од којих ћу пара да извршим поправке, ванредно не ванредно: пола плафона у једној соби прекрила је влажна мрља која прети да начини још већи белај. Ипак, већ смо се после неколико дана навикли на њу. Одомаћила се.

Али, не лези враже и не липчи магарче до зелене траве. Знао сам ја да после кише сунце сине, да после ноћи дође дан, да после сузе затитра осмех. Пробудим се јутрос и зачудим: сви насмејани. Жена не гунђа о неплаћеним рачунима и што сам овејани губитник транзиције, отац не помиње лекове, мајка не помиње очеву пензију, деца не причају са страхом о Перановићу, него, море, дотурају ми кафу са ратлуком и чашицу љуте да се раздрмам. Па у глас, веле:

- Честитамо! Јууууупиииии!

А, то је то, досетих се онако нерасањен и бунован, па данас ми је рођендан, баш лепо од њих, ама, расањујем се полагано, зар ја нисам рођен у јануару а данас је 2 март.

- Шта славимо? – најзад се сетих да питам и њиховим евентуалним одговором разрешим дилему.

Увредише се подоста и сви.

- Како бре шта славимо, па 'де ти живиш, данас је највећи дан у историји Србије а ти питаш шта славимо!? 'Бем ти човека – заврши отац тираду.

- Извините – промуцах стидљиво и уплашено.

Отац иступи напред, како доликује старом кадру и pater familias-у:

- Добили смо статус кандидата, Србија се више сагињати неће!

- Најзад ћемо живети као сав нормалан свет – примети моја жена.

- И флека са плафона се повукла јутрос, тачније ноћас, чим су јавили да су Власи подмирени и да смо добили статут, флека се одмах повукла са плафона. Схватила ваљда и она да не може ништа против статута.

- Статус – исправи је отац очински строго али правично.

- Шта?

- Статус а не статут. Статут је био, на пример како да кажемо, код Савеза комуниста, на пример и тако даље.

Мајка га умиљато погледа, због те памети га је својевремено и заволела.

Одоше да буде и децу, треба веле, сада кад смо добили статус да се види шта ће бити даље са њиховим школовањем, наиме, Србија више не долази у обзир, само да се види 'де даље: Енглеска, Француска или Америка.

- Ја и ти ћемо за доручком око годишњег одмора и новог аутомобила – рече ми жена кокетно.

- Шта да се договарамо кад знаш да смо скроз без кинте и дебелом минусу а ја уз то и без посла.

- Глупости! Сада кад имамо статус кандидата посао ти ништа не треба, биће новца за све из приступних фондова, кажу и више него што можемо да потрошимо, да се узме а за враћање ћемо лако.

Ућутах. Очигледно да су ме догађаји прегазили скроз неспремног и да овако велику вест дочекујем без јасне представе где сам ја у свему томе.

- Сад је и питање Косова решено – рече отац иначе задрти борац за српску ствар још од Осме седнице.

- Јеси ли видео шта значи Европа?! Једна пахуљица и готова ствар. Сад Албанци могу сами да иду 'де оће, да разговарају са ким 'оће, да се договарају са ким 'оће, да их приме у све организације у које до сада нису могли а ми смо мирни јер наше интересе брани једна једина пахуљица. То ти је, бре, Европа!

- Звали ујаци твоји са села – рече мајка – од јутрос ниш' не раде, само седеду и пиједу љуту ракију – мајка је увек пребацивала на локално наречје чим би поменула родни крај и браћу – садекенаке кад смо добили статут, овај, статус, не мораду да ору, копаду, косе, сеју, береду, све ће то само од себе, њиово је само да уживаду – заврши мајка зајапурена па се пребаци на градски нагласак.

Жена се, за то време, гледа у огледалу, окреће се лево – десно, подиже груди:

- Не вреди, са статусом кандидата морам имати најмање ''петице''.

Не смедох ни да питам на шта мисли али по њеном еротичном погледу скоро да сам био сигуран.

Нахрлише и комшије из зграде, исте они који неће да учествују у оправци крова који нам прокишњава.

- Прашћај – вичу – сад и онако више није важно, кров ће се закрпити од европских пара.

Отац поче да пуни чаше, мајка да поставља мезе, жена да зове ауто дилере, деца да наручују квалитетније наркотике, ћерка да отказује спонзоре.

Неко викну у већ пуном стану:

- Да живи статус кандидата наших народа и народности!

Сложно му се одговори из десетине грла:

- Живео!

- Цике, цике, цај!

- Ај, ај, ај!

Чујем жамор и гласове са свију страна: Неће се више плаћати струја! Нема више пореза! Враћа се самоуправљање! Делиће се јопет полутке! Укида се претплата на телевизију (па наравно кад се више не плаћа струја)! Не мора више да се ради! Ни ови што немају посао не морају више да раде! Све ће бити бесплатно! Не мора да се иде у школу! Не мора више да се сеје пшеница! Неће бити поплава! Неће бити суше! Неће бити земљотреса! Не мрзимо се више са Шиптарима који су од данас Албанци! Хрвати ће нам опет бити браћа! Вратиће Северинин снимак! Косово је враћено мајци Србији! Нисмо више геноцидан народ! Сви нас воле, чак и Немци! Можеш да се возиш за џабе! Бићемо лепши, јачи, паметнији и говорићемо светске језике, колико још од данас! Сви ћемо купити нова кола! Можеш опет да бијеш своју децу! Укидају се педери!

Жамор у стану се појачава, слављеничка атмосфера полако прелази у излив одушевљења и неку врсту делиријума. Вирнем кроз прозор, који је тик до кревета, онако не устајући, и видим да је раздрагана маса изашла на улице. Вијоре се, везана једна за другу, шарена застава геј и лезбо популације са намргођено црном заставом десничарске организације. Грле се и љубе власт и опозиција. Скинхедси из чисте и добронамерне зајебанције ударају прстенац Ромима а све то чежњиво посматрају гејеви видно заинтересовани да се они прикључе тим пошалицама.

Заноћио сам у једној а пробудио сам се у сасвим другој земљи: уређеној, срећној, богатој, правној, толерантној, ситој, јефтиној – и то све само захваљујући добијеном статусу кандидата. Јесмо вала чекали али смо и дочекали. Још да Огуза ухапсе у ''Кад лишће пада'' и ми више немамо проблема. Председник и његови помагачи су били у праву за све што су нас лагали. Их, де би нам био крај да смо тај статус добили јесенас, кад смо реално и заслуживали. Али, никад није касно: једна пахуљица у мору снега и готово. А шта нас кошта та једна пахуљица: скор па нић.

Већ се добрано једе и пије код нас, има брат брату већ педесет људи, жена и деце у стану.

- Ко ће да плати овај крканлук? – питам оца.

- Све је плаћено, од данас је све плаћено. Веле, не морамо више ни пензију да подижемо него можемо да је штекамо са стране. Наше је само да уживамо.

Уђе жена љута.

- Шта је, наопако?

За њом мајка још љућа.

- Оће и она силиконе! – сикће моја драга.

Посрамих се и поцрвенех, јес да смо добили статус кандидата, ал' де бре мајка у деведесетим годинама животног доба да ставља силиконе.

Исто мисли и моја жена:

- Јес да смо добили статус али то је ипак превише! Сачекај макар датум преговора.

- Ко прво, то са годинама нема везе, ниси ни ти снајка у цвету младости. Ко друго нисам тражила силиконе за оно, већ силиконске улошке за пету и стопало док ми из европске уније не пошаљу титанијумски кук – поентира моја стара мати.

Сукоб беше изглађен и појашњен. Лакну ми. Ипак је ово превише за мене. Још кад ми син објасни да са статусом кандидата може да се дрогира ко оће, 'де 'оће и скоро џабе - умало ме шлог не стрефи.

У тај ма' улете у собу комшиница, она успијуша са трећег спрата:

- Комшија, сад може слободна љубав, ово-оно, ево онај мој се већ приваћава са оном твојом у купатилу.

То преврши сваку меру. Сикнух као гуја љута. Скочих са кревета, преврнух шољу за кафу, и кренух према клозету. У ходнику ме пресрете отац.

- Морам нешто да те питам.

- Ништа ме не питај.

- Морам, важно је, оћу да променим неке ствари у свом животу, живот је предамном, ајде у собу, мирније је.

Уђосмо у собу и пре него отац проговори о поновној женидби са неком Немицом коју је упознао шездесетих на Јадрану и вијагри на рецепт, дигох главу према плафону да бацим поглед, као што сам чинио претходних дана. Флека од влаге је и даље била ту, од јутрос чак и нешто већа...

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

                                          

        Пише: Игор Ђурић         

Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.

Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...

И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 

Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).

У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)

Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.

Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?

Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)

Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!

И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.

Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.

Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.

Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.

На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.

Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 

Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.

Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. 

Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!

После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 

За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 

Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.

У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.

Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 

Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.

Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.

Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.

Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.

Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".

У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“. 

Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.

Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.

Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.

НОСОРОГ ИЛИ ЈЕДНОРОГ?!

 Пише: Игор Ђурић

Руски хокејаш који игра у Канади, вреди му поменути име а зове се Иван Проваров, одбио је да на загревању носи мајицу са дугиним бојама (број и име) као знак подршке педерима и осталим родовима, половима и осталим зајебанцијама. Рекао им човек да је он православац и да се то коси са његовим погледима на свет, и?!, нико га није подржао у његовој слободи избора. Тамошња дебилна јавност и остало грађанство сада гa разапињу на крст (исти онај на који се позвао). Вређају га, траже да му се забрани да игра?! Траже да нестане тако “настран“ и неспособан да прихвати да је слобода говора и избора неприкосновена у демократијама. У име слободе они спутавају његову слободу.

Појединац који мисли својом главом и не прихвата наметнуте наративе левог-либералног-ЛГБТК-еколошког наратива, на западу, данас, то је онај човек који не салутира Хитлеру, тридесет и неке, а због чега је завршио у концентрационом логору. Звао се, вреди и њега поменути, Аугус Ландмесер.

Не знам, не схватам, како људи који мисле својом главом могу уопште да живе у таквим земљама. Зар је убијена свака слобода, сваки грам разума, сваки промил  интелигенције?! 

Зашто живе тамо?

Зато што су неспособни да се боре за слободу! Зато што су се опростили од здравог разума. Зато што не доводе у питање нити једну идеолошку догму која им се намеће!

Ми, овде, у Србији, треба да се боримо за слободу. Морамо. Имамо још мало времена. Док на не поједу и појебу.

У Украјини се води рат између поборника новог фашизма (запада) и слободарског света (Руса).

А шта су те дугине боје? Шта је дуга?

Дуга се појавила после потопа а сада најављује потоп!

Нојева барка се, тада, кад се попуњавала, није пуштала у своју сигурност по два мушка слона или две женске жирафе, већ парове способне за репродукцију. А сам Ноје није повео са собом неког дајгуза већ своју породицу.

Кад се потоп завршио а голуб донео гранчицу, Бог је у знак помирења дао небу дугу. Прва књига Мојсијева, Постање, 9.13, вели:

Метнуо сам дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље.

Дугина боја је била знак помирења. Сада је то знак раздора, њиме хоће да нас посвађају са Богом.

Циљано гађају децу са веселим бојама (којима су се некада фарбали вртићи и дечије болнице) и једнорозима које девојчице одрасле на Дизнијевом свету обожавају.

Марко Поло је, својевремено, описао једнорога мислећи на носорога.

То је отприлике естетска разлика између пропаганде ЛГБТК и онога што је истина: једнорог је носорог.

Салвадор Дали је волео да слика носороге али није волео да га педери гузе. Зато је у писму Алану Боскеу написао следеће о Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

Дакле, ни Дали, слободоуман и луд какав је био, који је волео да гледа лезбејке, није волео да му продају рог за свећу: носороге за једнороге! Јер као сликар, знао је: у шупку нема нити једне нијансе дугиних боја!