ДРЖАВУ ЗА КОРИТО СПЛАЧИНА

Пише: Игор Ђурић

Шта су сплачине?

Где их има?

Сплачине се остаци хране, који се не бацају већ се скупљају, па се дају свињама (и другој марви) као главни или помоћни оброк.

Сплачина, квалитетна или било каква, се може скупити код богатијих кућа, где има доста хране, где претекне и остане. Код сиротиње скоро и да нема сплачина: све се изеде, па још и недостане. Ал' то што се поједе: слатко је.

Да се разумемо: сплачина, то је нездрава, масна и канибалистичка храна.

Ко жели добро и здраво месо, тај баца брашна, кукуруза, траве. Сакупи жира и попадалих јабука.

Нас Србе полако разједа вирус националног и државотворног безнађа. То се ради годинама и плански - противу нас. Зато смо и дошли у ситуацију да колективно аминујемо жртвовање дела територије, државност и национални идентитет – надајући се канти маснијих помија из ЕУ.

Колико смо излуђени говори и чињеница да смо се јуче „убијали“ у расправама да ли треба обележавати Светог Трифуна или Светог Валентина, а управо хоћемо да се одрекнемо много важнијих ствари да би били део тог света који слави овог другога. Ако нас буду на силу гурнули у ЕУ, винова лоза ће се садити само по дозвољеним квотама ЕУ а појање свештеника по виноградима биће политички некоректно према другим конфесијама које ће евентулано пити то вино.

Можда и добијемо те сплачине из ЕУ кад се одрекнемо државе, територије и идентитета (па и споменутог Трифуна): али тада више нећемо бити народ, па неће ни бити важно шта прослављамао или поштујемо. Јер, зна се за кога су намењене помије. За људе сигурно не, то знате и сами: јел' да!? А, брашна и траве имамо и без њих, и то знате: јел' да?!