Пише: Игор Ђурић
''Чекај
ме и ја ћу сигурно доћи, да попијемо кафу заједно''
– песнички разиграно је започела реченицу а јапијевски хладно завршила. Онда је
отишла на пијацу по зелен и месо. Можда, месо: не!!
Је ли све ово довољно да
човек буде срећан? Мислим: кафа, зелен, малограђански однос према браку?!
Наравно да јесте. Па то је прави однос и темељ среће. Прво, срећан си због
некога а не због нечега. Неко је суштина, нешто је средство. Друго, кад си
срећан са неким онда је пожељно да будеш окружен малим и свакодневним стварима
које неће сметати да твоја срећа засија пуним сјајем. Треће, и врло важно, не
губиш енергију на испуњавање форме, на задовољење спољашности, што зна да буде
напорно.
''Чекаћу
те''
– рекох – ''приставићу џезву'' –
наставих срећан и задовољан.
Шпански писац Мигуел де
Унамуно, написао је: „Љубав, то је моја
жена! Ако она изненада осети бол у левој нози, истог трена осетим и ја бол и
левој нози“.
Нема коментара:
Постави коментар