Пише: Игор Ђурић
Нервирају ме просјаци. Не они
прави, локални, већ они које доводе комбијима на буљуке, поразмештају их по
граду, па те салећу на сваком ћошку. Врло су нападни и знају да увреде и
провоцирају. Знају да буду безобразни па помињу здравље и децу.
Додуше, то и нису просјаци. Они су
робови који раде за газду и сав „приход“ иде њему. Ту има старих људи, жена,
деце. Па према потреби праве комбинације.
Ако ме они, ти лажни просјаци и
донекле нервирају, још ме више нервирају и живце ми покидаше они људи и жене
који се на улици расправљају и свађају са њима.
„Дај ти мени!“.
„Иди ради нешто!“:
„Нико мени не поклања!“.
„Имаш више од мене а просиш!“.
И тако даље и даље.
Не знам одакле им та потреба да
се надгорњавају са људима који имају доста и својих мука? Зашто кад могу само
да прођу, чак и да их не погледају!?
Или, што рече мени један човек
на бувљаку, кад сам претерао са ценкањем:
- Па добро, мајку му, ко је овде
Циганин, ја или ти?
Нема коментара:
Постави коментар