Ја сам Игор Ђурић, књижевник, слаб према старим књигама и добром вискију. Написао сам много књига (од којих су неке и добре), укључујући романе, поезију, критику, приче и есеје. Сматрам да је писање прозе: пишање уз ветар! Писање поезије је свирање курцу! Једино што вреди у свој овој работи јесте читање!

ЦАЈПЕР

                                    

      Пише: Игор Ђурић
 

                                     
Свадила се пица и гузица,
Гуза пици тијо беседила:
"Ао пицо, уда комшинице,
Мени твоји гости додијаше
Тебе јебу, мене с муди туку!"
(В.С. Караџић)

Данас, кад се сви нешто курчимо против педера и њихових навика, те осталих дајгуза, где год да се налазе: у власти или на улици, заборавили смо неке навике и обичаје наших младости и лудости. Поменућу само две специфичности наших лудорија, за које верујем да су у разнима варијацијама и под различитим именима, примењиване свуда. То су ''ти-кокш'' и ''цајпер''. Верујте ми: чисто педерске ствари.
''Ти-кокш'' (или: ''згуз'') се изводио на тај начин што се тихо прикрадеш отпозади своме другу или неком другом (мушком објекту), па га једном руком, шаком, гурнеш по темену, главу на доле, док га истовремено гураш и својим предњим делом по његовом дупету (као да си му га, да простите, гурнуо). То је знало да се ''удари'' тако снажно, да би тај, још ако је млађи и слабији, одлетео по неколико метара напред од силине ''ти-кокша''. (Треба додати и да је играње ''трулих кобила'' из данашње перспективе потпуно геј работа). 
Да не компликујем, изгледало је као да си га заскочио и ... добро, доста је и оволико. Обично се тај чин пропратио цоктањем, истим онаквим као кад се цокће док пролази девојка улицом а ђилкоши са ћошка јој добацују (жииц!). То и није цоктање, него онај специфични звук који настаје кад напућих усна пушташ звук да позовеш куче, упозориш коња или магаре, кад се држиш за мошнице и некоме шаљеш поруку истурајући предњи део или кад показујеш некоме средњи прст.
Друга педерска ствар наше младости јесте ''цајпер'' или ''прстенац''. Дакле, и цајпер се ударао искључиво мушкоме, на сваком могућем месту и у свако време. Кад пролази између клупа, кад играте баскет па га чуваш, у биоскопу, на игранци док играш коло или плешеш, у војсци, на сахрани. Цајпер се удара само добрим друговима, код којих имаш слободе, или другима, под условом да си јачи или бржи. Код цајпера није било ни мало нежности. Спичио би се из све снаге, само колико да не поломиш прст. Цајпер се увек ударао истим прстом, средњаком. Успешност цајпера мерила се скоком онога којем је ударен: што више поскочи то је цајпер успешнији. Онај који не би поскочио постајао би сумњив.
Ипак, истине ради, поред псовања мајке, најтежа увреда је била да ти неко каже да си педер. (Има право председник што се љути). Кад би мала и злобна средина некоме хтела да напакости и да га сахрани, прилепљивала би му етикету педера. Добро, нису говорили ''педер'' већ ''педераш'', као што су и за некога кога су сматрали наркоманом (углавном због афинитета према некој врсти музике или дугачкој коси) говорили да је ''дрогираш'' а дрога се по њима ''пила'' (''пије дрогу по цео дан''). (''Пази сине да ти неко не сипа дрогу у пиће кад одеш у клозет!'' - упозоравале су нас наше мајке кад кренемо у провод. Неки који су се стварно навукли касније су, у беспарици, знали да питају: ''Мама, 'де се то бесплатно сипа дрога у пиће?'').
Групно мастурбирање се не може подвести под ''педерским стварима'', јер смо радећи ''то'' увек мислили на атрактивне варошке госпође (никад на генерацијски ближе особе женског пола). Или: нисмо баш сви? Ко ће га знати кад смо то радили затворених очију?! Или: нису баш сви?
ПС
''Ако ти падне сапун, док се купаш, у војсци: не сагињи се!!!'' (Селма, не нагињи се) – саветовали су нас кад кренемо у војску.
''Не врти се ноћу око Зеленог венца, има педера'', или: ''Са илегалцем спавај искључиво: леђа-леђа (дупе-дупе) или ноге-глава'' – саветовали су нас кад кренемо на студије.
''Ако не изађеш на педерску параду онда си заостала српска сељачина и ниси за Европу'' – говоре нам данас.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a