Српски копљаник Марије Терезије...

                             

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

          Не мораш се за отаџбину борити само оружјем. Можеш и са оним што ти је од Бога дато. Душом и телом. Најбоље комбинацијом истих. То је борба за већ извикану ''добру слику у свету о нама''. У светлу најновијих (најстаријих) српско-хрватских антагонизама желим да напишем помирљиве речи, кроз своја сећања. Нису сви Хрвати лоши. Има неких добрих Хрватица. Не, није Колинда. Ова се звала другачије, сад није важно како. Права загребачка пургерка, како је за себе волела да говори, са свим оним словима ä и ü у имену и презимену, што ме додатно стимулисало. Еј, море, рвао сам се са ''тисућљетном културом'', није то мала ствар. Све је то морао да поднесе један део мога тела, а мозак није. Тек данас, кад почињу да отказују ти наречени делови тела – почео сам помало мозак да користим.

Мој друг Џога, за кога ће злобници рећи да је исти лажов као и ја, сведок ми је и не да ми лагати. Био сам седам дана и седам ноћи закључан у једној соби у Студентском граду, Трећи блок, са том Хрватицом, која је специјално за то ''закључавање'' стигла из Загреба. Тај исти Џога је само дотурао џебану у виду алкохола и провијант у виду хране из мензе (усе и насе) а ја сам се потрудио за: пода се. Били смо потпуно голи, што се дало очекивати, само смо на главама имали перике из доба Марије Терезије а ја сам имао и трикорн (повремено), реквизите које су у то доба студенти масовно дрпосали радећи као статисти на снимању филма Сеобе, Александра Петровића. Те перике су давале додатни еротски набој јер је такву перику носио и сам Казанова, савременик Терезије и времена које је Црњански описивао.

Када смо, најзад, осми дан изашли напоље, исцрпљени, бледи али са сјајем у очима и перикама на главама, Хрватица која није Колинда је изјавила:

- Ја, може бити, не бум била за ту вашу Велику Србију, ал' сам свакако за Великог Србина, дапаче.

Да би показала приврженост тој идеји Великог Србина, или макар неког дела тела истог, дошла је после тога и у Исток, где смо се данима опијајући се, ''борили'' за свето српско Косово. Тада је пала друга чувена изјава:

- Косово мож' бит' ни' срце Србије ал' пак има и других органа једнако важних как и срце. Не?!

Сад, нек ми каже неко, ко је још довео неког пургера да се бори за српско Косово. Дапаче.

Једном да и ми Срби не будемо јебена страна.

Ако ми не верујете, питајте Џогу. Љушу: немојте. Због његовог Југа 45.